U Evropi postoji 26 fan klubova Eurosonga. Prvi na području bivše Jugoslavije osnovan je septembra 2000. u Beogradu. Yurosong Fun Club ima trideset članova iz Srbije i Crne Gore (švedski broji 20.000, a u jedan od nemačkih klubova učlanjeno je 6000 obožavalaca) i u izvesnom smislu je virtuelan – nema prostorije. Upravo zahvaljujući internetu, Boris Postovnik, predsednik kluba, saznao je za ovaj vid okupljanja ljubitelja Pesme Evrovizije. Leif Thorson, glavni koordinator OGAE-a (Organisation Generale des Amateurs d’Eurovision), pod čijim okriljem se nalaze svi evropski klubovi, inicirao je osnivanje ovog jugoslovenskog i oduševio Borisa svojim poznavanjem naše pop muzike. Ubrzo su osnovani i klubovi u bivšim jugoslovenskim republikama, izuzev Bosne i Hercegovine.
Klubovi u sastavu OGAE-a učestvuju u dva muzička događaja koja podsećaju na Pesmu Evrovizije. Od 1984. godine priređuje se OGAE song contest – neprofitno takmičenje na kome fan klubovi šalju snimak pesme koja ih predstavlja prema propozicijama njihove omiljene muzičke manifestacije. Sve prijavljene pesme preslušava žiri sačinjen od članova kluba, a glasa se prilikom emitovanja tročasovne radijske emisije, kada se i proglašava pobednik. I pre zvaničnog formiranja kluba, Boris i prijatelji su 1999. godine u ime Jugoslavije učestvovali na ovom takmičenju, a njihov favorit Ceca Slavković je s pesmom Sve ili ništa osvojila treće mesto. Vrata drugog nadmetanja u organizaciji OGAE-a za naše fanove lake muzike, međutim, ostala su tek odškrinuta. Na Second chance takmičenju predstavljaju se video snimci drugoplasiranih pesama sa nacionalnih izbora za Pesmu Evrovizije. Pošto se od 1992. nalazimo u evrovizijskoj izolaciji, pesmu nismo imali, pa je ekipa iz fan kluba mogla samo da glasa.
EVROPSKA BAJKA: Oba takmičenja su tek lagana uvertira za glavnu feštu. „Tri meseca pre i posle Pesme Evrovizije traje euforija. Četiri puta godišnje u Nemačkoj izlazi časopis „Eurosong“ u kome se predstavljaju takmičari, intervjuišu bivše zvezde, iznose zanimljivi podaci… Štampa se na engleskom i distribuira svim fan klubovima u Evropi“, kaže Boris Postovnik i pokazuje intervjue s Danielom i Tajči i podseća na davni nastup Zdravka Čolića. Pomenuti časopis je jedino štivo koje (siromašan) klub sebi može da priušti. Propagandni materijal o aktuelnom Eurosongu može da se kupi, ali za nas „cijena je prava sitnica“. Zato možda ne čudi činjenica da niko od članova kluba (u proseku, generacija rođena sedamdeset i neke) nije prisustvovao nijednoj Pesmi Evrovizije! Naših predstavnika neće biti ni na sastanku evropskih fan klubova koji će se održati u Talinu (Estonija) 24. maja, dan pre glavnog događaja. Za ovdašnje prilike razlozi su potpuno uobičajeni: put bi trebalo da plate iz svog džepa, ulaznica za Pesmu Evrovizije košta 300 eura, a za vizu je potrebno skoknuti do Belorusije jer u Estoniji nemamo ambasadu. Zbog svega toga, priča o funkcionisanju klubova obožavalaca popularne muzike u Evropi zvuči bajkovito.
„Vlade, opštine ili TV stanice finansiraju njihov rad. Podrazumeva se da članovima kluba pokrivaju putne troškove, jer su sastavni deo ekipe koja radi na organizaciji nastupa na Evroviziji. Kao volonteri, oni vode računa o kompletnoj promociji zemlje, njene kulture, muzike i konkretne pesme. Pesma Evrovizije je pre svega veliki biznis, zatim politika, sport i na kraju muzika. Značajna karika u toj marketinškoj mašineriji su upravo fan klubovi“, objašnjava sagovornik „Vremena“. Osim što zemlji indirektno donose novac (pa se zato u njih i ulaže), pasionirani gledaoci ovog muzičko-televizijskog događaja mogu da utiču i na plasman svoje kompozicije. Kao što velike zverke iza kulisa razmenjuju poene, tako i fan klubovi međusobno „trguju“ pred takmičenje (sistem „ja tebi, ti meni“), pogotovo otkad se sabiraju telefonski glasovi.
TAPŠANJE PO RAMENU: Svi udruženi ljubitelji Eurosonga dele zajedničku misiju: protiv su izvođenja kompozicija na engleskom. Pojava je toliko uzela maha da su verni obožavaoci događaj prekrstili u Britsh song contest. Boris je u ime kluba prošle godine protestovao u medijima zbog pobede estonske pesme, koja ne samo što je izvedena na engleskom već je po njegovom mišljenju i – čist plagijat. Postoji još jedan zahtev – da se ukine pevanje na matricu i da se na scenu vrati orkestar koji je poslednji put viđen 1998. godine na Pesmi Evrovizije u Birmingemu. Ovom spisku želja Yurosong dodaje još jednu karakterističnu za ove prostore. Za razliku od svih evropskih zemalja u kojima nacionalne televizije blisko sarađuju s klubovima obožavalaca pomenute muzičke svetkovine, naš RTS nije pokazao dobru volju, a osim tapšanja po ramenu i moralne podrške od strane Mladena Popovića i Bebi Dol nije stigla nijedna konkretna inicijativa. Ali… „S nama su kontaktirali predstavnici hrvatske, slovenačke i makedonske televizije. Posebno dobru saradnju ostvarili smo s Krešimirom Macanom, sekretarom HRT-a, koji me je pozvao na hrvatsko takmičenje. Nisam otišao iz finansijskih razloga i zbog poteškoća oko dobijanja vize. U junu 2001. u Beogradu su se okupili predstavnici fan klubova Jugoslavije, Hrvatske i Slovenije. Tada sam shvatio da nam je neophodna pomoć pre svega nacionalne, ali i lokalnih TV i radio stanica, kao i komunikacija s ljudima koji kod nas organizuju Pesmu Evrovizije. Interesantan bi bio susret s Kornelijem Kovačem, Radetom Radivojevićem i drugima koji bi pomogli u promociji kluba, a time i naših takmičara“, ističe Postovnik.
Yurosong fun club će za oko mesec dana postati zvanično udruženje građana. Uskoro će dobiti i svoj logo i web site. Jedino zbog političkih (ne)prilika još nisu sigurni kako će se ubuduće tačno zvati. Najverovatnije – klub obožavalaca Pesme Evrovizije Srbije i Crne Gore. Do sledeće godine i našeg povratka na Pesmu Evrovizije, nadaju se, mnoge političke i muzičke dileme biće razrešene.
