Rastrzana retorika Otrovnog Pera

Kada me je, sredinom februara ove godine, vlasnik i glavni urednik Naklade „Pavičić“ gospodin Josip Pavičić ubeđivao da, i pored svih rezervi koje sam iskazivao prema takvom činu i mogućim neprijatnostima, ipak treba da dođem u Zagreb (jer je tamo celo prvo izdanje moje knjige Idemo na Zagreb – Dnevnik sa rezervistima rasprodato za manje od 20 dana), u jednom trenutku je, posle izvesne pauze, rekao kako sasvim ozbiljno misli da mene neugodnosti i niski udarci ne čekaju u Zagrebu, već kasnije u Beogradu! Rekao je, otprilike, još i ovo: „Nakon dva-tri meseca, ne ranije, neko otrovno pero, koje s vama neće ni razgovarati, neka sitna duša koja vašu knjigu možda neće ni pročitati napisaće ideološki pamflet s ciljem da vas diskredituje ne kao pisca, već kao osobu! Ne bojte se Zagreba zbog Zagreba, već zbog Beograda! Nije li u Beogradu vaša knjiga zbog načina na koji opisuje devedeset prvu već jednom bila pokopana?!“

I taman kad sam pomislio da je bojazan gospodina Pavičića bila zaista preterana, a prognoza pogrešna, 30. maja ove godine javilo se Otrovno Pero!

U nedeljniku „Vreme“ (broj 595), na celoj 52. i 53. strani (članak „Martin na Zagreb, Martin sa Zagreba“), ja pročitah o sebi, o knjizi, ali i o svojoj brigadi iz devedeset prve i druge, mnogo toga što do sada, zaista, uopšte nisam znao.

Autor ovog obimnog članka potrudio se da već u prvim redovima naglasi kako mu se moja knjiga uopšte ne dopada. Taj vrednosni sud (iznesen, doduše, na podrugljiv način i na samom početku) njegovo je pravo i u vezi s tim ništa ne može biti ni sporno, ni uvredljivo, pod jednim uslovom (koji se podrazumeva): da je knjigu uopšte pročitao! Iako se dugim citatom oslanja na jednu negativnu, ali vrlo duhovitu kritiku R. Perišića, objavljenu u „Globusu“ 29. marta 2002, ceo tekst, poput loše kompilacije, zaudara na prikaze jednog dela hrvatske književne kritike koja je roman Idemo na Zagreb proglasila „velikosrpskim pamfletom“, „podmetačinom na koju su opet naseli od Srba“ i sl., a zatim uspaničeno i zastarašeno poručila hrvatskoj čitalačkoj publici: „Ne čitati!“ (recimo: D. Dovranić, „Trebaju li nam srpski romani o Domovinskom ratu“, Hrvatsko slovo, 5. april 2002. str. 12–13). Taj deo tamošnje književne kritike autor teksta u „Vremenu“ naziva „relevantnijom“, a u tezi da je ona knjigu „isfronclala i sahranila“ verovatno je projektovao svoju ambiciju i krajnji smisao svog članka (odvratiti čitaoca!), u strahu od ponovnog života knjige u Srbiji.

Ne mora biti sporna ni enormna količina negativnog naboja i neskrivene mržnje prema „fenomenu ekscentričnog Novog Života knjige u ratnoveteranskom okruženju“ i prema meni kao autoru knjige. Autor članka u „Vremenu“ i autor knjige su verovatno na sasvim različite načine, možda i iz sasvim drugačijih socijalnih pozicija preživeli događaje iz devedeset prve i ta optika je odredila i sva dalja promišljanja o pomenutoj temi. Lično mislim da roman, iako ga je možda pročitao, nije razumeo, jer je sve teze zamenio. Nije tačno da se u romanu neutešno traga za „Idejom rata“ i „Prihvatljivim Objašnjenjem“ koje bi nadahnulo patriotska srca vojnika te da se umesto toga „naleće samo na zbrku i pometnju jedne vojske u rasulu“, bez čega autor (učesnik te vojne) ne bi imao inače „načelnih prigovora“ na rat kao takav. Nije tačno ni da se autorova „kritička distanca“ rađa tek iz razočaranosti što rat „nije dovoljno sistematičan“. Daleko, daleko od ideje same knjige, ali i od sadržaja! Nije sporna čak ni otvorena namera tog Otrovnog Pera da se naruga knjizi koju, evidentno, nije mogao da oseti (iako su je čitaoci i u Srbiji i u Hrvatskoj i te kako osetili), a koju čak ni sam autor, koji nije pisac po osnovnoj vokaciji, ne predstavlja i ne hvali kao „književno remek-delo“.

