Samo sat vremena pošto je 2. aprila ove godine na sajtu radija B92 objavljena informacija o usvajanju Zakona o finansijskoj podršci porodicama s decom, jedan čitalac poslao je svoj komentar: „Hvala bogu da je najzad i država počela da se bori za svu decu. Dosta su se deca borila.“ Da li odredba ovog zakona o roditeljskom dodatku, odnosno o jednokratnoj pomoći za novorođenu decu u iznosu od nekoliko desetina hiljada dinara znači da je država zaista počela da se bori za svoj podmladak? Tačnije: ima li ta borba ikakve šanse za uspeh u državi u kojoj je za dečija kolica potrebno izdvojiti više od prosečne plate?
Što se tiče države, odgovor na prvo pitanje je jasan: pre izglasavanja Zakona, ministar za socijalna pitanja Gordana Matković eksplicitno je saopštila da je cilj novih zakonskih odredbi da podstaknu rađanje. Kad se ima u vidu da gorepomenuta odredba o roditeljskom dodatku predviđa da se za drugo dete dobija jednokratna pomoć od 50.000, za treće 90.000, a za četvrto od čak 120.000 dinara, odlučnost države da uradi nešto po pitanju nataliteta još je jasnija. Osim rešenosti nadležnih, jasni su i motivi zašto se u borbu za podmladak uopšte ulazi: prema podacima objavljenim u „Službenom glasniku“ 18. januara ove godine, tokom 2001. u samo sedam opština u Srbiji bilo je naselja s pozitivnim prirodnim priraštajem, dok je pre desetak godina jedino Vojvodina beležila pojavu „bele kuge“. Odgovor na drugo pitanje, međutim, mnogo je složeniji pošto ne zavisi od statistike, zakonskih odredbi i dobre volje državnih organa, već od onoga što se godinama naziva „situacijom“.
RADOST I BRIGA: Ako se zna da „situacija“ podrazumeva višegodišnju ekonomsku krizu, ratove, nemogućnost da se poštenim radom ostvari bilo šta više od svakodnevnog preživljavanja, rađanje deteta (bilo ono prvo, drugo ili treće) dugo se smatralo kao luksuz. Kako posledice „situacije“ i dalje traju, odluku da zemlju Srbiju obogate za još jednog žitelja i danas donose samo oni najhrabriji.
Pogledajmo najpre konkretne stvari s kojima se sreću novopečeni roditelji. Svaka žena već na početku trudnoće biva obaveštena o spisku „najneophodnijih stvari“. Tradicionalno, spiskovi su pristizali od brižnih komšinica i rodbine, a u novije doba se u porodilištima mogu naći i stručne publikacije na istu temu. Prema knjizi Beba – radost i briga spisak izgleda ovako: krevetac (po mogućstvu s točkićima), ćebence vuneno, ćebence pamučno, 2–3 posteljine, 15–20 švedskih pelena, 60–70 običnih pelena, 4 punije i 2 tanje benkice, 2 punije i 2 tanje kapice, 4 para čarapica, 4 velika peškira, 2 frotirske rukavice, plastična kada, bokal za polivanje, mušema za krevetac, sunđer za brisanje kade, termometar za sobu, termometar za vodu, sterilizator za flašice, 2 flašice, cucle za flašice, bebi-kašike, kreme, alkohol, sterilna gaza, zavoj, AD kapi, aspirator za nos, makazice za nokte, češalj, nosiljka, dušek, jorgančić za zimu, dve portikle, vaga za bebu, grejalica, grejač za flašice, toplomer. Sve u svemu, zavisno od proizvođača svih potrepština, kupovina stvari sa ovog spiska podrazumeva da u džepu imate od 30.000 do 90.000 dinara. Ako se listi dodaju npr. stolica za hranjenje, pult za presvlačenje s kadicom ili dubak, dodatni trošak iznosi još oko 30.000 dinara. Ono što je donekle olakšavajuće jeste činjenica da se recimo krevetac, nosiljka ili dubak najčešće prenose s generacije na generaciju uz eventualne popravke i doterivanje. Međutim, čak i ukoliko se takvi troškovi odbiju, najneophodnije stvari ne mogu koštati manje od 20.000 dinara. Naravno, to je tek početak. Komplikacije s dojenjem, dodatna prehrana bebe i konačno njen rast višestruko će uvećati iznos koji bi trebalo da se smatra odgovorom na pitanje „koliko košta tek rođeno dete?“.
