(Ne)izvesnost drugog kruga

Slovenija će dobiti Kučanovog naslednika tek u drugom krugu, 1. decembra. Uprkos pretpostavljenoj neizvesnosti koja će pratiti birače i njihove favorite tokom naredne tri sedmice, jasno je da najveće šanse ima aktuelni predsednik slovenačke vlade Janez Drnovšek, koji je u prvom krugu dobio 44,35 odsto glasova. Ipak, analitičari tvrde da ne treba otpisati ni kandidata desničarskih partija Barbaru Brezigar, koja je u deceniju staroj istoriji izbora za predsednika države sa 30,76 odsto osvojenih glasova zabeležila najveći uspeh desnice. Poseban fenomen proteklih izbora je šef Slovenačke nacionalne partije Zmago Jelinčič, koji je glatko pretekao konkurenciju, osvojio neočekivanih 8,51 odsto glasova i zauzeo treće mesto.

Prema nekim istraživanjima, Drnovšekova pobeda u drugom krugu može biti vrlo tesna, što politikolozi tumače kao prvi nagoveštaj dolazećeg ozbiljnijeg slabljenja levice. Ovo je rezime prvog kruga izbora za predsednika države koji je protekao mirno, bez strasti i navijačke groznice, uz odziv 70 odsto birača, zanemarljiv broj slučajeva kršenja izborne tišine i razočarane komentatore, koji su već na početku predizborne kampanje kukali kako je ovog puta sve toliko dosadno i predvidljivo da su pozivali birače da agoniju razreše već u prvom krugu, sve kako bi izbegli reprizu „već viđenog“ u naredne tri sedmice.

NEDOSTIŽNI KUČAN: Nešto slično važi i za izbore za gradonačelnike gradova, koji su održani paralelno sa predsedničkim izborima. U dva najveća grada – Mariboru i Ljubljani – tek će drugi krug izbora (takođe 1. decembra) odlučiti o fotelji „župana“ (gradonačelnik), dok su se birači u Celju, Kranju, Velenju, Slovenjgradcu i brojnim drugim gradovima rešili ponovnog odlučivanja već u prvom krugu. Što se tiče organizacije izbora, pored podatka da će ceh na kraju platiti poreski obveznici – 500 tolara na glasača (oko 2,5 eura), sve je proteklo gotovo besprekorno.

Izbori održani 10. novembra ujedno su prvi izbori za predsednika države od osamostaljenja Slovenije 1991. godine na kojima predsednik nije izabran već u prvom krugu. Tako je na prvim slobodnim izborima kandidat Milan Kučan (1992) porazio najozbiljnijeg među protivkandidatima – Iva Bizjaka (iz redova demohrišćana, danas ministar pravosuđa u Drnovšekovom timu) u prvom krugu sa ubedljivih 63,9 odsto glasova. Pet godina kasnije Milan Kučan opet slavi već posle prvog kruga i to protiv kandidata iz redova Narodnjačke partije Janeza Podobnika, sa sigurnih 55,6 odsto glasova. Nema sumnje da je Janez Drnovšek, čija je politička karijera tokom protekle decenije u nespornom rivalitetu sa Kučanovom, želeo bar sličan rezultat, iako je bilo jasno da iz različitih razloga teško da može računati na pobedu već u prvom krugu. I zaista, Janez Drnovšek je u prvom krugu iskusio šta znači biti žrtva sopstvene politike i pragmatičnih poteza tokom premijerskih mandata, kako u odnosima s Katoličkom crkvom (sporazum oko vraćanja imovine, konkordata i veronauke) tako i u odobravanju nepopularnih poteza svog kabineta (afere oko kupovine aviona za potrebe vlade, prodaja banaka strancima…), što je sve uticalo na dvoumljenje potencijalnih birača. Štaviše, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je za Brezigarovu glasalo čak deset odsto glasača koji inače gravitiraju ka LDS-u (Drnovšekova Liberalna demokratija), dok Drnovšek nema sličan potencijal u izbornom telu Barbare Brezigar (Janšini socijaldemokrati i ostale partije desnice).

