Sloveniju čeka vruća jesen, sva u znaku predsedničkih izbora. Predstojeći izbori označiće kraj dugog perioda u slovenačkoj politici, kontinuiteta između socijalističke i „nesamostalne“, te osamostaljene države Slovenije. Milan Kučan definitivno odlazi s trona predsednika države. Jedan od dva najozbiljnija kandidata za upražnjeno mesto je aktuelni predsednik vlade Janez Drnovšek, a drugi je nekadašnji guverner Banke Slovenije France Arhar. Ima tu još kandidata, što s levice, što s desnice, što slobodnih umetnika ali oni teško da mogu postići išta više.
Drnovšek se već godinama poigrava mišlju da postane Kučan posle Kučana. Sad kad je došlo vreme da potvrdi kandidaturu, počelo se sa spekulacijama i odugovlačenjem, što su simpatizeri pravdali ozbiljnim zdravstvenim stanjem, a oponenti kritikovali kao jeftino taktiziranje. Ono što Drnovšek jeste blagovremeno najavio u vezi s mogućom kandidaturom bilo je da će u tom slučaju podneti ostavku na mesto premijera i ući u kampanju ravnopravan s ostalim kandidatima. A onda je obelodanjena kandidatura, nekako baš u letnje vreme kada se očekivalo da će „pasti“ i ostavka na položaj predsednika vlade.
Na veliko iznenađenje, Drnovšek se odlučio samo za prvo (kandidaturu), ali ne i drugo (ostavku). Šta to praktično znači, opisuje subotnji prilog ljubljanskog dnevnika „Delo“. „Bez obzira na to ko će biti izabran za predsednika republike, taj izbor će korenito promeniti politički profil zemlje. I bez naročito duboke analize, svakom građaninu biće jasno da Milan Kučan više nije predsednik republike i da Janez Drnovšek više nije predsednik vlade. Dve ličnosti koje su tokom poslednjih deset godina postale sinonim za visoke državničke funkcije oprostiće se od svojih položaja. Glasači će njihove naslednike ocenjivati poredeći ih s dosadašnjim nosiocima funkcija – tako ćemo birati novog Kučana, a vlada će dobiti novog Drnovšeka. Gotovo je izvesno da javnost neće biti zadovoljna izabranim; bilo ko da dođe u fotelju predsednika države, to neće biti Milan Kučan. Čak i ako to bude Janez Drnovšek, biće to ‘loš Kučan’. A ukoliko na čelo vlade – kako najavljuje Janez Drnovšek – stane Tone Rop, onda će to biti ‘loš Drnovšek’.“
U NISKOM STARTU: Kako god okrenuli, izilazi da predstojeći izbori nikako neće usrećiti državljane Slovenije, makar bio izabran kandidat za koga su glasali. Takav razvoj događaja i komentar u vodećem slovenačkom dnevniku razumljiv je samo iz perspektive napretka Slovenije posle osamostaljenja. Većina građana Slovenije smatra da je razvoj bio uspešan, a kako su Drnovšek i Kučan bile vodeće političke figure od kraja osamdesetih naovamo, jasno je da javno mnjenje uspeh države identifikuje s vodećim političarima. Ima tu, naravno, i mnogo drugih političara koji su dali ton političkoj sceni posle osamostaljenja Slovenije. Niko od njih, međutim, nije dovoljno popularan (ili bez putera na glavi) da bi na jesen imao apsolutne šanse kod birača.
Tako su viđeniji političari, oni sa stažem prvoboraca osamostaljenja, odustali od takmičenja s Drnovšekom i sada protežiraju ljude iz svojih partija. Među njima valja pomenuti prvog ministra odbrane Janeza Janšu, koji posle nekoliko afera (sve nešto oko oružja) tumači ulogu večitog opozicionara i lidera socijaldemokrata, zatim prvog ministra policije Igora Bavčara, koji se u međuvremenu prebacio u privredu, potom demohrišćanina Lojzeta Peterlea, koji je uspešno rasturio najveću desno-centrističku partiju, a ne treba zaboraviti ni braću Podobnik (Marjan je danas uspešan proizvođač koka i poslovan čovek u Srbiji), koja su za nekoliko godina raznim skandalima potopila nekada jaku Narodnjačku partiju.
