Povelja razdora

Umesto pripreme za svečano podizanje jugoslovenske zastave ispred sedišta Saveta Evrope u Strazburu, visoki zvaničnici ovdašnji odlučili su da se ipak pripreme za novi dolazak Havijera Solane u Beograd i njegovo „ohrabrivanje“ novog kruga dogovora o zajednici Srbije i Crne Gore. Kao i mnogo puta ranije, neki važan posao (učlanjenje u Savet Evrope) biće obavljen kasnije i pod težim uslovima nego što je bilo neophodno, a sve zbog unutrašnjih trvenja i kalkulacija.

Iz Strazbura, naime, već stižu vesti da će uslov da Savet ministara verifikuje odluku Parlamentarne skupštine SE o prijemu Jugoslavije biti komplikovaniji: do sada je traženo samo usvajanje ustavne povelje u parlamentima Srbije i Crne Gore, a, prema rečima Denija Ibera, administratora Saveta ministara za politička pitanja, „u međuvremenu su u SE postavljena brojna pitanja o obavezama koje je Jugoslavija preuzela kao preduslove za prijem“. Pre svega, pomenuta je saradnja s Haškim tribunalom. Taj uslov mogao bi biti komplikovaniji čak i od uslova koji podrazumeva dogovor domaćih aktera – pre samo nedelju dana Tribunal je uložio žalbu Savetu bezbednosti zbog, prema njegovoj oceni, nedovoljnog stepena saradnje Jugoslavije s Haškim sudom.

Sve to se ne bi desilo da je uspelo dogovaranje o sadržini ustavne povelje, odnosno čvrstini buduće veze Srbije i Crne Gore. Bilo je čak i nagoveštaja da će se to desiti: u nedelju uveče, iz Podgorice, gde je zasedala ustavna komisija, stigla je optimistička procena da će, nakon desetak dana oštre paljbe po medijima, mesecima pisani dokument u ponedeljak dobiti svoj finalni oblik. Umesto toga, u ponedeljak je stigla vest da je sastanak komisije prekinut i da se ne zna ni kada će ni da li će uopšte biti nastavljen. Nije izostao ni uobičajeni prilog: Miodrag Vuković iz crnogorskog DPS-a i Boško Ristić iz DS-a optužili su predstavnike jugoslovenske delegacije da su blokirali rad na usvajanju povelje. Iz karakterističnog kitnjastog jezika Miodraga Vukovića prepoznavao se stav da bi umesto „produžetka ove agonije“, parlamenti i vlade Srbije i Crne Gore trebalo da uzmu stvari u svoje ruke i „završe posao“. Ristić je još ocenio da „saveznim organima smeta redefinisan odnos zato što više neće biti u žiži političke javnosti“.

Nije izostao ni federalni utuk na utuk: Srđa Božović (SNP) i Dragan Jočić (DSS) govorili su o nameri Ristića i Vukovića da „podmetnu tekst ustavne povelje koji su dogovorili Milo Đukanović i Zoran Đinđić“. Jočić je ocenio da „aranžman Đinđić–Đukanović“ podrazumeva zajednicu koja neće trajati tri godine i od koje se očekuje da pokaže da Srbija i Crna Gora ne mogu zajedno. Nije naročito bitno, ali je zanimljivo da je i konferencija za štampu nakon prekida rada komisije pretvorena u svojevrstan cirkus, u kome su se članovi komisije bukvalno otimali oko mikrofona: novinarima se, naime, prvi obratio Ristić, ali nije uspeo da izgovori ni tri rečenice kada ga je prekinuo Božović i zamolio ga da se skloni pošto bi on „po poslovniku“ , kao predsedavajući, trebalo da govori prvi. Podršku Ristiću pružio je Vuković tako što je prekidao Božovića i zahtevao da bude kraći „jer nema vremena da ga čeka“. Božović je minirao zabavu neodgovarajući na Vukovićeve žaoke.

Iako su čelnici najvećih partija u Srbiji i Crnoj Gori i dalje kao osnovni problem isticali nepostojanje saglasnosti o načinu izbora poslanika u parlamentu Srbije i Crne Gore (a time i o čvrstini buduće zajednice, kojoj bi neposredan izbor poslanika dao veći značaj), poslednja runda pregovora o ustavnoj povelji izrodila je i nove velike sporove. Pale su i dve ostavke, i to „na nacionalnoj osnovi“ – iz komisije su se ispisali predstavnik albanskih partija u Crnoj Gori Ferhat Dinoša i savezni poslanik DOS-a iz Liste za Sandžak Esad Džudžević.

Dinoša je podneo ostavku nakon usvajanja preambule u kojoj je definisano da u sastav Srbije ulaze autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija, ocenivši da je reč o „direktnom ataku na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244“. O tom pitanju oglasili su se drugi: tri najveće albanske partije zatražile su, tim povodom, reagovanje međunarodne uprave na Kosovu, ocenivši da je u pitanju „provokacija“ koja može izazvati nove sukobe. Predstavnici Srpskog nacionalnog veća severnog i centralnog Kosova, s druge strane, zatražili su od državnih organa da povelja ne bude usvojena bez pominjanja Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije i Jugoslavije, a Nebojša Čović, šef Koordinacionog centra za Kosovo, ocenio je da je pominjanje Kosova kao sastavnog dela Srbije u preambuli povelje „potpuno u skladu s Rezolucijom 1244“.

Džudžević je svoju ostavku obrazložio rekavši da ne može da pristane da sandžačka regija, koja postoji s obe strane granice, bude podeljena na dva dela. „Moje dalje učešće u radu komisije, umesto na transformaciji, bilo bi jednako saučesništvu u razbijanju sadašnje države“, rekao je on.

Ciklus pregovora o povelji, započet nakon crnogorskih parlamentarnih izbora, dao je nekolicini analitičara razloge za ocenu da se taj dokument, zapravo, pravi kako bi olakšao razlaz Srbije i Crne Gore. Argument za takvu ocenu Đorđe Vukadinović vidi u „nepostojanju monolitnog stava“ DOS-a o očuvanju zajedničke države. „Vlada i premijer Srbije manifestovali su spremnost da izađu u susret predsedniku Crne Gore i njegovoj partiji gde god se to može“, ocenio je on i dodao da su, s druge strane, posle Đukanovićevog trijumfa na izborima u Crnoj Gori, Sjedinjene Države i Evropska unija zauzele fleksibilniji stav prema političkim snagama oko crnogorskog predsednika, „koje nikada nisu krile da im je cilj nezavisna država i da na privremenu zajednicu pristaju pod međunarodnim pritiskom“.