Preduzetništvo i divlja gradnja

Tokom poslednjih nekoliko meseci, kod manastira Mileševe u jeku su opsežni građevinski radovi. Po rečima episkopa mileševskog Filareta samo se obnavlja uništena manastirska ekonomija dok je komisija republičkog zavoda za zaštitu spomenika zaključila da je u pitanju dramatična devastacija kulturno-istorijskog spomenika.

Radi se o sedam objekata različite veličine i namene. Najveći je ribnjak duži od sto metara i širok skoro pedeset, najmanji je spomenik „žrtvama komunističkog terora u građanskom ratu i miru“. Između su štale, torovi, obori, kokošinjci, koš za kukuruz i garaže.

NAGRĐENA LEPOTA: Ribnjak je iskopan uz pomoć mehanizacije Vojske Jugoslavije a spomenik je podiglo neregistrovano Udruženje ravnogoraca Starog Rasa uz velikodušnu pomoć opštinskog odbora Nove Srbije. Spomenik je „otkriven“ krajem septembra, vladika ga osveštao a govorom pozdravio Velja Ilić. Sudeći po zvaničnom saopštenju Informativne službe VJ, novembra prošle godine „general Pavković obišao je manastir Mileševu i položio kamen-temeljac za novi manastirski konak“ i tom prilikom mu je „u znak zahvalnosti za pomoć koju je eparhiji pružila Vojska Jugoslavije episkop mileševski gospodin Filaret urucio ikonu Andjela mileševskog“. Tada je kopanje ribnjaka najverovatnije i dogovoreno. Visoki oficir iz Informativne službe rekao je za „Vreme“ da za konkretan slučaj nije čuo, ali da je „pomoć vojske Srpskoj pravoslavnoj crkvi uobičajena praksa ako je u okviru mogućnosti“. Vojska ne bi bila to što jeste da joj mogućnosti nisu povelike. Do sada je izgrađeno od sredstava iz vojnog budžeta više puteva do raznih manastira, vojska aktivno učestvuje u obnovi Saborne crkve u Nišu, pomogla je čamcima i helikopterima u razrešenju spora sa kanonski nepriznatom Crnogorskom pravoslavnom crkvom na ostrvu Beška u Skadarskom jezeru… Pomenuti oficir ne vidi zašto bi ovo sad bio neki problem. „Nije valjda zapelo za to malo nafte što su mašine pogorele.“ Inače, mehanizacija je radila nekoliko dana a iskopano je i negde odveženo trideset hiljada kubika zemlje. Doduše, po svedočenju meštana, u odvoženju zemlje učesvovali su i prijepoljski auto-prevoznici.

„U pravu je Zavod što hoće da ruši i zatrpava. Ovo je bilo najlepše i najbolje parče zemlje, ravno ko tepsija“, rekao je za „Vreme“ čovek sa motikom na ramenu pokazujući na iskop. Komšija je, kuća mu je „tu, odmah iza krivine, imanje mu se graniči sa manastirskim“. „Što je najgore“, dodaje, „džabe su kopali. Dole je šljunak, vodu ne drži. A pogledajte samo ovo“, pokazuje na ekonomiju, „salaš napraviše… Mogli su to napraviti tamo preko reke ili malo niže, samo ne ovde. Ovako, samo nagrdiše lepotu.“ Na samom ušću Kosaćanke u Mileševku nalazi se bazen sa stajskim đubrivom. Tu je i kanalizacija za otpadne vode koje će se izlivati u reku.

„Prirodno okruženje manastira po Zakonu uživa istu zaštitu kao i sam manastir“, objašnjava Marko Omčikus, direktor Zavoda. „Sve što je izgrađeno učinjeno je bez valjanog projekta i odobrenja i mora se vratiti u prvobitno stanje.“ Za spomenik kaže da nije sporan sam po sebi, već mesto na kome se nalazi. S druge strane, u Ravnogorskom pokretu ljute se na vladiku što nije dozvolio da se podigne u manastirskoj porti. Plaše se, naime, da će neko nezadovoljan oštetiti spomenik.