Ako se tom društvu dodaju lideri skromnijeg političkog staža – poput Andreja Bajuka (predsednik stranke Nova Slovenija, inače 2000. kratkotrajni predsednik slovenačke vlade, uvezen iz Argentine), te mlađih prvaka Nacionalne stranke – slika je potpuna: sve su to figure koje poput kometa sporadično blesnu u vrhu politike, a onda tavore izvan orbite centralnih mehanizama vlasti. Nije čudo da u svetlu tih debakala i blic-uspeha politička dugovečnost Drnovšeka i Kučana za prosečnog Slovenca predstavlja dokaz da upravo taj duo političara simbolizuje period privrednog i spoljnopolitičkog uspeha države.
Jedini koji bi možda mogao da se meri s njima jeste enfant terrible slovenačke politike Zmago Jelinčič, inače potpuna suprotnost Drnovšeku i Kučanu jer je u slovenačkoj politici uspeo da preživi na osebujan način. Na početku devedesetih predstavljao je slovenačku varijantu Šešelja, ostrašćenog nacionalistu. Prvo je proklamovao proterivanje „južnjaka“ da bi nekoliko godina kasnije napravio salto, promenio bazu (i kurs, naravno) pa sad kritikuje apetit katoličke crkve, ustaje protiv Nato-a i aspiracija Janšine desnice, a sve uz pomoć neobične mešavine glasača s desnice, krajnje levice i ne baš male srpske zajednice u Sloveniji. Uprkos potpunoj zameni prvobitnog biračkog tela, Jelinčič jeste ostao konstanta prestoničke politike, ali za razliku od Kučana i Drnovšeka, nikada nije uspeo da se domogne prave vlasti.
SMOKVICA ZA FAVORITE: Za neke je paradoks to što se oko izbora za predsednika Slovenije raspiruje toliko strasti i nervoze kad se zna da je uloga predsednika države svedena pretežno na protokolarne obaveze. Služba je otprilike na nivou engleske kraljice, a prestiž se ogleda u činjenici da presto nije nasledan već se za njega treba izboriti na neposrednim izborima. Izbori za predsednika države uz izbore za gradonačelnika jesu jedini vid neposrednih izbora kada se birači odlučuju za ličnost, a ne za listu, odnosno „politički model“.
Ukratko, pored Drnovšeka i Arhara, predsednički kandidati su nekadašnji tužilac Barbara Brezigar, Tomaž Rozman (povratnik s američkih Havaja), privatni preduzetnik Štefan Hudobivnik iz Nakla, Marko Kožar (nekadašnji auto-trkač) i Zmago Jelinčič (u međuvremenu je nadenuo dodatak na prezime – Plemeniti, na veselje medija).
Na biračima je teret odluke za jednog od nabrojanih kandidata; to će ih rešiti brige za naredne četiri godine, ali će ujedno poslati u Brisel (partnerima iz Evropske unije) i u svet određenu poruku o svojoj državi. Problematično je to što je ta slika donekle nejasna. Službenu Ljubljanu očekuju dva ključna koraka –punopravno članstvo u Evropskoj uniji i rešavanje dileme oko ulaska u NATO. Što se tiče priključenja u EU, tu malo šta zavisi od Slovenije same. Istraživanja raspoloženja javnog mnjenja pokazuju da velika većina Slovenaca podržava ulazak u EU, a odluku olakšava činjenica da su u dosadašnjim pregovorima s Briselom „zaključena“ skoro sva poglavlja, što znači da je Slovenija uspela da uskladi unutrašnje zakone i propise s evropskim. Na dnevnom redu su ostala još samo pitanja o visini subvencija za poljoprivrednike iz evropskih regionalnih i poljoprivrednih fondova i neke manje važne teme. Jasno je da predizborne kampanje manipulišu strahovanjima i nadama pučanstva, pa tu ni slovenačka nije izuzetak.