Zato Drnovšek u drugom krugu računa na podršku birača koji su 10. novembra glas poklonili nekom od kandidata koji silaze s pozornice predsedničkih izbora; to su profesor marksizma Lev Kreft, kandidat stranke penzionera Anton Bebler, kandidat Nove partije Gorazd Drevenšek i slikar Jure Jurček Cekuta, a ovome treba dodati i znatniji doprinos Zmaga Jelinčiča, čijim glasačima je, paradoksalno, bliži Janez Drnovšek nego tvrda desničarka Barbara Brezigar. Barbari Brezigar su u izgledu glasovi koji su u nedelju otišli bivšem guverneru Banke Slovenije Francu Arharu i bivšem predsedniku parlamenta Francu Bučaru. Zanimljivo je da se većina kandidata koji su ispali iz dalje trke za predsedničko zvanje i nije znatno razlikovala od dvoje favorita. Tokom kampanje su kandidati levice i oni s desnice toliko međusobno približili svoje stavove da su se na kraju svi našli negde „u sredini“. Kako ljuta želja može da preobrazi političara najbolje su dokazali kandidati poput Leva Krefta i Gorazda Drvenšeka – Kreft je, iako perjanica levice, zdušno podržavao ulazak Slovenije u NATO, čemu se mlitavo protivio Drevenšek (čija je partija svoju platformu izgradila na stavu NE NATO). Dalje, svi kandidati su, uz za nijansu suzdržanijeg Janeza Drnovšeka, podržali uvođenje obaveze pevanja državne himne (i ne npr. Ode radosti) na početku i kraju školske godine, sve kako bi se ojačala „domovinska svest“ kod đaka i slično.

NOVOSTI KAMPANJE: Nešto „drugačnosti“ i pre svega sarkazma pokazao je jedino Zmago Jelinčič i to u vezi s NATO-om i pridruživanjem Evropskoj uniji; Jelinčič je iz prvog kruga izašao kao neformalni pobednik jer je, zahvaljujući neobičnoj mešavini nacionalizma, kritike Katoličke crkve, poteza desnice i slovenačke politike prema Hrvatskoj (uz često pominjanje Beograda, ali u pozitivnom kontekstu), sve vreme „grizao“ favorizovane konkurente čija je glavna crta u kampanji bila „defanzivnost“ – i osvojio neverovatno treće mesto.

Poruke sa džambo-plakata bile su sladunjave ili neutralne. Drnovšekove su, recimo, tvrdile da je reč o „državniku“ koji je „odgovor za budućnost“ i ujedno „odgovorna budućnost“, protivkandidatkinja Barbara Brezigar je uz vidno promenjen stajling (frizura, odeća, zubna protetika) isticala da „zajedno možemo više“, a jedan od autsajdera je ogromne plakate izabrao da promoviše osmeh svoje žene (uz slogan za licitarsko srce, tipa – porodica, država, svet). Novost ovogodišnje kampanje jeste da se nije odvijala samo u stvarnom već i u virtuelnom svetu jer su svi kandidati imali propagandne strane na internetu. U Sloveniji, gde su ADSL i kablovski internet deo svakodnevice, učinak reklamiranja preko „svetske mreže“ nije bio zanemarljiv, a najzanimljivija je Barbi prezentacija Janeza Drnovšeka, gde posetioci mogu da se poigraju s minijaturnom lutkom „Drnovšeka“, da ga prošetaju po njegovoj kući i čak preobuku po svom ukusu. Jedan od retkih primećenih kurioziteta u biografijama kandidata je spisak jezika – pored raznih svetskih, svi su prvi put bez zazora naveli da vladaju i srpskim jezikom, pa bar s te tačke na realciji Slovenija–SRJ više ne treba očekivati nesporazume, bez obzira na to ko će biti naredni slovenački predsednik.

U svakom slučaju, birače kroz tri sedmice ne čeka sasvim lak posao pošto u programima Drnovšeka i Brezigarove baš nema naočitih razlika. Ako izuzmemo činjenicu da je Barbara Brezigar jedina žena u muškom društvu (od osam kandidata za predsednika Slovenije), platforma koju nudi Drnovšek nije drugačija od one koju izgovara Brezigarova: oboje se zalažu za pravnu i socijalnu državu a Sloveniju vide kao člana EU-a i NATO-a. Sve ostalo su finese. Nije čudo da je ljubljanska „Mladina“ ovu pojavu ocenila kao „konzervativizam protiv malo manje kozervativizma“, dok je sociolog Vesna Godina cinično primetila da bi Drnovšek i Brezigarova „bili odličan bračni par“, komentarišući kao „ponudu za ženidbu“ izjavu Barbare Brezigar da bi bila „dobra kombinacija“ kada bi Drnovšek ostao predsednik vlade, a ona postala predsednica države.

