Voz za burmu

One ne zarađuju baš toliko da očas posla kupe sandale od 400 dolara, ne izgledaju baš uvek kao holivudske glumice, ali pokušavaju da hrabro nose svojih trideset i nešto godina, karijera im je na neprikosnovenom prvom mestu, svesne su da im „biološki sat otkucava poslednje minute“ i polako gube veru da Onaj Pravi uopšte postoji. Međutim, i na Terazijama, baš kao i na Menhetnu, još uvek se traži odgovor na pitanje da li je status „emancipovane usedelice“ lični izbor ili nešto drugo.

„Kada je jedna od junakinja serije na prvom sastanku pitala tipa: ‘Dobro, momci, kad ste se tačno svi vi pretvorili u frikove?’, poželela sam da telefoniram svim svojim ‘kombinacijama’ i postavim im isto to pitanje. Zašto nisam? Pa, unapred sam znala da ću, posle idiotskog smeškanja i pokušaja promene teme, dobiti odgovore koji će mi samo dokazati početnu tezu: muškarci mojih godina koji su ostali slobodni zaista nisu normalni“, objašnjava Sanja, po svim kriterijumima idealna udavača koja je „srećno neudata“ dočekala 29. rođendan. Programer je i za ovdašnje prilike zarađuje popriličnih 800 nemačkih maraka mesečno – iznajmljuje garsonjeru u centru grada, a ostatak plate „do poslednjeg dinara“ troši na kozmetiku i garderobu. Baš kao i junakinje serije koju povremeno gleda, Sanja nailazi na muškarce bolesno ljubomorne, patološki opterećene seksom, nezrele, preplašene, razočarane i, konačno, najbrojniju grupaciju: one koji ni po koju cenu ne žele da uđu u bilo šta što podseća na vezu.

Na jednoj beogradskoj žurci isto pitanje postavljamo i Nataši,tridesettrogodišnjakinji, profesorki italijanskog jezika koja radeći u jednoj privatnoj školi zarađuje oko 650 maraka. Nasledila je stan na Novom Beogradu i celu mesečnu platu potroši na sebe. „Ako sam sama, to jasno ukazuje na zaključak da tako hoću, da je to moj izbor. Uopšte se ne pitam o tome da li sam nesposobna, manje vredna ili nešto slično. Pre nekoliko godina imala sam vezu s dečkom četiri godine mlađim od sebe koji je bio ostvarenje svih mojih snova: sto puta dnevno govorio je da me voli, određivao je imena našoj deci, obećavao da će ih on čuvati a da ja mogu da radim šta hoću. Dočekivao me je u stanu s ručkom, prao mi veš, masirao me kad stignem umorna i nervozna. I? Pa, shvatila sam da mi je to dosadno. Poslednjih dana naše veze on je razmišljao o tome kako da počnemo da živimo zajedno, a ja kako da ga otkačim a da ga to ne zaboli baš previše.“ Tada shvativši da „brak nije njena priča“ i da je s nesuđenim „Idealnim“ potrošila već suviše vremena, Nataša kreće u „paralelne kombinacije“, to jest, vezu s više muškaraca istovremeno. Ponavlja Sanjinu tezu da su muškarci „svaki na svoj način frikovi“, ali da je bolje imati ih više nego doživotno prati veš samo jednom od njih.

Za razliku od njih dve, tridesetpetogodišnja novinarka Kaća smatra da je za svoj status sama kriva i da je on u jednom trenutku postao „njen nužni izbor“. Približno, Kaćina zarada je 500 maraka mesečno, podstanar je, sama plaća stan, a ostatak novca potroši „na nepotrebne stvari“. „Zahvaljujući nemogućem tempu života i ponekad patološkoj želji da u karijeri ostvarim sve što je moguće, jednostavno sam propustila nekoliko savršenih prilika i bez konkretnog razloga okončala veze koje su praktično bile pred brakom. Kada sam u 32. godini shvatila da su se svi moji bivši poženili, da imaju decu, a da je slobodnih vršnjaka sve manje, odlučila sam da iskoristim preostalo vreme i da jednostavno uživam. Nije mi, naime, preostalo ništa drugo.“