S druge strane, tu je i problem zbog približavanja NATO savezu koji nije spoljni, nego unutrašnji. Kako se bliži samit NATO-a u Pragu, sve su glasniji predstavnici civilnog društva. Zato nije neobično to što je samo u toku poslednja dva meseca ponovo pala podrška javnog mnjenja ulasku države u NATO, a sve posle saznanja da Ministarstvo spoljnih poslova i drugi organi Drnovšekove vlade operišu „analizama“ pisanja medija o NATO savezu, što se svelo na tajne spiskove „natofobičnih“ i „natoskeptičkih“ novinara i autora. Sada ulazak u NATO podržava samo 39 odsto ispitanika, dok je protiv 36 odsto anketiranih.
Vruć finiš uoči verovatnog ulaska Slovenije u EU i NATO ponukao je Janeza Drnovšeka da zaboravi na jedno obećanje dato u doba dok je kandidatura bila virtuelna stvar. Odlučio se da povuče potez kojim je šokirao demokratsku javnost – za mesto predsednika države namerava da se bori s pozicije premijera. I sve to zbog „opštenarodnog dobra“, tj., sigurnog „zaključka evropske priče“, za koji smatra da je samo on sposoban. Izbegao je da komentariše pitanje medija: „Koliko je uopšte fer utakmica u kojoj jedan igrač vuče poteze iz udobnosti visoke državne funkcije, a drugi iz anonimnosti svoje privatnosti?“
ZA ARTURA: Ono što je u celoj toj zamršenoj priči izvesno jeste da će predsednički izbori biti održani 10. novembra. Razlika između favorita (Drnovšeka i Arhara) prema različitim istraživanjima javnog mnenja nije velika, tek nekoliko procenata. Poslednja anketa, koju je 21. jula objavila nacionalna televizija, predviđa da će posle prvog izbornog kruga u prednosti biti Drnovšek, ali da će ga u drugom pobediti France Arhar. Pošto dva izborna kruga deli tri sedmice, to znači da će Drnovšek možda ipak uspeti da porazi konkurenta jer će u kampanji, ali i tokom „izborne tišine“, uživati u prednostima službovanja na radnom mestu predsednika vlade.
Ukoliko pak pobedi, Drnovšekova odluka da s mesta premijera vodi kampanju za predsednika ne samo da odaje njegovo ubeđenje o vlastitoj nezamenljivosti, već i opasno šteti autoritetu Drnovšekovog naslednika, pre svega Tonetu Ropu. Neki političari, čak i oni iz vladine koalicije, užasnuti su zbog mogućnosti da će – ukoliko Drnovšek pobedi u utakmici za Kučanovog naslednika, tada Drnovšek predsednik vlade ponuditi ostavku Drnovšeku predsedniku države, a taj (cinizam predsednika Stranke mladih) odbiti Drnovšekovu ostavku pošto je preko potreban kao predsednik
vlade. Nije mala nelagodnost ni u vladajućem LDS-u zbog sve češćih komentara u kojima se Drnovšeku prebacuje namera da s pijedestala predsednika države kontroliše i kabinet predsednika vlade. Ljubljanski magazin „Mladina“ objavio je Drnovšekovu sliku ispod sfinge u Egiptu, kao aluziju na faraonsku centralizaciju moći.
Jedno je sigurno – u slučaju Drnovšekove pobede, neće biti lako izvesti smenu na vlasti zbog izuzetno kratkih rokova. Po zakonu, predsednik vlade koji podnese ostavku na položaj dužan je da ostane na funkciji još 14 dana. Zna se da Milan Kučan mora da isprazni službene prostorije najkasnije do ponoći 24. decembra ove godine.