Uprkos sveprisutnoj mimikriji, neke razlike ipak ostaju duboke. Barbara Brezigar, čija je karijera počela članstvom u Savezu komunista, danas tvrdi da pripada „hrišćanskom kulturnom krugu“, zalaže se za „patriotski odgoj“ u vrtićima i školama, bliski su joj stavovi Crkve o uređenju društvenog života, a pored nekih slovenačkih pisaca zvanično je protežiraju dve partije desnice. Drnovšeka pored LDS-a podupiru i sadašnji predsednik Milan Kučan, većina intelektualaca sa liberalne levice, partija penzionera i pretežan deo reformisanih komunista. Tako o kandidatima u drugom krugu izbora praktično neće odlučivati njihovi kvaliteti, već prevashodno balast iz prošlosti, što je tačka na kojoj se još intenzivno razlikuju. Drnovšeku najviše šteti nezadovoljstvo najnižih slojeva, onih koji su tokom poslednje decenije gurnuti u siromaštvo, kao kolateralna šteta slovenačke tranzicije, što u javnim istupima veoma vešto koristi Barbara Brezigar. Brezigarova, s druge strane, tokom cele kampanje pokušava da odbaci politički prtljag iz svoje prošlosti kako bi sebe prikazala kao osobu koja je prihvatljiva za sve. To zaista nije lako dokazati jer je najveća mrlja u njenoj karijeri činjenica da su njene odluke, dok je bila na funkciji državnog tužioca, bile ne samo nestručne već i politički obojene pa da su koristile naročito predsedniku Socijaldemokratske partije Janezu Janši…

Zato danas nema jednostavnog odgovora na pitanje čemu će se prikloniti slovenački birači u drugom krugu. A da odgovor na to pitanje ne leži ni u novcu, dokaz je prethodna kampanja, u kojoj je Milan Kučan potrošio oko 100.000 eura i osvojio 55 odsto glasova, dok je njegov suparnik Janez Podobnik za trošak od oko 265.000 eura dobio samo 18 odsto glasova. Ovdašnji komentatori smatraju da razlog za to nisu samo pozitivna programska opredeljenja određenog kandidata, pošto slovenačke glasače više privlače kandidati koji su drugačiji od onih koje srećemo u državama iz okruženja – Austriji, Hrvatskoj i drugim. Dr Miro Kline, docent na katedri za prodaju i tržišna istraživanja Ljubljanskog univerziteta, podseća da su u Hrvatskoj i Austriji nedavno protekle intenzivno „nacionalno obojene kampanje“, koje su isticale nacionalne simbole i državu. „Slovenci, međutim, ne žele jaku autoritarnu državu, još manje ličnosti. Žele nenasilnu ličnost, nekoga, ko nije grub“, zaključuje dr Kline uz pouku koja se tiče „posebnosti slovenačkog nacionalnog karaktera“. Ukratko, Slovenci prilikom izbora lidera reaguju potpuno obrnuto od, recimo, Amerikanaca, kojima je važno da kandidat nije ćelav. U Sloveniji je to vrlina jer „upravo kandidatova spoljašna neizrazitost deluje harizmatično“! Takav je, očito, ne samo Drnovšek nego i omanji Milan Kučan.

U tom smislu Drnovšek sasvim odgovara afinitetima birača, što potvrđuje i podatak da su stručnjaci za marketing morali da prevrte kilometre snimaka ne bi li pronašli pozu u kojoj „Drnovšek deluje opušteno, u filmskom smislu“. Iz toga proizlazi da je Barbara Brezigar u sasvim pogrešno vreme promenila imidž. Njeno pojavljivanje na nacionalnoj i komercijalnoj televiziji u iznenađujuće ukusnim kompletima pastelnih boja i uređenje frizure odstupa od pomenutog uzorka. Dakle, ako će 1. decembra, na dan kada se održava drugi krug izbora (a Barbara Brezigar slavi rođendan) glasači odlučiti u skladu s tradicijom i prognozama analitičara, onda 23. decembra na ispražnjenu stolicu Milana Kučana seda Janez Drnovšek.