Sporna je karakteropatska namera da se knjiga pred čitaocima „Vremena“ oblati i predstavi onakvom kakva ona nije, ni po ideji, ni po stilu, ni po sadržaju i da se njen autor, koga autor članka i ne poznaje, predstavi takođe onakvim kakav nije. Ali, kao što obično biva, govoreći o drugima, mi nesvesno najviše kažemo o sebi, a predstavljajući tuđe ideje, tuđi stil i tuđe znanje, mi najviše predstavimo svoje znanje, svoj stil („rastrzanu retoriku“) i svoje ideje. Izdvojio bih nekoliko primera koji na to ukazuju.

Autor članka me već na početku ukorava jer knjiga u zagrebačkom izdanju nosi gramatički nepravilan naziv (ne kaže se: idemo na Zagreb, nego: idemo u Zagreb), a pošto sam ja „vojnik“, a „vojnik se od normalnog čoveka razlikuje“(?), naslov je u skladu sa „soldatskim sado-mazo žargonom“ (?!?). Zatim saznajemo od Otrovnog Pera da sam na ratištu bezglavo jurišao „u grozničavoj potrazi za kičastim ideološkim fantazmom Srbijetine“ (?!?), ali da sam tamo, valjda s celom svojom brigadom „isprašen po turu i stražarno sproveden do Drine! (kada?! kako?). Tek tada sam ja postao „nacionalno-osvešćeni-bucko-lazmisla“ koji počinje da uzdiše „nad Srbijicom, sa sve njenom rumenom dinastijicom…“ i tada počinjem da pišem jednu lošu knjigu („makulaturu“) „lišenu zanimljivog tekstualnog štofa bilo koje vrste“. Najposle, saznajem da sam ja u Zagrebu stao na stranu „tvrde prohadezeovske desnice“ (budibogsnama?!?), napao hrvatske FAK-ovce „što su išli u Beograd“ na „bratimljenje dezertera“ (kada?), da sam tamo odbio da se izjasnim o Vladimiru Arsenijeviću „jerbo ipak je to jedan dezerter“ (kada i zar ovim rečima?) i da sam se na kraju bacio u „međeđi“ zagrljaj (?!?) hrvatskom generalu Praljku jer „odavno je pisano kako će svi ti likovi jednom ponovo pasti jedni drugima na rutave grudi…“, a autor članka bi da se na prstima udalji iz tog suviše „muškobanjastog društva“ (u kojem nije ni bio) da ne bi remetio „jednu delikatnu Ratničku Intimu“.

Gospode Bože!? A šta tek sledi…?!

Autor članka u „Vremenu“ se, govoreći dalje o meni, opet samoprojektovao, ali ovog puta čisto ideološki. Naime, nije tačno da sam ja u nekoliko intervjua ponosno naglašavao da sam „nacionalista/patriota i monarhista“! I ta priča je poluistinita. Jeste tačno da sam na jednoj konferenciji za štampu u Zagrebu, na direktno pitanje novinara „Jutarnjeg lista“ da li sam monarhista, odgovorio: „Jesam!“, a onda u šali dodao: „A vi?“ Posle su se novinari i u Zagrebu i u Beogradu ostrvili na tu izjavu (kao da sam rekao bog zna šta!), dodavali joj čitave rečenice, prozivali me na različite načine zbog takvog „političkog opredeljenja“ da sam (opet jednom novinaru) morao da pojasnim da monarhizam ne doživljavam kao svoje „političko“, već „nacionalno opredeljenje“ jer sam Srbin koji poštuje državotvornu tradiciju svog naroda. Za autora teksta u „Vremenu“ takvo „političko samopozicioniranje“ je, međutim, nešto „neizdrživo banalno“ i „trivijalno“, „zabrinjavajući estetski fenomen, nepogrešivi detektor Lošeg Ukusa“, nešto što ga asocira na „jelenske rogove od plastike, tanjirolike Pozdrave iz Vrnjačke Banje, daljinske upravljače u celofanu ili šustikle na televizorima…“

Da li je ovim „nadahnutim“ poređenjima autor članka izrekao moja ili svoja ideološka uverenja i zablude, moje ili svoje asocijacije na temu monarhizma? Da li mu je i čitava istorija srpskog naroda do 1945. godine „neizdrživo banalna“, a poštovanje te tradicije „zabrinjavajući estetski fenomen“ i „nepogrešivi detektor Lošeg Ukusa“? Da li je, naposletku, on mene ili sebe „politički samopozicionirao“? I da li su „daljinski upravljači u celofanu“, „tanjiroliki Pozdravi iz Vrnjačke Banje“ i „šustikle na televizorima“ nasleđe iz doba monarhije ili otužnog socrealističkog kiča nastalog upravo posle 1945. godine, političkog miljea i klime u kojoj se Otrovno Pero osećalo kao riba u vodi „neizbroj puta odlazeći u Zagreb i iz njega“ da pije belo kuvano vino u Planinarskom domu „Željezničar“.

A gde li je 1991. godine bilo Otrovno Pero i za čim li je Ono tragalo?