Grafikon na levoj slici je verovatno jedan od najslikovitijih prikaza potrošačkih navika našeg stanovništva kada je u pitanju električna energija, ali je on i mnogo više od toga.
Pažljivijom analizom ovog slikovitog prikaza konstantnog decenijskog rasta potrošnje struje u Srbiji u letnjem i zimskom polugodištu, mogu se veoma precizno izvesti i zaključci o promenama navika našeg stanovništva, njegovim socijalnim nedaćama tokom tih godina, ali i o jasnim namerama tadašnje političke elite da i preko električne energije sačuva povlašćeni položaj u društvu.
Mada je Elektroprivreda Srbije (EPS) još od osamdesetih godina patila zbog ustaljene navike naših domaćinstava da se zimi greju na električnu energiju, ta pojava dostigla je opšte razmere u poslednjoj dekadi XX veka. Za to je bilo više razloga, ali je jedan od najvažnijih sigurno bio potpuno obezvređivanje struje kao robe.
Koliko god da se nameće zaključak da je ta ekonomska nelogičnost bila vezana za raspad bivše SFRJ, ratna razaranja i velike migracije stanovništva u Srbiju, iz iskustava drugih država u okruženju jasno je da tako nije moralo biti.
Tako je, recimo, u Bosni i Hercegovini električna energija odmah po završetku rata dobila status veoma tražene robe, odnosno cenu od 10, a nedugo zatim 12 i, na kraju, sadašnjih 14 pfeniga za kilovat-sat.
Struja, kao najplemenitiji vid energije, svuda je u našem bližem, ali i širem okruženju, čuvana od prekomerne potrošnje, pre svega, ekonomskom cenom. Praksa je, naime, pokazala da je to najefikasniji mehanizam za upravljanje potrošnjom, odnosno lek za nekontrolisano arčenje električne energije, posebno onda kada je nema dovoljno.
Na pomenutom grafikonu se, počev od 1992. godine, jasno uočava trend rasta potrošnje struje tokom zimskih meseci. Ali, već od naredne 1993. godine, inače u svetu poznate po najvećoj inflaciji u istoriji čovečanstva, EPS je morao da se suoči s činjenicom da je i letnja potrošnja struje definitivno krenula uzlaznom linijom. Ona i danas zadržava isti pravac. Štaviše, razlika između zimskih vrhova i letnjih podnožja potrošnje se na prikazanom grafikonu, kako su godine prolazile, sve više smanjivala.
U to vreme, država pritisnuta međunarodnim sankcijama i svime što je ta kazna podrazumevala, kao da je zaboravila na svoje najveće javno preduzeće. Časteći stanovnike bagatelnom strujom izjednačavala je tu svuda u svetu veoma skupu i traženu robu sa svojim bezvrednim novcem koji je nemilice štampala. Čak je i srpsko selo, tradicionalno okrenuto drvima i uglju, od tada zaboravilo na stare navike i popularne „smederevce“ zamenilo je termoakomulacionim pećima. Zato nije bilo nikakvo čudo što je sredinom devedesetih godina bilo jednostavno nemoguće videti seosku kuću u Srbiji iz čijeg se odžaka vije dim.
Potpuno obezvređena, struja je postala roba dostupna svakome. Za vreme ekonomskih nelogičnosti volji potrošača bilo je prepušteno hoće li je platiti. EPS-ova kasa bivala je sve praznija, a milionske vrednosti termo i hidro postrojenja osuđene na propadanje jer novca za održavanje i remont nije više bilo iz redovnog priliva.
Ono što je džabe i Bogu je milo. Tokom zime 1998/99. potrošnja struje u Srbiji dostigla je mesečni rekord od 4,2 milijarde kilovat-sati. Decembra te godine, čitav elektroenergetski sistem zemlje se tresao pod pretnjom raspada, a apeli da se struja štedi proizvodili su sasvim suprotan efekat i kao da su bili izazov za još veću navalu na struju.
Kada su se u martu 1999. godine, uz sve dotadašnje nevolje, na EPS sručile i rakete NATO-a, bilo je jasno da je div na kolenima i da će sve to morati da se plati mrakom. Kao što se vidi, potrošnja struje je te 1999. godine, zbog bombardovanja i razorenog prenosnog sistema, daleko ispod nivoa iz prethodnih godina.
Smena vlasti 5. oktobra 2000. godine nije mogla da zaustavi stečene navike domaćinstava i preko noći izleči EPS-ove probleme gomilane tokom čitave decenije. Zima te godine biće upamćena po 55 dana restrikcija i četvorosatnom isključivanju po dve grupe potrošača. Tadašnji ministar rudarstva i energetike Srboljub Antić rekao je tim povodom da je prema standardima Ujedinjenih nacija „Srbija na ivici humanitarne katastrofe“.
Samo zahvaljujući činjenici da je te godine skoro dva meseca trajalo svakodnevno isključivanje električne energije ogromnom broju potrošača istovremeno, vrh zimske potrošnje na grafikonu je, u odnosu na prethodnu zimu, nešto niži.
Da ni restrikcije nisu mogle da promene naše navike, potvrdila je naredna zima, 2001/2002. godine, kada su potrošači tokom samo jednog zimskog meseca, kao i 1998/1999, ponovo preskočili granicu od četiri milijarde kilovat-sati, ali na sreću nisu dostigli i rekord.
Zbog svega toga, plamteći grafikon potrošačkog apetita našeg stanovništva nije samo opomena, već i iskustvo iz koga treba izvući pouku. Očigledno je da EPS, ovakav kakav je sada, i pored znatnog ulaganja u remont i popravku, ide u susret zadatku koji neće moći da reši. Bez energetske strategije, izgradnje novih kapaciteta, supstitucije struje drugim energentima, ali i ispunjenja uslova nad uslovima – realne cene struje, svi mi polako ali sigurno idemo u novi mrak. Tim pre što je EPS ostao bez kosovskih termoelektrana koje čine 17 odsto svih instalisanih kapaciteta i koje su isporučivale 15 odsto ukupno proizvedene struje.
