Život i smrt Anice Savić Rebac

Anica Savić Rebac, uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević „najučenija srpska žena“, ostavila je iza sebe impresivan intelektualni opus i – priču o samoubistvu. Ljiljana Vuletić, autor biografije Život Anice Savić Rebac (Beograd 2002, izdanje autorke), napustila je taj selektivno-diskriminatorski pristup. Po njoj, Anica Savić Rebac bila je na samom vrhu one najuže intelektualne elite ne samo u srpskim koordinatama. Neki istaknuti evropski intelektualci (Deni Sora) svrstavali su je pred Drugi svetski rat u dvadeset najumnijih ljudi svog vremena koji bi mogli da spasu civilizaciju, a Jovan Dučić je tačno ocenio da će njeno delo kritika prećutati, ali samo zato što, kako kaže „ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč“.

Mila Stojnić, poznati i priznati prevodilac i teoretičar kaže da se Anica Savić Rebac, blagodareći svom klasičnom obrazovanju i doličnom poznavanju klasičnih jezika i antičke književnosti, udubljuje u same korene evropske civilizacije i daruje našu kulturnu baštinu, svoje savremenike i sve generacije koje dolaze prevodima iz te oblasti. Pored toga, Anica piše značajne studije i eseje: Antička estetika i studija o književnosti, Predplatonska erotologija, Florentinske noći, Helenski vidici, Aleksa Šantić: iz Hajneove lirike, Emil Verharn, Tomas Man i Začarani breg, Šeli i univerzalni lirizam, Tomas Man i problem umetnika, Jovan Dučić, Milutin Bojić, Svetozar Ćorović, Milica Stojadinović Srpkinja, a tu je i zbirka pesama Večeri na moru…

Ljiljana Vuletić je ostavila književnim kritičarima i istoričarima, kao i helenistima, da vrednuju pesničko i naučno delo Anice Savić Rebac. Svojevremeno je Ivan V. Lalić u serioznom prikazu Helenskih vidika ukazao na neka bitna pitanja u vezi s recepcijom dela Anice Savić Rebac: „Njeni eseji su cenjeni u jednom relativno uskom, stručnom krugu, izvan kojeg su gotovo nepoznati (ili zaboravljeni)… Iznenađuje da taj fini, lucidni, obrazovani duh nije imao znatnijeg odjeka u ovoj sredini… Ova književnost se ne može lišiti njenog dela a da time ne bude besmisleno osiromašena…“ Mila Stojnić smatra da su Aničine pesme jedinstvena pojava u srpskoj poeziji: „Ta je poezija vesnik naše moderne i valjalo bi joj konačno dati dostojno mesto u razvitku naše poezije u celini.“

Knjiga Ljiljane Vuletić je priča o životu Anice Savić Rebac, o sredini u kojoj je jedna žena snažne individualnosti, renesansno obrazovana, izrazito talentovana, s impresivnim književnim opusom, marginalizovana i gotovo zaboravljena. Jedan izuzetno bogat i značajan život umnogome se sveo na čaršijsko pitanje – zašto se ubila Anica Savić Rebac?

Kako je to lucidno i sažeto rekla Latinka Perović na promociji monografije, ova knjiga je mnogo više od biografije o Anici Savić Rebac. To je knjiga o nama.

GENIJALNO DETE: Anica je rođena u građanskoj porodici u Novom Sadu: njen otac je književnik i prevodilac Milan Savić, majka Julijana je domaćica. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja. Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin priča: „Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi.“

U „Brankovom kolu“ avusta 1905. objavljen je njen prevod Bajronovog dramskog speva Manfred. Anica je dakle imala dvanaest godina! U „Brankovom kolu“ objavljuje i svoje pesme, ravnopravno pored Laze Kostića i Zmaja. Iduće godine prevodi Šelija, a uskoro u srpsku književnost uvodi dotle nepoznatog liričara Emila Verharna. Istovremeno, u školskoj svesci ispisala je tri poetske drame Niova, Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Ova vesela, razdragana devojčica, pravo „čudo od deteta“, u školi je najčešće prolazila s vrlo-dobrim uspehom.

Laza Kostić je pažljivo, gotovo očinski pratio razvojni put svoje male štićenice, a Uroš Predić je osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečeg što se može okrenuti protiv njegove ljubimice. Svoju brigu je podelio s Aničinim ocem. Verovao je ipak da će se Anicom ponositi „sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva“.

