Politika azila, imigracije i viza

Ukidanje prepreka

Svojom politikom azila, imigracija i viza, Evropska zajednica teži stvaranju prostora slobode, bezbednosti i prava (čl. 61 UEZ). Ovaj cilj proizlazi iz ostvarenja koncepta o četiri osnovne slobode (slobodan protok roba, usluga, ljudi i kapitala) →unutrašnjeg tržišta. U okviru napredujuće integracije ukidaju se i one prepreke koje još uvek postoje, kao što su pravne norme koje koče integraciju, na primer, količinska ograničenja pri uvozu robe, ali i sve pogranične kontrole. Odsustvo graničnih kontrola na unutrašnjim granicama neke od država-članica dogovorile su Šengenskim sporazumom. Međutim, zahteva se, zauzvrat, zajednička politika prema građanima država koje nisu članice EU na spoljašnjim granicama Evropske unije, a samim tim, i zajednički nastup u politici koja se tiče azila, imigracije i viza.

Azilantsko pravo

Do sad je integracija napredovala u oblasti azilantskog prava, pre svega, na nivou procesnog prava i manjih programa, s ciljem da se azilantima i izbeglicama pruži konkretnija podrška. Dablinski i Šengenski sporazum o primeni uređuju nadležnost u vezi s proverom zahteva za odobravanje azila. Ipak, važnije zajedničke materijalne propise, posebno same pretpostavke za ostvarivanje prava na podnošenje zahteva za odobravanje azila, najčešće je kočilo zadržavanje prava suvereniteta. U pogledu zahteva za odobravanje azila sve je ostalo na slabo obavezujućim odlukama o imigraciji (koje su 1992. godine odobrili nadležni ministri država-članica) i na zajedničkom stavu Saveta iz 1996. godine (ABI. L 063/13.03.1996). Procesna regulativa, međutim, može imati posredan uticaj na materijalno azilantsko pravo.

Politika koja se tiče azila, i koja je do sad smatrana samo predmetom od „zajedničkog interesa“, Amsterdamskom revizijom Ugovora regulisana je članovima 61–63 UEZ. Tu su sada, pak, sadržane konkretne osnove ovlašćenja u smislu donošenja zakona o azilu, ali i materijalnih pretpostavki azila. Dodatno težište predstavlja pravna regulativa koja se tiče izbeglica. Na osnovu nje, Savet donosi minimum normi za priznavanje statusa izbeglica i njihovu privremenu zaštitu, pospešuje njihovu ravnomerniju raspodelu na teritoriji Zajednice i utvrđuje modalitete dugotrajnog boravka (čl. 63(1) UEZ). Pored mnogobrojnih manje važnih mera u oblasti pravne regulative koja se tiče izbeglica, u decembru 2000. godine stupila je na snagu „Eurodac“ – odredba na osnovu koje se od azilanata i ilegalnih useljenika mogu uzimati, memorisati i razmenjivati otisci prstiju, da bi se kasnije koristili radi identifikacije. U pripremi je pravni akt koji treba da ujednači postupak priznavanja statusa izbeglice (procesno pravo koje se bavi azilom). Jedan drugi bitan predlog Komisije predviđa detaljne minimalne norme za prihvat azilanata, da bi se na teritoriji Zajednice, kad je o tome reč, stvorili ujednačeni uslovi života. Predviđena su i poboljšanja u vezi sa spajanjem porodica.

Imigraciono pravo

Imigraciona politika bavi se pretpostavkama dugoročnog boravka državljana trećih zemalja u zemljama-članicama EU, odnosno, boravkom dužim od tri meseca. Njeno unapređivanje sa stanovišta prava u okviru Zajednice sad je regulisano članom 63(1) UEZ i dozvoljava buduće usvajanje zajedničkog evropskog imigracionog prava. Države-članice, međutim, zadržavaju pravo da zadrže, ili da uvedu nacionalne odredbe saglasno ugovoru EZ i međunarodnim sporazumima. Iz tog razloga još uvek nije raščišćen put koji bi vodio ka stvaranju pravog zajedničkog imigracionog prava. Do sad usvojeni Akti još uvek počivaju, pre svega, na odredbama Ugovora EU u verziji Ugovora iz Mastrihta i više služe za koordinaciju u oblasti imigracionih pitanja. Trenutno postoji predlog Komisije da se uvede jedinstveni status za sve pripadnike trećih država s pravom boravka, kako bi se poboljšalo integrisanje tih lica.

Vizno pravo

Politikom koju EU vodi u oblasti viza, teži se ujednačavanju pravnih osnova u slučaju kraćeg boravka pripadnika trećih država. Dosadašnji nesklad u politici koja se tiče viza tumačen je činjenicom da su nadležnosti po ovom pitanju obuhvaćene kako prvim, tako i trećim stubom EU, a Šengenski sporazumi su sačinjeni izvan ravni koja pokriva isključivo EU. Tek posle usvajanja Amsterdamskog ugovora, Šengenske pravne osnove ugrađene su u pravni okvir Unije, dosadašnje odredbe kojima je bilo uređeno vizno pravo postale su na taj način i evropsko pravo. Pri tom se integracija u okviru EZ, kada je reč o jedinstvenoj vizi, ograničavala do tad na jedinstveno uobličavanje nacionalnih viznih nalepnica. S obzirom da su Šengenske države već uspele da se dogovore o jedinstvenoj vizi, uključivanjem Šengenske aktive ostvaren je jedan značajan deo ugovorom postavljenog zakonodavnog programa. Obaveznost viza regulisana je odredbom usvojenom u martu 2001. godine. Bitne nadležnosti koje se odnose na dalji razvoj i obuhvatnije unapređenje zajedništva u oblasti pravne regulative u oblasti viza utvrđene su u čl. 62(2) UEZ.