Što se ekonomije tiče, nema zbora, urađena je domaćinski. Šumadinci bi rekli „utegnuta ko tamburica“. Ima, međutim, jednu ozbiljnu manu: na mestu je gde je projektom uređenja predviđen park tik uz manastir. „Bože sačuvaj da ugrožavamo manastir i skrnavimo blago“, rekao je za jedne dnevne novine vladika Filaret. „Samo obnavljamo uništenu manastirsku ekonomiju i gradimo na zemljištu koje zakonom nije zaštićeno.“ Nadležnost Zavoda on ionako ne priznaje tvrdeći da „kad god se nešto dobro oko crkve gradi, to nekome smeta“. U Zavodu smatraju da je u pitanju, jednostavno rečeno, „nedozvoljena gradnja protivna Zakonu o kulturnim dobrima“. Dodaju da se poslednjih dvadeset godina u Mileševi promenilo sedam igumana i četiri episkopa i sve vreme su imali dobru saradnju, te da su sa ono malo novca što su imali dosta uradili. „Dolaskom Filareta na čelo eparhije sve je krenulo nekim naopakim tokom“, kažu.

Po rečima Miladina Lukića, arhitekte iz Zavoda, nije istina da se obnavlja zapuštena a već postojeća ekonomija. „Na mestu gde sada grade ekonomiju postojala je samo štala izgrađena pre dvadeset godina koja je bila predviđena da bude izmeštena na prikladnije mesto, tamo gde se sada nalaze kafana i prodavnica. To zemljište pripada manastiru. Bez saradnje s opštinom uklanjanje kafane teško ide, do sada nismo u tome uspeli. Plan je da se i autobuska okretnica izmesti na nekoliko stotina metara ispred manastira i da se manastiru prilazi peške. Malo šetnje ne može smetati.“

Što se zemljišta tiče kaže da se privredno-industrijski objekti ne mogu graditi u zaštićenoj zoni jer je, između ostalog, to jedan od uslova za upis na listu svetske kulturne baštine. „Za sada su u taj indeks upisani samo Studenica i Sopoćani. Manastir Mileševa je kandidat za upis, čim se ispune propisani uslovi. Mileševa to zaslužuje“, zaključuje.

INSAJDERI I AUTSAJDERI: U manastiru je počela potraga za „insajderom“ koji bi rekao koju, ali je bila neuspešna. „Ne sme ovde niko o tome pričati, naročito ne za novine. Vladika se za sve pita“, rekla je monahinja koja je služila kafu-rakiju u maloj gostinskoj sobi konaka posle nedeljne liturgije, zamoljena da uputi na sagovornika. „Jeste li o njemu štogod pisali“, upitala je brižno. Na potvrdan odgovor i objašnjenje da nije pisano ništa što nije javno izrečeno odmahnula je glavom: „Sigurno će vas najuriti.“ Iskreno dobronamerna, preporučila je da je „bolje čitati Sveto pismo“ jer „tamo ima odgovora na svako pitanje“. Momak od dvadeset i nešto koji je, kako kaže, redovan na nedeljnoj liturgiji, prekida nastali muk: „Ovo se gradi za dobro manastira. Ranije se ništa nije ulagalo, pogledajte samo na šta liči konak. Nek vam monahinje kažu na šta im liče kelije, samo što se tavanica nije srušila. Još malo pa se neće moći stanovati. Možda se sutra i vi i ja zamonašimo pa će i nama valjati.“

Ipak je prošlo bez „najurivanja“.Ljubazni monah je saopštio da je vladika trenutno s predsednikom opštine u susednoj sobi, da se zahvaljuje na poseti i da ne želi razgovor za novine. Nije lepo prisluškivati, nehotično je u uho ušao deo razgovora: „Oni sada hoće da sruše ono što smo mi sazidali, ali to nećemo dozvoliti“, čuo se neidentifikovani govornik. Na izlazu iz manastira predsednik opštine je takođe odbio da bilo šta kaže o ovome pravdajući se da je došao privatno, krštenja unuke radi. Privatno, ne privatno, sudeći po glasu on je izgovorio navedene rečenice.