ONE KAO ONI: Već u prvim epizodama serije „Seks i grad“ pojavila se teza koja će do kraja ostati navodni moto sve četiri junakinje: razmišljati i ponašati se kao muško. Osnovno pravilo te životne filozofije jasno je izrečeno već na početku: „Zašto bih morala da osećam bilo šta? Muškarci ne osećaju. Posle seksa, ne osećam ništa. Volela bih, ali šta bi bila svrha toga?“ Da bi pokazala da je tako nešto moguće, glavna junakinja Keri će „pokupiti“ muškarca koji ju je onomad povredio, odvesti ga u krevet i baš u trenutku kad je njemu bilo najlepše („A sad je na mene red“, izgovara dotični), obavestiti ga da žuri. Činjenica da će joj slavodobitni osmeh nestati već nekoliko epizoda kasnije kada shvati da Mr Big (vidi okvir!) neće da je upozna sa svojom majkom i da će (kad ga posle raskida ponovo vidi) zbog njega ostaviti manekenski građenog igrača bejzbola, pokazuje da četiri njujorške dame ipak nisu toliko oslobođene i srećne. Naime, koliko god njihov život izgledao atraktivan običnim smrtnicama koje su postale „frustrirane majke i domaćice“, ove četiri žene ponekad i same priznaju ono što je svima jasno: da su nesrećne i usamljene, kao i to da su od muškaraca napravile smisao svog života. One su u stanju da provedu dane i dane analizirajući svaku reč „muškarca s dva lica“, „muškarca od dvadeset i nešto“, „muškarca koji ne želi da se veže“, a do prave histerije može da ih dovede kad se On ne pojavi na večeri. Sve se to zaista ne uklapa u moto o promiskuitetnom „muškom i bezosećajnom“ ponašanju ili o pukom uživanju u životu.

Poslednjih meseci u američkim magazinima mrtvu trku vode s jedne strane, analize po kojima junakinje serije simbolizuju emancipaciju, i s druge, one po kojima su to tužne i neostvarene žene, koje „pored svega što im život pruža zaista žele samo ono nedostižno – burmu“. Za beogradsku publiku (bar za onaj njen deo koji s ovim junakinjama zaista može da se identifikuje) dileme nema. Naime, čak i prosečnom poznavaocu ovdašnjih prilika jasno je da su muškarci na našem „tržištu“ ponekad hladniji čak i od onih u seriji, što je naše „usedelice“ ojačalo i od njih stvorilo žene koje jednostavno ne prave greške uobičajene na Menhetnu. „U jednoj epizodi Keri traži od Mr Biga da joj kaže koliko mu ona znači, prati ga u crkvu, zahteva od njega da ga upozna sa svojom porodicom. Pa, kod svakog našeg muškarca ona bi odmah završila karijeru. To se jednostavno ne radi, a ona bi bar trebalo to da zna. Ovako, ponela se kao guska koja ne samo da nije emancipovana već prati trendove koji su i za moju mamu bili zastareli“, tvrdi Nataša napominjući da iskustvo pokazuje da od muškarca koga želiš da zadržiš „nipošto ne smeš ništa zahtevati“. Po njenom mišljenju, mnogo je primera koji pokazuju da se njujorške junakinje ni izbliza ne ponašaju kao muškarci i da bi dotične mogle mnogo da nauče u Srbiji. „Da li se ponašam kao muškarac? Da. Uživam da se igram, da varam, da pletem mrežu i da odem baš kad se oni najmanje nadaju. Međutim, ipak ne razmišljam kao muškarac. Nekad odlazim jer naprosto shvatim da počinjem da se vezujem: zamišljam našu decu, on počinje da mi nedostaje, poželim da ga zagrlim i poljubim usred neke sasvim ozbiljne situacije. Tada prepoznajem ženu u sebi, a kako pouzdano znam da ću kao žena biti povređena, stisnem zube i dalje izigravam kučku, što u suštini nisam.“

