Novo! Novo! Novo!

Najtraženiji i najprodavaniji proizvod na svetu – nova godina – na našem tržištu se, kao i sve ostalo, pojavljuje sa zakašnjenjem u odnosu na razvijeni svet. Ona prva, iz uvoza, kasnila je nešto manje, ali je zato bila polovna roba (pa celo veče smo gledali na televiziji kako je prvo konzumiraju neka razvijenija tržišta Australije, Japana i ostalih); ona druga, koja pretenduje da bude „srpska“, jeste bila manje-više domaći original, ali je zato kasnila skoro dve nedelje. I, kao i svu domaću robu, uspeli smo da je izvezemo samo na rusko i još poneko slabo razvijeno tržište. (Srećom da su u tu kooperaciju uključeni i neki poslovično dobri trgovci, kao što su Grci starokalendarci, inače bi, da je sve prepušteno samo našoj i ruskoj poslovnosti, kasnila mnogo više.)

Kako se desilo da nova godina postane takav megaprodukt? Sumnjam da je to u ljudskom, pa čak i srpskom biću. Naučnica koja je posetila „zaostalo“ pleme imala je poteškoća da urođenicima objasni neke tekovine civilizacije. „Vi slavite prolaženje vremena?“, pitali su je zgranuto kad su stigli do teme: rođendani. Oh, da, naravno, proslavljaju i oni događaje – svaki put kad neko iz plemena postigne neki uspeh, oni to i te kako proslave. Eto, baš nedavno je njihov saplemenik koji se zvao Muzičar (znate, kod nas svako sam bira svoje ime) došao i objavio da se ubuduće zove Veliki Muzičar jer je zaključio da je dovoljno uznapredovao u muzici. E, to je bio razlog za slavlje.

Ne znam baš tačno kada smo kao civilizacija odlučili da slavimo puki protok vremena bez obzira na ono što se u tom vremenu događa, ali sam sklona da u tome tražim korporacijski interes. Znamo da je Koka-kola kreirala i etablirala Deda Mraza, ovakvog kakvog ga danas svi poznajemo. Možda je i sve ostalo samo promocija istog proizvoda?

Nova godina je, uz crkvu, najbolji dokaz koliko je marketing moćna stvar. Kada biste inače pristali da vam utrape robu koja vam, pod jedan: uopšte ne treba (vreme prolazi pa prolazi), kojoj, pod dva: ne znate zemlju porekla i koja, pri tom, nema ni bar-kod ni akciznu markicu, a ako vas još uhvate i bez računa, načisto ste nadrljali. Novu godinu ne možete da isprobate pre kupovine. Uz nju ne dobijate ni garantni list tako da nemate ni servis niti mogućnost da robu vratite ako ste nezadovoljni. Evo na primer mi, da smo mogli da biramo, sigurno nikada ne bismo kupili 1999. (meni je otpočetka bila sumnjiva zbog tri obrnute šestice), nego bismo tražili da nam odmah isporuče model 2000 makar i sa sve onom milenijumskom bubom, pa kako nam bude. Jedino što vam garantuju je: rok trajanja 365 dana, ali šta će biti ako nastavite da je konzumirate i pošto taj rok prođe? Pokvarićete stomak? Ma, hajdete, molim vas.

E pa, ako ste se nekada pitali kako je moguće da građane ubedite da im je nešto neophodno i da se raduju kad to dobiju (bila to ustavna povelja ili napad na Irak), sada znate. Marketing, dragi moji, marketing. Ako snimite dovoljno filmova u kojima dobri momak jureći lošeg momka usput lomi tuđe tezge, tuđe automobile, izloge, kuće i tuđe glave, onda ste i domaću i svetsku publiku pripremili za jedan novi proizvod na tržištu: kolateralnu štetu. Želim nam je svima što manje u ovoj godini.