Tako je toliko očekivana Drnovšekova kandidatura počela da izaziva varnice kako unutar vladajućeg LDS-a, tako i među koalicionim partnerima. Nije lako predvideti kako će se okončati ova rašomonijada. Janez Drnovšek ne namerava da olakša situaciju; sam kaže da se „ne plaši nijednog protivkandidata“, a svoje stalno menjanje odluke na temu kandidovanja i ostavke brani činjenicom da nema staklenu kuglu i zapitkuje novinare da li oni možda znaju „šta će biti za mesec dana“.
Dok traga za odlukom koja je najbolja „za dobrobit države“ (i njega lično), predsednik slovenačke vlade će se baviti i brojnim drugim „ozbiljnim“ pitanjima. Nije to samo problematika buduće predsedničke rezidencije (u igri je dvorac na Brdu kod Kranja) nego nešto sasvim lično. Čini se da je jedna od najnapetijih odluka ona da li da kupi novog psa jer mu je prethodni ljubimac Artur, verni pratilac tokom cele vladalačke karijere, nedavno uginuo. Janez Drnovšek priznaje da je u dilemi, ali bar tu ne krije prave namere: „Razmišljam ozbiljno o tome, iako je još malo rano. Artura nisam preboleo. Ali – verovatno ću se odlučiti za to“.
Svetlana Vasović-Mekina
Skori odlazak Milana Kučana s predsedničke funkcije otvorio je u Sloveniji jednu sasvim novu temu – kuda s onima koji su odslužili svoje? Tako je neformalni početak predsedničke kampanje izbacio u prvi plan raspravu o privilegijima i pravima koje bi trebalo da uživaju bivši predsednici Slovenije. Za sada je precizirano samo to da predsednik republike zadržava pravo da još godinu dana po odlasku s funkcije prima istu platu, dakle, oko 3.500 eura mesečno. Slične odredbe važe za ustavne sudije, ministre, predsednika vlade i poslanike. Takva jednakost sadašnjem predsedniku izgleda nije po ukusu, pa je u pripremi poseban „zakon o predsedniku republike“ koji unosi izmene u dosad važeća pravila. Nacrt predviđa da Kučan posle odlaska s funkcije zadrži pravo na titulu „bivši predsednik države“, kao i pravo učešća na državničkim svečanostima. Nije zaboravljena ni apanaža – ako poslanici desnice u parlamentu ne odluče drugačije, Kučan će u predsedničkoj plati s regresom i dodacima moći da uživa bar još dve godine, ukoliko je to period u kome će ispuniti uslove za penziju.
Poslanici Janšinog SDS-a najavili su da će minirati odredbu da se bivšim predsednicima u slučaju da promeni posao iz državne blagajne do smrti isplaćuje razlika između nove plate i 90 odsto predsedničkih primanja. Ni to nije sve – najviše negodovanja su izazvale odredbe prema kojima bi bivšim predsednicima pripadalo pravo na kancelariju, najmanje jednog stručnog saradnika i sekretaricu, pravo na lično obezbeđenje, kao i obezbeđenje kuće ili stana, te stalnu upotrebu službenog vozila sa šoferom. Sve ova prava bivši predsednik, prema predlogu zakona, može da izgubi samo u slučaju da ga Ustavni sud razreši s funkcije na osnovu ustavne optužbe zbog kršenja zakona.
Opozicija tvrdi da bi takav zakon Sloveniji naneo mnogo štete, ne u moralnom, već u materijalnom smislu – za koju deceniju troškovi za bivše predsednike bili bi nepodnošljivo visoki po državni budžet. Utvrđeno je da ovog puta tu ne mogu da pomognu ni uobičajeni evropski uzori – potencijalne predsedničke privilegije koje predviđa slovenački nacrt zakona gotovo su identične onima koje pripadaju nemačkim predsednicima, dok je Austrija, na primer, čista suprotnost – tamo bivšim predsednicima ne pripadaju nikakva posebna prava.
