Pred briselskom kapijom

Ona je članica Saveta Evrope, OEBS-a, OECD-a, NATO-a; takmiči se za izbor pesme Evrovizije, njeni fudbalski klubovi učestvuju u Evroligi… Češka? Ne, Turska. Međutim, za Tursku koja se nadala da je nakon decenija kucanja na vrata EU uspela da u ta ista vrata stavi nogu, reči bivšeg francuskog predsednika Valerija Žiskara d’Estena, predsedavajućeg konvencije o budućnosti EU, treba da potvrde da ogromna većina Turaka, ali i značajan deo Evrope, žive u totalnoj zabludi. „Turska nikada ne sme biti u EU, ona nije evropska zemlja“, izjavio je nedavno francuski državnik, a sada glavni koordinator kreiranja budućeg ustrojstva Evropske unije, pariskom dnevniku „Mond“.

„Ni prestonica joj nije u Evropi, kao ni 95 odsto stanovništva“, objasnio je d’Esten i ublažio donekle svoje reči dodavši da je Turska „Evropi bliska zemlja“. Ipak, upozorio je on, „Turska je zemlja različite kulture, različitog pristupa i različitog načina života. Njen prijem značio bi kraj EU.“

Ove reči otkrivaju suštinu licemerja s kojim se EU često odnosi prema Turskoj. Žiskar d’Esten je zapravo izgovorio ono što većina funkcionera u Briselu misli, ali se ne usuđuje da izgovori. Brisel decenijama Ankaru poziva da joj se pridruži nadajući se u potaji da ona nikada neće uspeti da preskoči lestvicu. Ocenu predsedavajućeg Konvencije EU zadovoljno je prihvatila desnica širom Evrope, koja uspeh na izborima umnogome treba da zahvali antiimigrantskoj kampanji i poigravanju s predrasudama o drugačijim kulturama.

STARA DILEMA: Iako može izgledati da d’Esten nije mogao izabrati pogrešniji trenutak za izražavanje ovakvog stava (u jeku priprema za rat protiv Sadamovog režima – turskog suseda – i sprovođenja plana Ujedinjenih Nacija o rešenju kiparskog problema), tajming je zapravo logičan. Na samitu u Kopenhagenu 12. decembra, EU će i zvanično pozvati deset država kandidata da joj se priključe. Vlada Bulenta Edževita, koju su na izborima početkom prošlog meseca porazili proevropski islamisti predvođeni Redžepom Tajipom Erdoganom, nadala se da će zvanična pozivnica stiči i u Ankaru.

Kako sada stvari stoje, najbolje čemu Turska, zvanični kandidat, u Kopenhagenu može da se nada da od Evrope čuje stari refren koji joj u ušima odzvanja već decenijama.

A u stvari, preko „turskog pitanja“ Evropa će se u Kopenhagenu po ko zna koji put suočiti s dilemom svih dilema EU: da li Unija treba da bude široka a labava, ili uska a duboka, odnosno čvrsto utemeljena. Zapravo, reči Francuza zaduženog za kreiranje novog evropskog ustrojstva nipošto nisu bile namenje samo Turskoj. D’Esten je tom prilikom izjavio da su „zagovornici prijema Turske u članstvo neprijatelji EU“. Ove reči nisu ništa drugo nego, čak ne tako ni uvijeni napad na Veliku Britaniju, koja se pored Italije, ali i Grčke, otvoreno zalaže za integraciju Turske u EU. No, umesto da iskoristi grčko-turski reaproshman u svetlu rešavanja kiparskog problema, i za sebe čvršće veže Tursku, EU ovakvim stavom prema Ankari ne dovodi u opasnost samo kiparski mirovni proces, već rizikuje da Turska, posustane u bolnim ali dubokim reformama koje je odlučno počela da sprovodi upravo zato da bi se približila visokim standardima EU. Koliko su se stvari promenile, nabolje svedoči i činjenica da je pre samo pet godina kada je Turska i zvanično postala kandidat za članstvo razgnevljeni ministar spoljnih poslova Grčke za Turke izjavio da su „lopovi, ubice i silovatelji s kojima nema pregovora“. Danas je kiparski problem praktično pred rešenjem, a zvanična Grčka, rame uz rame s Britanijom i Italijom, najveća zagovornica prijema Turske u EU, zemlje s kojom je 1996. bila na ivici rata zbog ostrvaca u Egejskom moru.

NEPOVERENJE: No, senku ključnog pitanja za EU predstavlja drugo pitanje koje takođe odavno muči Evropu: šta je za Uniju ključnije, mir ili stabilnost/jedinstvo. Logika ovih mogućnosti sukobljava se na Bosforu. „Ako se suština Evrope uglavnom sastoji od stvaranja koherentne političke zajednice, s pretenzijom da postane supersila, onda Evropa treba da se zaustavi na Bosforu, bar još čitavu deceniju. A ako mislimo da nam je važnije da izgrađujemo demokratiju i da unapređujemo poštovanje ljudskih prava i blagostanje, a samim tim i izglede za mir u jednom od najnestabilnijh regiona na svetu, onda moramo hrabro zakoračiti na taj most“, napisao je povodom dilema uoči samita u Kopenhagenu čuveni britanski mislilac Timoti Garton Eš u britanskom „Gardijanu“.

