Od našeg stalnog dopisnika iz Ljubljane
Američko traženje saveznika za eventualni napad na Irak, pre svega među tranzicijskim državama tzv. nove Evrope, proteklih je dana izazvalo tako duboke političke podele da su na kocki ne samo karijere pojedinih ministara nego i poverenje birača u kredibilitet lidera. Promoteri slovenačkog dela Vilnjuske inicijative, ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel i šef parlamentarne komisije za spolnju politiku Jelko Kacin, znojeći se zbog besa javnosti pravdaju se pred kamerama: da „ne biramo između mame i tate“ u pogledu načina obračuna sa Bagdadom.
Aluzija na roditeljski par u liku SAD u Sloveniji nije naišla na plodno tlo. Lako je bilo dok su bili jedinstveni stavovi Evropske unije po spoljnopolitičkim pitanjima. Sada kad više ništa nije tako jednostavno, slovenačka spoljna politika izgubila se u naporu da udovolji svim stranama.
NOVI VAZALI: U trenutku dubokog rascepa među saveznicima NATO-a ovdašnji političari našli su se u čudu, a inercija je uzrok što je podrška otišla prvo Bušu. Rezultat? Prava katastrofa – od neutralnosti (Drnovšek), neobaveštenosti (premijer Rop) do potpune podrške Slovenije SAD i u istom dahu tvrdih garancija Joški Fišeru da je stav slovenačke diplomatije „jednak stavu nemačkog ministra spoljnih poslova“ (Rupel). Ukratko, kada je početkom februara osam lidera „stare Evrope“ iznebuha potpisalo pismo podrške Bušovoj politici, zvanična Ljubljana nije bila među njima.
Dva dana uoči istupanja državnog sekretara Kolina Pauela u Savetu bezbednosti američka administracija krenula je u akciju prikupljanja dalje podrške za rat u Iraku. Prethodno pismo osam država (Češka, Velika Britanija, Danska, Mađarska, Italija, Poljska, Portugal i Španija) jeste uzdrmalo Evropu iznutra, ali Bušovoj administraciji to nije bilo dovoljno. Zato je usledilo pismo tzv. Vilnjuske grupe koju čini deset država, među kojima je njih sedam dobilo pozivnice za ulazak u NATO – Slovenija, Slovačka, Rumunija, Bugarska, Litva, Latvija, Estonija, a još „nepozvane“ su Albanija, Hrvatska i Makedonija. Slovenija je bila inicijator diplomatskog udruživanja grupe (ustoličene na prvom samitu u Vilnjusu, otud ime). Francuska, Nemačka, Belgija i još neke evropske države shvatile su potez Slovenije kao „izdaju“ Evrope. Podsetile su zvaničnu Ljubljanu da budžet EU-a pune Pariz i Berlin, a ne Vašington.
Bruka je pukla kada se saznalo da su ministri Vilnjuske desetorice – potpisali izjavu da su „dokazi Kolina Pauela neoborivi“ – dva dana uoči Pauelovog izveštaja Savetu bezbednosti! To nije sve – „vilnjuske“ potpisnice pozivale su Savet bezbednosti da preduzme „sve potrebne mere“ protiv „iračkih pretnji miru i bezbednosti“, što je američki senator Džozef Bidn razumeo kao podršku „nove Evrope“ napadu na Irak bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Slovenački MIP je oćutao tu interpretaciju. Sve dok se nije ispostavilo da Pauelovi „neoborivi dokazi“ i nisu baš neoborivi.
To je bilo dovoljno da se na Rupela obruši lavina kritika. Za dan-dva prikupljeno je nekoliko stotina potpisa istaknutijih građana, koji zahtevaju da Slovenija „opozove svoj potpis ispod Vilnjuske deklaracije“, a u parlamentu će se krajem ove sedmice raspravljati i o interpelaciji ministra Rupela. Slovenački paraf ispod pisma Vilnjuske grupe označio je kraj idilične situacije u kojoj je Drnovšek-Ropov predsednički dvojac balansirao između „dva carstva“, raspet u želji da se dodvori Vašingtonu a da ujedno ne naljuti partnere u Evropi i bar polovinu svojih glasača.