OTPORI I ZAVIST: Na univerzitetu u Beču Anica studira klasičnu filologiju. Posle studija se uključuje u moderne evropske kulturne tokove, sarađuje s brojnim svetskim intelektualcima – Tomasom Manom, Ludvigom Radermaherom, Hansom Lajzegangom, Rebekom Vest.

U proleće 1921. Anica se udaje za Hasana Repca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara. Diplomirao je na Sorboni orijentalne jezike. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa srpskom vojskom prelazi Albaniju…

Od 1922. Anica Savić Rebac je profesorka latinskog jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Kada je 1926. osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je kao afirmisana pesnikinja i esejističarka, zajedno s Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u članstvo PEN-a.

Grupa beogradskih intelektualki, među kojima je i Anica, osniva 1927. Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, koje je bilo prožeto feminističkim duhom, jeste odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena. U jesen 1930. Aničin muž Hasan Rebac biva premešten u Skoplje: on je u stvari degradiran, smenjen sa položaja načelnika Ministarstva vera u Beogradu i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Kraljevina Jugoslavija slala je u Vardarsku banovinu, u Skoplje, mnoge istaknute predstavnike političke, umetničke i intelektualne elite da šire ideju jugoslovenstva. Anica i Hasan bili su ubeđene pristalice jugoslovenske ideje.

Anica se nadala da je posle odbranjene doktorske disertacije (1932. na Filozofskom fakultetu u Beogradu) pred njom akademska karijera: na skopskom Filozofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo: dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno. Tokom sledećih desetak godina Anica radi na šest radnih mesta, neka su čak izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana. Pokazalo se da su strepnje Uroša Predića bile osnovane. Prepreke, osporavanja, zavist… Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti.

U leto 1941. Hasan i Anica postaju izbeglice, vraćaju se u Srbiju. Hasan nije uspeo da se pridruži partizanima. Te ratne godine Anica je opisala u pismu Rebeki Vest: njene simpatije su na strani antifašističkih boraca, ona ima ogromnu veru u budućnost.

Autor monografije ukazuje da „Anica pripada onoj struji evropske i jugoslovenske inteligencije potekle iz građanskih slojeva koja je artikulaciju svojih političkih uverenja našla na levici. Razume se, njene levičarske ideje osobite su provenijencije, njeni intelektualni vidici su široki. Anica se, od najranije mladosti, nadahnjivala vizijom antičkih komunističkih utopija, bogatom i raznovrsnom evropskom humanističkom tradicijom, Šelijem, Verharnom… Socijalističke ideje Anica nije prihvatala iz pomodarstva, niti na površan ili dogmatski način; sa njoj svojstvenom radoznalošću i lucidnošću, ona je tragala za njihovim istorijskim i aktuelnim smislom. U prepisci sa svojim bečkim profesorom L. Radermaherom, ona traži detaljnija objašnjenja o nastanku i sudbini komunističkih ideja u antičko doba…“

ANICA I HASAN: Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme „stanuju“ u jednoj učionici Filozofskog fakulteta koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni.

U martu 1945. Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru premeštaju je u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktrobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu za predmet Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u saveznoj skupštini. Dobijaju stan.

Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Na katedri za klasičnu filologiju zatekla je kolege Miloša Đurića i Milana Budimira. Iako su vrlo dobro upoznati s njenim impresivnim opusom, međunarodnim ugledom, obojica se odnose prema njoj kao prema nekome ko je na Beogradski univerzitet doveden, ko je ušao na mala vrata, političkom prečicom. Anica je jedina profesorka. Iako je veoma posvećena pedagoškom i naučnom radu, Anica je nalazila vremena da radi i u Institutu za književnost SANU, i u Udruženju književnika, i u AFŽ-u… Pripadala je svom vremenu. Radila je izuzetno mnogo: na Kolarcu u aprilu 1945. drži predavanje „Persi B. Šeli kao veliki pesnik socijalizma“. Publikuje eseje, studije, prevode: O jednoj pesmi Laze Kostića, Pred prikaz Sofoklove Antigone, Antička demokratija i socijalni problemi, Lukrecije, pesnik antičkog materijalizma, O narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan, O pedesetogodišnjici Budenbrokovih, Oko prepeva Geteovog Fausta, Problemi istorijske uloge hrišćanstva, Njegoš i bogumilstvo, Songs and Poems of the Partizans. Anica Savić Rebac je u posleratnom periodu veliku pažnju posvetila izučavanju Njegoševog dela. Na engleski i nemački prevodi zamršeni tekst Luče mikrokozme.