Da bi koliko-toliko olakšala ove finansijske šokove, država je donedavno priskakala u pomoć jednokratnom naknadom za novorođenčad u iznosu od oko tri hiljade dinara. Novim zakonom ova pomoć je ukinuta, a umesto nje uveden je roditeljski dodatak koji podrazumeva znatno veće iznose i to tek za drugo, treće i četvrto dete. Prvorođenče dakle ne dobija ništa. „Kad se rodi prvo dete, svi skaču oko njega, svi priskaču u pomoć, dok za drugo to već nije tako. Kod nas je sistem takav da se roditelji i sami odlučuju za prvo, a mi smo odlučili da ih stimulišemo za dalje“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Milena Antić-Janić, načelnik Odeljenja za normativno pravne i upravno-nadzorne poslove pri Ministarstvu za socijalna pitanja. U zvaničnom obrazloženju Zakona takođe se navodi da su „istraživanja sprovedena u našoj zemlji pokazala da nije neophodno stimulisati rađanje prvog deteta jer roditeljstvo ima visoko mesto u individualnom sistemu vrednosti“. Kako bilo, majke prvenaca će od 1. juna ove godine, kada počinje primena novog zakona, moći da se oslone jedino na eventualnu pomoć preduzeća u kojem rade – cifre se drastično razlikuju od slučaja do slučaja, ali dobrostojeće firme ponekad plaćaju i oko 30.000 dinara. Ako imamo u vidu da su troškovi najveći upravo za prvo dete, ukidanje prve pomoći (makar ona iznosila i mizernih 3000 dinara) i uvođenje viših naknada samo za drugorođenu decu zaista deluje diskriminatorski. Međutim, kako je roditeljski dodatak mera „populacione politike“, a ne pomoć u (po novčanik) bezbolnom izlasku iz porodilišta, žrtvovanje jednokratne naknade za novorođenčad zarad znatno većeg „dodatka“ ima svoju logiku.
Što se tiče visine iznosa roditeljskog dodatka, on je, prema navodima obrazloženja zakona, rezultat želje za psihološkim efektom na buduće roditelje: „Visina dodatka mora biti znatna da bi bila uzeta u razmatranje pri individualnom vrednovanju prednosti i nedostataka rađanja deteta. Očekuje se da će ova mera biti snažan podsticaj za rađanje dece višeg reda i da će smanjiti demografsku cenu tranzicije na najmanje dva načina. Prvo, ublažiće prepreke ekonomske prirode za ostvarivanje reproduktivnih normi. Drugo, delovaće i psihološki pozitivno, ne samo kao i svaka nova mera koja se uvodi u sistem već i tako što žena u trenutku rađanja deteta prima određenu sumu novca umesto da je prima u malim iznosima tokom većeg broja godina.“
PSIHOLOGIJA I BRIGA: Koliko god bilo pohvalno to što je država počela da se bavi i psihološkim efektima svojih zakona, borba za porast nataliteta ipak će se „lomiti“ upravo na tom planu. Prosta računica pokazuje da je 50.000, 90.000 ili 120.000 dinara više nego dovoljno za kupovinu stvari potrebnih za novog člana porodice, ali isto tako više nego simbolično za rešavanje bilo kakvih konkretnih problema – stambenog, egzistencijalnog, obrazovnog. A upravo ti „konkretni problemi“ osnovni su razlog za odluku da se ostane na jednom detetu ili da se čak odustane od podmlatka. Naime, oni koji su te svoje probleme rešili (ili smatraju da su ih rešili) odlučiće se za rađanje dece i bez dodatnih psihološko-finansijskih stimulansa. Oni koji „čekaju da se srede“ teško da će biti inspirisani sumom koju predviđa vlada jer im ona naprosto ne pruža ništa od „sređivanja“, kakve-takve sigurnosti da će svom detetu moći da pruže sve što mu je potrebno i uverenja da će i posle deteta moći normalno da žive.
