Koordinator Centra za tranziciju
Osnovni podaci: Rođen je 1966. godine u znaku blizanaca. Školovao se u Pljevljima, „Imao sam sreću, jer su mi predavali izvrsni profesori, od kojih sam naučio kako treba razgovarati, suprotstaviti različita mišljenja“. Oženjen, dvoje dece.
Crnogorac bez pištolja: „Imam averziju prema vatrenom oružju.“
Da li je nacionalista: „Ja sam čovjek koji dobija nagon povraćanja na priču o naciji.“
Je li vernik: „U crkvi sam prvi i posljednji put bio 1991. kada sam vidio Amfilohija okruženog paravojnom jedinicom Željka Ražnatovića. Tada mi se zgadila i Crkva i Amfilohije Radović.“
Hobi: „Diskusija, debata, razgovor. To je moja pasija. Obično sanjam izmišljene debate s nekim velikim imenima i ličnostima. Voleo bih da debatujem s Đinđićem i Đukanovićem. Mislim da bih u toj raspravi bio apsolutni pobjednik.“
Obrazovanje: U javnosti poznat kao ekonomski ekspert, a po obrazovanju je inženjer, diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu 1991. u Podgorici. „Mnogo sam više ekonomista iako sam završio Elektrotehnički fakultet. Redovno sam završio fakultet s prosjekom 8,50. Profesionalno se bavim tranzicijom više od sedam godina. Objavio sam preko stotinu stručnih radova, od toga 30 u svjetskim časopisima. Napisao sam tri knjige, a pripremam i četvrtu.“ Bavi se dvema glavnim oblastima: privatizacijom i korupcijom. „Privatizacija je kao seks: ako je dobra, onda je super, ako ne valja, opet je super.“
Karijera: Od 1991. do 1999. godine radio kao menadžer za privatizaciju u podgoričkoj Agenciji za prestrukturiranje privrede i strana ulaganja. Kada je optužio pojedine članice vladajuće crnogorske koalicije da više vode računa o svojim privilegijama nego o pravičnosti privatizacije dobio je otkaz (9. aprila 1999. godine). Nakon toga (1999) postaje koordinator Centra za tranziciju u Podgorici. Misli da je „jako uspješan“: „Sve je to zahvaljujući zdravom, sjevernjačkom načinu mišljenja“.
Politička karijera: Bio je član glavnog odbora predsedništva Socijaldemokratske partije Crne Gore. Na kongresu 18. decembra 1999. podneo ostavku na funkcije u stranci zbog neslaganja s njenom politikom i ocenio da je „potpala pod uticaj ostalih koalicionih partnera“. „Ja naprosto nisam mogao da shvatim da će se reforme u Crnoj Gori dogoditi ako samo pričate protiv Slobodana Miloševića, a s druge strane, situacija postaje sve teža i sve je teže objasniti narodu zašto se ne živi bolje. Desili su se krupni skandali vezani za privatizaciju. Mnogo je ozbiljnih propusta, a posljednji je bio onaj oko prihvatanja platforme Vlade Crne Gore, kada je SDP prihvatio nešto što nije platforma za suverenu Crnu Goru.“
Posle toga približio se liberalima pa je zabeleženo da je kao gost prisustvovao Skupštini Liberalnog saveza Crne Gore (marta 2000) gde je predstavljen kao čovek koji je „proteklih deset godina bio na putu kojim časno i pošteno ide LS CG“. Ali, ubrzo se udaljio i od liberala. Tada je ocenio da su sve političke partije iste i „da Crna Gora treba da dobije novu političku elitu“. Osnivač grupe G17 i član G17 plus. „G17 je nova srpska Jugoslovenska levica, nije stranka a za sve se pita.“
Prva politička iskustva: „Godine 1989. još dok sam bio u studentskom domu pokazivao sam smisao za organizaciju, bunt, proteste, pa čak sam to radio i u osnovnoj školi: Kada je trebalo da idemo na ekskurziju, potrefilo se da je umro Josip Broz Tito. Direktor je rekao da se ne ide nikuda zbog žalosti za predsjednikom. Predložio sam da moja generacija ode u Beograd i prva posjeti Titov grob. Moje društvo je uvijek bilo prepoznatljivo po buntovničkom duhu. To je jednostavno dio mog karaktera. Individualista sam i neprestano pokušavam nešto da promijenim. Na primjer, profesoru matematike koji je bio strah i trepet čestitao sam Osmi mart. Isto tako sam među prvima načinio peticiju da se ne ide u Dubrovnik, pobunio se protiv rata. Trebalo se suprotstaviti tom nacionalističkom ludilu. Bio sam delegat Saveza komunista Crne Gore i jedini sam na tom kongresu oštro kritikovao tadašnju novu vlast.“
Zašto ne želi da bude savetnik Đukanovića: „S obzirom na izjave koje Đukanović daje o mom psihofizičkom stanju, stepenu moje frustriranosti i mojoj stručnosti, to je daleko od realnosti.“
Da li će biti kandidat za predsednika Crne Gore: „Trenutno ne razmišljam o kandidaturi za predsjednika Crne Gore jer imam mnogo prečih poslova.“
O zajedničkoj državi: „Ne mogu da nađem niti jedan ekonomski utemeljen razlog zbog čega Srbija pomalo i degutantno i samoponižavajuće insistira na zajedničkoj državi. Čitajući i slušajući ugledne srpske ekonomiste, mogu da primetim da ni oni ne mogu pronaći niti jedan valjan argument koji bi branio tu ideju, posebno iz ugla srpskih interesa. Ako nema ekonomskih razloga, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da konstatujem da većina srpske političke i ekonomske elite svoje stavove o zajedničkoj državi bazira na velikosrpskim, hegemonističkim principima.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