Rebeka Vest doživela je Anicu Savić Rebac i njenog supruga Hasana Repca kao „stubove civilizacije“; ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu Crno jagnje i sivi soko. Anica i Hasan su u knjizi Milica i Mehmed…

Gotovo svi njihovi prijatelji i poznanici govorili su o njihovoj velikoj uzajamnoj ljubavi: „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, bila je opaska Zuke Džumhura. „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protvrečnosti i nepomirljivosti. On je bio njihova živa istorija i otelovljenje, a politička ideja koju je zastupao i za koju se borio, kako je vreme odmicalo, bila je sve manje prosperitetna i sve češće im je otežavala život. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovericom.“ Ovako o Hasanu i Anici Savić Rebac piše Ljiljana Vuletić.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. Priprema se za rastanak sa Anicom, u oproštajnom pismu poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo…

SAMOUBISTVO: Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima. Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jak bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti“.

Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj…

„Po paradoksalnoj logici, Aničino samoubistvo, iako ga je ona sama najavila, izazvalo je, kad je postalo realnost, zaprepašćenje. Dugo i metodično pripremano, ono je pobudilo izuzetno zanimanje, kao kraj života vredne osobe na vrhuncu tvoračkih moći… Aničino samoubistvo bilo je, po mnogočemu, neobično, pa i po svojoj ekstravertiranosti. Ono je bilo ne samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije…“, piše Ljiljana Vuletić.

Reagovanja su bila veoma različita; tumačenje čina samoubistva u prvim napisima zauzelo je isto toliko prostora koliko i jedan izuzetno bogat život.

Posle prvog neuspelog pokušaja samoubistva Anica je u fakultetskoj sredini bila stigmatizovana. Profesorka Vida E. Marković opisuje atmosferu: „Komentari, sitni, pakosna govorkanja, žurba Beogradskog univerziteta da je penzioniše onog trenutka kad se doznalo za pokušaj samoubistva…“ Na komemorativnoj sednici – podsmevanje i kikotanje…

Čaršija je Aničin poslednji čin utapala u svoj provincijski mulj: razglabalo se o hladnokrvnom i proračunatom, mističnom, astrološki precizno planiranom samoubistvu…

Na promociji ove izuzetne monografije Latinka Perović je istakla da je Anica Savić Rebac, pre svega, bila slobodna ličnost, da je ceo njen život apoteoza ličnoj slobodi i ljubavi. Latinka Perović je dala i značajno lično uzdarje Ljiljani Vuletić: pronašla je jedan drugačije intoniran tekst povodom samoubistva Anice Savić Rebac iz pera velikog pesnika Oskara Daviča koga je „divlje vreme takođe stavilo na marginu“. Davičov tekst o Anici Savić Rebac u novembarskom broju časopisa „Nova misao“ za 1953. godinu je kontrapunkt olakom suđenju:

„Ljubav pušta uvek jedan jedini koren istovremeno u dva bića čiji se jedinstveni buket i hrani njegovim sokovima. Ali, kad nestane deo tog jedinstva, sokovi koji su davali maha životu, ciknu, zgrušaju i okrenu se svojom hranljivošću otrovima, očajanju. Život koji se u takvim trenucima poriče, ne znači nihilističko prevazilaženje apsurda, nego izražava nemoć da se opstane među koordinatama jednog smisla dosegnutog tako ljudskim intelektom ljubavi u času kad nema više svega onog što mu je davalo realni čar lepote…

Ljubav dignuta do nasušnosti u izvesnim, u takvim situacijama možda razrešuje samovoljnost neminovne društvene osude jer u pitanju nije samo slabost…“

Samoubistvo Anice Savić Rebac poprimilo je, vremenom, obrise legendarnog čina. Nijedno samoubistvo, pa ni ono pesnika Branka Miljkovića, nije privuklo toliku pažnju kulturne javnosti, kaže Ljiljana Vuletić i ističe da je u oproštajnom pismu Anica izrekla svoju poslednju istinu o smislu života. A u središtu njene životne koncepcije jeste pojam ljubavi:

„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“

Autorka monografije smatra da je Anica Savić Rebac odričući se života lišenog smisla, čineći to po najvišim merilima sopstvene aksiologije, istovremeno svojom smrću afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Malo je filozofa u istoriji koji su bili spremni da, do poslednjih konsekvenci, u sopstvenom životu prožive ideju u koju su verovali. Među takve, i inače, u mnogo čemu retke, spada i Anica Savić Rebac.

(kraj u sledećem broju)