Jer, prisetimo se da je generacija koja bi trebalo da rađa decu (tj. ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama) lišena svih blagodeti kojima su bili počašćeni njihovi roditelji: stanova od preduzeća, pokućstva na kredit, letovanja na kredit i plata koje omogućavaju otplaćivanje tih kredita.
U toj situaciji svi aspekti roditeljstva postaju problematični. Stambeni problemi nekako su rešivi ukoliko je neko samac ili ako je u pitanju bračni par bez dece – radeći po vasceli dan kirija može da se plati. S jednim ili više dece, odnosno s dodatnim troškovima koje deca iziskuju, trošak od dvesta ili trista nemačkih maraka mesečno koje se daju gazdama postaje praktično neizdrživ. „Kada smo odlučili da imamo dete, sve je izgledalo nekako lako. Sa ukupnim prihodom od oko hiljadu maraka činilo se da će biti pokriveni i kirija i sve ostalo. Međutim, već posle tri meseca postalo je jasno da možemo da biramo između života s roditeljima i opstanka na suvom hlebu i vodi“, kaže Vesna, 37-godišnja majka koja već četiri godine živi u zajednici s muževljevim roditeljima i sestrom. Svesna da takva sredina nije najpogodnija za vaspitanje deteta, naša sagovornica napominje da se ipak nije pokajala zbog odluke da odustane od samostalnog porodičnog gnezda – zahvaljujući tom kompromisu detetu je obezbedila letovanja, igračke koje je želelo, odeću koja nije nasleđena od rodbine.
U slučaju da je na ovaj ili onaj način stambeni problem rešen, pripadnici generacija iz 60-ih ili 70-i-neke suočavaju se s drugim, opet generaciji njihovih roditelja nepoznatim problemima. Nezaštićeni statusom „stalno zaposlenih“, tj. onim što je taj status nekad podrazumevao, oni su hteli – ne hteli prinuđeni da „jure karijeru“. U praksi to znači da najbolje „reproduktivne godine“ provode na poslu i oko njega – zahvaljujući tome vreme stupanja u brak i rađanja dece pomera se naviše, a planiranje porodice znači da je prethodno do u tančine potrebno isplanirati usklađivanje privatnog i poslovnog života. U ženskom slučaju, situacija je još složenija pošto odluka o rađanju deteta automatski znači i odluku o privremenom jednogodišnjem napuštanju svega onoga za šta se do tada bukvalno živelo. Po povratku na posao, novopečenoj majci može se vrlo lako dogoditi da shvati kako su na njeno mesto došli neki mlađi ili slobodniji ljudi, a domaći zakon o radu garantuje joj samo to da za vreme odsustva neće biti otpuštena. Ako je za utehu, s ovim problemom suočavaju se i budući roditelji u nekim razvijenim zemljama – magazin „Tajm“ tako piše o rastućem problemu žena u 40-im koje su (okupirane karijerom i strahom da će ih, dok budu dojile ili presvlačile svoje čedo, neko preteći) jednostavno zaboravile da im je biološki sat otkucao poslednje minute za rađanje. Međutim, za razliku od žena o kojima piše strana štampa, ovdašnje „žene od karijere“ nisu prinuđene da čuvaju uticajna mesta u svojim preduzećima ili astronomske plate, već puku egzistenciju, mogućnost da svakog meseca plate račune ili da povremeno kupe cipele koje im se dopadnu. Jednom rečju, uspešne žene na drugim mestima biraju šta će i kako će voditi svoju karijeru, dok u našem slučaju prevelikog izbora i nema.