„Ranije se u manastiru živelo isključivo monaškim životom“, priča konobar u kafani „Mileševka“ i opisuje kako je bilo podosta zapušteno. „Sada su došli neki ambiciozniji ljudi, u ekonomskom smislu. Manastir je procvetao kad je vladika Filaret došao. Ranije je bilo Bože sačuvaj, nije od šiblja moglo da se priđe. I ranije su dolazili iz Zavoda i ništa nisu dozvoljavali da se radi a da ih se ne pita.“ Nije mu, inače, jasno šta kome smeta što monasi hoće da unaprede manastirsku ekonomiju, ne veruje da ribnjak i staje mogu bilo šta ugroziti mada je načuo da s ribnjakom „nešto nije u redu, da će morati da se betonira ili tako nešto“.

„Mi nemamo ništa protiv da se monasi bave privrednim delatnostima, naprotiv“, kaže Marko Omčikus. „Ali, u pitanju je naša kulturna baština i mi ne želimo da budemo jednog dana prozivani za neučinjeno.“

Zavod je podneo opštinskom javnom tužiocu krivičnu prijavu protiv Uprave manastira Mileševe i Eparhije mileševske i pozvao Ministarstvo kulture i crkvene vlasti da intervenišu. Za ovakvo delo odgovornim licima zaprećeno je kaznom zatvora do jedne godine.

„Ja ne želim da iko ide u zatvor“, insistira direktor Zavoda. „Daleko od toga da do toga i dođe. Nadam se da će Eparhija mileševska, da ne pominjem imena, vratiti sve u predthodno stanje i da će se ubuduće dogovarati sa Službom zaštite po pitanju razvoja manastira i njegovih programskih potreba. Očekujem da ćemo postići neki sporazum. Ovo nije stvar kompromisa, nego pitanje struke, arhitekture, slikarstva, arheologije… složenog sistema zaštite koji određuje moguće između programskog razvoja manastira i onoga što je održivo.“

Iako je sekretar Svetog arhijerejskog sinoda protojerej Milan Janković tvrdio da o sporu i tužbi ništa ne zna, istog dana je u republički zavod stigao telefaks koji je potpisao episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije i koji ispred Sinoda predlaže da na lice mesta izađe mešovita komisija, da utvrdi činjenično stanje i donese zajedničko rešenje nastalog problema. Komisija je trenutno u manastiru.

Zakon je neumoljiv: sve nelegalno izgrađeno mora se vratiti u prvobitno stanje. Sa zidanim objektima i spomenikom nekako će i ići, mogu se izmestiti na pogodnije mesto. Ostaje, međutim, dilema ko će zatrpati ribnjak i o čijem trošku i da li će neko bar disciplinski odgovarati što je Vojsku Jugoslavije upleo u divlju gradnju. I koliko će, naravno, decenija biti potrebno da se tlo stabilizuje.

„Na testu je država“, završava Omčikus. „U pravnoj državi ne može i ne sme biti iznad zakona niko: ni politika, ni mantija ni uniforma.“

Episkop mileševski Filaret: žitije…

Jelenko Mićević je rođen 8. avgusta 1947. godine u Borcima kod Konjica. Osnovnu školu je završio u Konjicu, a Bogosloviju „Svetog Save“ u Beogradu. Pri kraju školovanja, maja 1969, primio je monaški čin dobivši ime Filaret, što znači ljubitelj vrlina. U septembru iste godine rukopoložen je za jerođakona, decembra u čin jeromonaha. Bio je duhovnik Bogoslovije „Svetog Save“ i manastira Slanci a starešina hrama Svetog arhanđela Gavrila u Zemunu postao je septembra 1981. godine. U čin sinđela rukoproizveden je 1984, a u čin protosinđela 1990. godine. Na preporuku patrijarha Pavla, Sveti arhijerejski sinod odlikovao ga je arhimandritskim činom decembra 1998. godine. Kao nastojatelj manastira Svetog arhanđela Gavrila u Zemunu, Sveti arhijerejski sabor ga je izabrao za episkopa mileševskog maja 1999.