Sanja takođe smatra da su junakinje serije u biti daleko od proklamovanog ideala: „Mnogo plaču, mnogo šize, mnogo očekuju od muškaraca. Mi ovde smo mnogo rasterećenije, možda baš zato što ništa ne očekujemo, ni od muškaraca ni generalno. Mrzim da sve objašnjavam našom situacijom, ali je činjenica da smo svi zajedno postali prilično bezosećajni i da smo vremenom prestali da verujemo i u sebe i u bilo koga drugog. Žene iz serije, koliko god nam bile slične, ipak su živele u nekom drugačijem svetu i zbog toga smo mi ovde mnogo bliže onome o čemu one samo pričaju, bliže smo tom mačo fazonu“.

Treća sagovornica „Vremena“ smatra da je „muško ponašanje“ neophodno ukoliko se radi o ženi od trideset i nešto koja koliko-toliko drži do sebe i da je, shodno tome, i ona počela da „razmišlja isključivo u prvom licu jednine“ zaboravljajući na tradicionalne ženske maštarije o „onoj drugoj, idealnoj polovini“. Muškarce s kojima se viđa posmatra uglavnom samo kao osobe s kojima će provesti jednu noć ili više noći, ne pokušava da uđe u njihov svet, da sazna njihove probleme ili da im saopšti svoje. „Naravno, žene nisu kao muškarci i ponekad mi je potrebno mnogo truda da zaboravim na to da je taj s kojim sam se probudila u stvari jedno divno stvorenje koje bih vrlo lako mogla da zavolim. Međutim, muškarci nas sami guraju u tu bezosećajnu priču. Kad isti taj divni otvori oči, umesto neke neobavezne nežnosti ili osmeha, počasti te najčešće potpuno idiotskim pitanjem koliko je sati ili kakvo je vreme napolju. Onda se meni ogadi život, pa kažem da je noćas bilo baš super, ali da sad imam neki važan sastanak i da mu je vreme da se pokupi.“

REBUSI: U iskrenom razgovoru (što podrazumeva da se on vodi s drugaricom), ovdašnji muškarci na komentare o bezosećajnosti, ritualima posle buđenja i uopšte svim primedbama koje im upućuju žene od trideset i nešto, najčešće odgovaraju da pred ženama koje su „ostale slobodne“ jednostavno osećaju strah. „Sve te ribe navodno hoće da ih neko voli, a u stvari te lažu i varaju kad god stignu. A ja sebi nikad nisam dozvolio da budem povređen ili ulovljen“, kaže perspektivni tridesetogodišnjak koji se i druži i izlazi s „ekipom sličnom onoj iz serije“. Žene se, dakle, plaše da će ih povrediti muškarci, a muškarci se plaše takvih uplašenih žena. Da li se kojim slučajem radi o tome da su muškarci i žene počeli da govore drugačijim jezicima? Ili su naprosto prestali da razgovaraju? Ili je ključ upravo u obostranom strahu: „Neke žene preuzimaju muški kliše straha od veze samo da bi izbegle sopstvene strahove od vezivanja. Zbog toga namerno biraju pogrešne muškarce, odbacuju one prave i posle se žale da takvih uopšte nema“, pišu Stiven Karter i Džulija Sokol u knjizi On je uplašen, ona je uplašena.