No, odnose Turske i EU kvare i druge činjenice koje proizlaze iz njene geografije, ne samo to što se njena prestonica nalazi u Maloj Aziji, a tek delić njene ukupne teritorije u Evropi. Evropa je vekovima gajila nepoverenje prema Turskoj, naročito kada je Otomansko carstvo bilo na vrhuncu. Moglo bi se reći da je dobrim delom svoje istorije Evropa sopstveni identitet izgrađivala upravo u kontrastu s Turcima. Uprkos načelnom zalaganju za jednakost građana i vrline multikulturalnosti, hrišćanstvo ostaje bitan deo evropskog identiteta, što sve jasnije izbija na videlo uoči samita u Kopenhagenu i kako se debata o prijemu Turske u EU zahuktava. Versko pitanje je osetljiva tema za Evropu, pa ni činjenica da danas milioni muslimana, među njima najviše Turaka, danas imaju državljanstvo neke od zemalja EU (najviše Nemačke i Francuske), a samim tim i pravo glasa, nije nažalost ublažila predrasude. Argument protivnika prijema Turske – da je Turska neprihvatljiva zato što je većina njenih stanovnika muslimanska– do sada se retko mogao čuti od ozbiljnih političara u EU koji drže do sebe. Međutim, nakon izjave Žiskara d’Estena, pobede desničarskih partija u većini zemalja Evrope i antislamskog talasa koji je zahvatio čak i delove civilizovanog sveta nakon napada od 11. septembra, islam se sve češće pominje kao ozbiljna prepreka ulaska Turske u EU, uprkos tome što je ova država bastion sekularizma, gde je vojska ne jednom uzimala stvari u svoje ruke upravo da bi suzbila i najmanji znak islamizacije zemlje.

Reči francuskog državnika o tome da je Turska zemlja drugačije kulture mnogi su protumačili kao gledište da EU mora biti zasnovana kao „klub hrišćana“. Kako saznajemo, nedavno je jedan izaslanik Vatikana, gostujući na Teološkom fakultetu, neuvijeno podvukao mišljenje da je Evropa zasnovana na hrišćanstvu i da tako mora da ostane i u budućnosti. Takva poruka je još jasnije stigla od samog pape koji je nedavno upozorio da Evropa prilikom razmišljanja o svom budućem ustavnom poretku ne sme zanemariti „versko nasleđe“ starog kontinenta. Ni evropska levica, koja se zvanično zalaže za prijem Turske u EU, nije imuna na slične predrasude. Bivši ministar spoljnih poslova Francuske Iber Vedrin je izjavio da „Turska nije u Evropi već u Maloj Aziji. Ako Evropa ne povuče granicu, „imaćemo uniju od 40 zemalja, među kojima i Rusiju, Ukrajinu, Tursku, balkanske i neke severnoafričke države“, zgrozio se Vedrin. No, ovakva gledišta nisu bez uporišta u javnom mnjenju neprikosnovenih Evropljana. Istraživanje koje je širom EU sproveo Evrobarometar pokazuje da 31 odsto građana prihvata članstvo Turske u EU, naspram 47 odsto onih koji su protiv. Prema istom istraživanju, Turska je među 13 kandidata za prijem najnepoželjnija. Najveće neraspoloženje je u Francuskoj gde se čak 55 odsto ispitanika izjasnilo protiv integracije Turske, dok je 34 odsto ispitanih Nemaca protiv, a 21 odsto je neodlučnih.

AMERIKA ZA: Lidera Partije pravde i razvoja Redžepa Tajipa Erdogana, pobednika nedavnih izbora sumorna poruka da „Turska nije u Evropi“ zatekla je na turneji po evropskim prestonicama gde je pokušavao da pred samit u Kopenhagenu lobira da EU uputi zvanični poziv Turskoj za prijem. „Mi ne mislimo da je EU klub hrišćana, ali ako iz Kopenhagena ne budemo zvanično dobili datum, postaćemo sumnjičavi“, komentarisao je Erdogan poruku Žiskara d’Estena. „Veoma je važno dokazati da kulture islama i demokratije zaista mogu da žive zajedno u harmoniji.“ Na veliku sreću Turske, jedne od najznačajnijih članica NATO-a, s ovakvim stanovištem se slaže i američka administracija koja je odlučni zagovornik ideje da se Turska što pre priključi EU. Američki predsednik Džordž Buš je prošle nedelje, u trenutku kada su se najviši zvaničnici Ministarstva odbrane SAD nalazili u Turskoj u naporima da pridobiju podršku Turske u vojnoj intervenciji na Irak, telefonirao premijeru Danske, domaćinu samita, da potvrdi stav Sjedinjenih Država da je Turskoj mesto u Evropi. Turska nije oduševljena vojnom intervencijom protiv Iraka i za sada se nije priključila intervenističkom bloku. Nove vlasti ponovile su stav vlade smenjenog Edževita da će se Turska prikloniti svakoj odluci Ujedinjenih Nacija. Ako se baš zainate, Sjedinjene Države bi mogle da izvedu intervenciju i bez svesrdne podrške Turske, ali bi čitava akcija bila mnogo teža. „Turska je naš najbolji nosač aviona“, izjavio je za britanski „Ekonomist“ jedan zapadni diplomata pri NATO-u. Amerika bi za uzvrat mogla mnogo da pomogne Turskoj oko kredita MMF-a, što je Turskoj preko potrebno za stabilizaciju poslovično nestabilne ekonomske situacije.