PRVO I POSLEDNJE: Kad se sve to uzme u obzir, postavlja se pitanje kako odredba o roditeljskom dodatku uopšte može da animira buduće roditelje ili one koji su odlučili da im prvo dete bude i poslednje. „Dodatak može da utiče na njih u smislu da počnu da razmišljaju o svom roditeljstvu, o svim okolnostima koje ono podrazumeva, o pitanju zašto uopšte žele ili ne žele dete. Priča da je za rađanje dece prethodno „potrebno da se stvore uslovi“ prilično je neosnovana pošto se svi uslovi nikada ne steknu. Ovakve zakonske odredbe mogu ljudima pomoći da misao o roditeljstvu dovedu do kraja“, kaže u razgovoru za „Vreme“ psiholog Milica Krstanović, koja je izvesno vreme provela u timu za planiranje porodice pri Institutu za majku i dete. Posao psihologa u ovom Institutu, kao i u ostalim sličnim ustanovama uglavnom se svodi na ubeđivanje žena da odustanu od abortusa, ali je za ovu priču zanimljivo da su u tim ubeđivanjima materijalni uslovi imali sporednu ulogu. „U mojoj praksi taj faktor jeste bio važan, ali nikada ključni. Ljudi najčešće nisu ni razmišljali o tome dok nisu eksplicitno upitani. Tek tada su navodili da nemaju uslove, pri čemu su kao osnovne probleme navodili stambeno pitanje i tekuće troškove. Dugoročni troškovi, kao što je obrazovanje deteta, nikada nisu ni došli na red“, kaže Krstanovićeva.
Odgovor na pitanje šta je „ono glavno“ što sprečava ljude da se odluče za prvo, drugo ili treće dete razlikuje se, naravno, od slučaja do slučaja, a u našoj „situaciji“ mogućnosti su brojne. „Dete mi se dogodilo slučajno, ali tek sada shvatam koliko sam bila neinformisana kada sam odlučila da ga rodim. U trenutku kada sam saznala da sam trudna, nisam razmišljala ni o osiromašenom uranijumu, ni o aditivima u hrani za bebe, ni o tome ko će mi čuvati dete dok sam na poslu, ni u kakvoj će zemlji to dete jednog dana živeti. Dve godine posle odluke o rađanju, posle svega što sam doživela i saznala, mislim da jednostavno ne bih imala hrabrosti da o svemu tome ponovo brinem“, priča Aleksandra, 30-godišnja majka, napominjući da ni iznos deset puta veći od onoga koji predviđa odredba o roditeljskom dodatku ne bi uticao na promenu te odluke.
Ovakvi stavovi upućuju na zaključak da bi nam, kad bi se pored spiska najneophodnijih stvari za izlazak iz porodilišta po komšiluku delio i spisak potencijalnih opasnosti i problema, natalitet bio još niži nego što jeste. Međutim, jedna od pozitivnih strana desetogodišnje „situacije“ jeste brza adaptacija na sve što se događa, kao i spremnost na sve zamislive i nezamislive stvari koje mogu da se dogode. „Kad bih razmišljala o uranijumu, aditivima ili dalekoj budućnosti države, verovatno ne bih izašla ni na ulicu, a kamoli rađala dete. Unapred razmatrati sve te mogućnosti isto je što i stalno strepeti od toga da će ti pasti saksija na glavu“, kaže Vesna komentarišući Aleksandrinu teze. Verovatno vođeni sličnom logikom, neki (ludo hrabri ili ludo neobavešteni?) ipak odlučuju da rađanjem dece ispune „individualni sistem vrednosti“. Od 1. juna, zahvaljujući merama populacione politike, država će im pomoći ako ništa drugo ono bar da kupe kolica ili švedske pelene. Iako je to isuviše malen doprinos nečemu što bi trebalo da bude „borba za decu“, evidentna je želja nadležnih da tu borbu makar započnu. Uostalom, ako se opet uzme u obzir „situacija“, i kolica su velika stvar.