Domaći psihijatri i psiholozi ovih dana se često izjašnjavaju o odnosima muškaraca i žena, ali njihovo konstantno pozivanje na haotičnih deset godina koje su iza nas ipak ne odgovara na pitanje o suštinskim uzrocima sve većeg broja ljudi koji žive sami – svojevoljno ili sticajem okolnosti. Naime, taj problem prisutan je i u onim zemljama u kojima je protekla decenija bila sasvim normalna: Japan se suočava s problemom žena nazvanih „paraziti“, koje se još nisu udale i koje svoje inače poprilične plate troše isključivo na garderobu i kozmetiku (jedine privredne delatnosti koje trenutno cvetaju u Japanu jesu upravo moda i kozmetika), trećina beba koja se rodi u Americi rođena je vanbračno, u svim zapadnoevropskim zemljama rapidno raste broj neudatih žena i neoženjenih muškaraca. Uostalom, već i naizgled iznenadna pojava filmskih, televizijskih i književnih junakinja koje skoro da su propustile poslednje vozove za udaju, ali to kompenzuju uspešnom karijerom i burnim seksualnim životom, govori dovoljno o globalnom trendu. Svetski psiholozi, nemajući konkretno na šta da se pozovu, uglavnom iznose teze o „trećem talasu feminizma“ koji je užasnuo muškarce naviknute na ženu u kući, a samim ženama ostavio dve mogućnosti: „Ili da izigravaju muškarce ili da budu ženstvene izigravajući žrtve“ (Vendi Šalit, Povratak skromnosti). U svakom slučaju, pravog objašnjenja nema – svi konstatuju stanje i statistički obrađuju posledice.

Onima koji su ostali sami preostaje, dakle, da se s tim posledicama izbore kako znaju i umeju. U njihovom slučaju, objašnjenje uzroka nije čak ni toliko bitno. „OK, znam da se to događa svuda u svetu, ali ja već i ovako imam dovoljno godina i dovoljno problema da bih se time smarala. Moj problem je vrlo konkretan: kako naći pristojnog muškarca koji čak ne mora ni da se oženi sa mnom. Bila bih srećna da me uhvati za ruku i prošeta se sa mnom Knez- Mihajlovom. Ovako, smatram uspehom ako me odvede u bioskop i to u nekom čudnom terminu – da nas valjda neko ne bi video, šta li. Pa, i sve te serije gledam da bih videla da li je taj problem uopšte moguće rešiti, da bih se utešila gledajući da se s tim pate i neki drugi ljudi, a ne da bih našla filozofsko objašnjenje“, kaže Kaća unapred odbacujući svaku raspravu o trendovima, krizi braka kao institucije i mogućnosti da većina ljudi počne da živi „Seks i grad“.

PONUDA I POTRAŽNJA: Nezainteresovanom posmatraču zaista se može učiniti da je želja da te neko (javno) uhvati za ruku besmislena, ali tog istog nezainteresovanog posmatrača zbog toga vredi obavestiti: „tržište“ slobodnih trideset-i-nešto-godišnjih muškaraca se u poslednjih nekoliko godina poprilično promenilo, promenila su se pravila igre, aktuelni igrači i igračice uglavnom su zbunjeni, a Kaćina želja zajednička je većini njoj sličnih žena. Šta se, dakle, nudi na tom „tržištu“? Uglavnom „kombinacije“: neobavezne veze koje se svode skoro isključivo na seks, koje podrazumevaju da bar jedna strana nekog vara (muškarci varaju svoje devojke ili žene, a devojke varaju svoje „paralelne kombinacije“), koje isključuju svaku javnost, svako pominjanje „veze“, svako iole intimnije pitanje. Međutim, čak i u tako jasno zacrtanim pravilima, granice se povremeno pomeraju.