Ipak, najveći strah Evrope od ulaska Turske, potiče od činjenice da bi Turska sa svojih 67.000.000 stanovnika zauzela drugo mesto po veličini u Uniji, odmah iza Nemačke (82 miliona), ali joj broj stanovnika ne raste usled bele kuge. To bi značilo da bi Turska, posle Nemačke, imala najveći broj glasova u zakonodavnim institucijama EU. A oblast zakonodavstva je jedna od najosnovnijih, jer članice sve više sprovode evropske, a ne domaće zakone.

Protivnici ulaska Turske u EU takođe napominju da bi upravo to dalo zamah desničarima širom Evrope, na šta „turkofili“ i turske vlasti odgovaraju da su takvi strahovi neosnovani. Njeni stanovnici bi uprkos brojnosti i visokom priraštaju i dalje činili manje od 15 odsto ukupnog broja građana nove Evropske unije, koja će uskoro, nakon novih proširenja, brojati oko 600.000.000 stanovnika.

Stvari u Turskoj, u pogledu ekonomije i poštovanja ljudskih prava, daleko su od idealnih, s čim će se rado složiti i svaki turski političar. S takvom ocenom se uostalom nedavno složila i većina turskih građana kada je na poslednjim izborima dovela proislamsku, ali i istovremeno proevropsku vladu. Od islamskog predznaka partije koja je došla na vlast građanima je prilikom izbora bilo mnogo važnije da je Erdoganova partija kao glavni prioritet istakla ulazak zemlje u EU i istrajnost na reformama koje će ih približiti tom cilju. Prema istraživanjima, čak dve trećine Turaka zalažu se za ulazak u EU. Ovoga leta, dok je većina Evropljana dremala ili bila na godišnjim odmorima, Turska se uhvatila u koštac s ozbiljnim reformama koje zadiru u najbolnija pitanja nacije. Ukinuta je smrtna kazna, pošteđen je život čak i lideru terorističke frakcije turskih Kurda, Odžalanu. Erdogan je najavio donošenje zakona koji će izričito zabraniti torturu, što za sada predstavlja najveću prepreku iz oblasti ljudskih prava da pregovori o integraciji počnu, a kurdska manjina danas uživa veće slobode. Ostaje i dalje problem demokratske kontrole vojske koja troši čak 14 odsto budžeta. Generalštab turske vojske, najuglednije institucije u zemlji koja sebe smatra „poslednjom linijom odbrane kemalizma (koncepcije Turske koju je sproveo Kemal Ataturk nakon sloma Otomanskog carstva), i dalje predstavlja državu u državi, ali je reforma vojske već počela i šanse za uspeh su joj još veće ako se Turska čvršće veže za EU. Turska je pri tom, uprkos inflaciji koja je ove godine bila tek nešto ispod 70 odsto, veoma značajan trgovinski partner Evropskoj Uniji. Ekonomska situacija nije ništa gora nego u jednoj Estoniji, pa čak i Poljskoj, a daleko je premašila standard s kojim su u tadašnju Evropsku zajednicu prihvaćeni Portugal i Španija, na primer. I konačno, stabilna, demokratska i prosperitetna Turska bila bi izvrstan garant stabilnosti u Iraku kad nestane režim Sadama Huseina i kada se upravo EU bude isprobavala u servisiranju još jednog protektorata u svetu.

To znači da na svaki argument protiv ulaska Turske u EU sledi nekoliko za, ali je izvesno da čim joj Brisel uputi zvanični poziv za priključenje, i Turska i Evropa kreću na put bez povratka. Međutim, taj put će biti ponajviše mukotrpan za samu Tursku, koja će morati da usvoji sijaset zakona EU. I Turska i Evropa mnogo su se promenile od doba kada je Kemal Ataturk kao mladi sultanov vojni ataše igrao bečki valcer u Sofiji. Izgleda da to za sada najbolje zna samo Turska.