„Pomirila sam se s činjenicom da od njih ništa ne smem da tražim, da ništa ne treba da pitam i da mogu da očekujem najgore, a onda sam shvatila da se stepen tolerancije dodatno pomera. Upoznala sam lika koji mi se jako dopao, prvi susreti bili su mi više nego prijatni, a onda, kad je već bilo jasno da će se nešto dogoditi, saopštio mi je kako ima devojku s kojom se viđa. Već prilično oslobođena nekad važećih normi, cenila sam tu iskrenost. Nastavili smo da se viđamo, završili smo i u krevetu, on je i dalje bio s devojkom, ja sa svojim kombinacijama. I onda, jednom prilikom, dok je ležao nag pored mene, zazvonio mu je mobilni. Po glasu sam provalila da je to ta devojka, on je nešto providno lagao, a kad je prekinuo vezu, nastavio je priču o zdravstvenim problemima koje dotična ima!“, priča jedna od naših sagovornica, i dodaje da je „to bio trenutak kada sam se upitala šta sam ja zapravo u očima tih muškaraca.“

Sličnih priča ima još: beogradskoj „usedelici“ vrlo lako može da se dogodi da isprobava majicu namenjenu nekoj drugoj „jer ste iste građe“, da joj se (inače potpuno slobodni) mladić s kojim je provela noć sutradan u gradu jedva javi, da je odmah na početku upoznavanja upozori da „on nije ni za kakvu vezu“, da joj otvoreno kaže da bi zajednički odlazak u bioskop „dodatno komplikovao celu stvar“, da sedeći s njom u kafiću nervozno kucka po stolu strahujući da će naići neko ko ga poznaje. U slučaju oženjenih ili muškaraca koji imaju stalne devojke, sve to još bi nekako (istina, vrlo nategnuto) moglo da se oprosti, ali slično se događa i sa slobodnim. Racionalnog objašnjenja nema. Kako se u vezama trideset-i-nešto-godišnjaka pitanja po prećutnom sporazumu ne postavljaju, jednoj (muškoj) strani preostaje da nastavi po modelu koji joj najviše odgovara, a drugoj (ženskoj) da uživa koliko može, čak i ukoliko to podrazumeva više istovremenih polovičnih veza umesto jedne prave.

U međuvremenu, svi su svesni da će svoju aktuelnu priču morati da promene, ako ni zbog čega drugog, ono zbog neumitnog starenja. Sanja veruje da će naći Onog Pravog i da će ga „prepoznati odmah, po osmehu, očima ili poljupcu“; Kaća se više i ne nada i želi jedino da rodi vanbračno dete, dok Nataša smatra da će u brak kad-tad morati da uđe „da bih smirila roditelje, ali tek pošto se pošteno nauživam“. Ostale, ne toliko pričljive sagovornice, uglavnom se opredeljuju za varijantu da Onaj Pravi postoji tu negde i da ga samo treba naći. Ova romantičnija grupacija beogradskih usedelica inače radije gleda seriju „Ali Mekbil“ u kojoj glavna junakinja pristaje na seksualne avanture, ali uporno čeka svog Princa – savršenog u svakom detalju. „’Seks i grad’ jeste moja realnost, ali ako već moram biti očajna i sama, želim da to vreme provedem verujući da će se On pojaviti, a ne da svakog koji naleti seciram i vajkam se kako su muškarci poludeli“, objašnjava jedna od njih.

Situacija na terenu, međutim, pokazuje da prave komunikacije nema i da, iako muškarci ponekad žele isto ono što i njihove (povremene i neobavezne) partnerke, to ni po cenu života neće izgovoriti. Žene, s druge strane, beže od mogućnosti da zbog preterane intimnosti uplaše sve svoje „kombinacije“ i zvanično ostanu same. Tajni susreti jednom ili dvaputnedeljno, slatki svakodnevni flertovi ili igre zavođenja koje ovakva emancipacija podrazumeva ispunjavaju vreme, pružaju (istina, samo trenutno) zadovoljstvo i jednostavno ne dozvoljavaju da se žena od trideset-i-nešto oseti neželjenom, manje vrednom ili usamljenom. Uostalom, čak i kada se On na brzinu obuče i ode – kod svoje devojke, žene ili drugara s kojima se već „ranije nešto dogovorio“ – ostavljajući je samu i ponekad očajnu, zazvoniće telefon, pojaviće se već neko drugi. Do prvog sledećeg razočaranja, do onog zaista poslednjeg voza, do četrdeset-i-neke.