„Naše srozavanje na potpisnike Vilnjuskog pisma jeste sramota za slovenačku političku principijelnost, kičmu i pamet. Potpisivanjem tog dokumenta, bez ikakve potrebe, dobrovoljno, ponosno vitlajući zastavom gluposti, zakoračili smo ne samo u Istočnu odnosno Ramsfeldovu ‘novu Evropu’ nego u njenu izrazito B-ligu, onu za koju tako volimo da istaknemo kako smo je po svim dostignućima daleko prešišali i iz koje želimo po svaku cenu da pobegnemo. Potpisali smo dokument koji su nam napisali i izdiktirali Amerikanci; u njemu smo potvrdili da se slažemo s izlaganjem američkog državnog sekretara Pauela dva dana pre nego je ovaj nastupio u Ujedinjenim nacijama. Tako se ponašaju samo trećerazredni vazali…“ To je bio samo jedan od komentara urednika u uticajnom prilogu ljubljanskog dnevnika „Delo“.
Još se ne vidi kraj u haosu u koji se uplela slovenačka diplomatija. A dok traju prepucavanja vlade i opozicije oko platforme prema Iraku i NATO referendumu (23. marta), Bušova administracija gubi strpljenje. Američki ambasador u Sloveniji Džoni Jang podsetio je lokalne zvaničnike da njegova vlada očekuje podršku istočnoevropskih država prilikom eventualnog napada na Irak, pri čemu se većina ostalih zemalja „lepo odazvala“, pa se sad samo čeka „šta će Slovenija da ponudi“…
Drnovšek-Ropov kurs u pogledu iračke krize otežava i desnica, organizovana u opoziciju. U suštini se namere desnice i levice ne razlikuju kad je NATO u pitanju, o čemu će se Slovenija u martu izjašnjavati na referendumu. Dilema je samo „referendumski način“, dakle ko će izvući veći politički kapital.
Protivnicima ulaska Slovenije u NATO ide na ruku kako najnovije varničenje unutar alijanse tako i potezi američke administracije, koji su u većini slovenačkih medija meta neprestane kritike. Vlado Miheljak, jedan od najpopularnijih kolumnista i guru civilnog društva u Sloveniji, uporedio je manipulaciju američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda o „staroj Evropi“, sa inovacijama nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa.
„Ideja nove Evrope, novih savezništava i novog poretka ni slučajno nije od juče. Ramsfeld je samo ponovio ideje i pretnje koje su kod malih naroda uvek izazivale velike probleme. Prvo Hitlerova Nemačka, posle toga Staljinov Sovjetski Savez, a sada Veliki Brat. Najbanalnije i istovremeno tragično jeste to da novi mentori prikupljaju pijune za ‘novu Evropu’ uvek među nesrećnicima sa istoka i jugoistoka. Menjaju se samo oni koji predstavljaju ‘staru Evropu’. Tako je u očima dr Gebelsa i nacističke propagande Velika Britanija bila na čelu stare, dok je u očima njegovih šegrta stigla u središte ‘nove Evrope’. Dakle, što se tiče ideje ‘nove Evrope’, novi su samo dirigenti i bubnjari. Gotovo da nema poruke koju Veliki Brat ovih dana šalje preko Atlantika liderima starih i novih Evropljana… u kojoj nećete naći već potrošene fraze iz radijskih govora nacističkog propagandnog ministra“, ironičan je Miheljak.
Antimilitarističkom frontu pripada i Tone Peršak, predsednik Društva književnika Slovenije. „Sadam Husein svakako jeste diktator i poseduje oružje, ali on u tome nije jedini niti je od juče. Husein proganja Kurde, ali to do sada nije smetalo ni SAD niti bilo kome drugom, pa im još uvek ne smeta. Obračunaće se sa Huseinom jer je tako odlučio predsednik SAD, a Slovenija, kao kandidat za članstvo, morala bi da pristane na tu logiku. Sarađivaće prilikom rušenja diktatora i njegovog režima, koji smeta vodećim članovima NATO-a, pre svega SAD… Bez obzira na to kako će se situacija razvijati, Slovenija nema šta da traži u NATO-u. Ne zato što bi bila mala ili ugrožena, nego zato što to nije naša priča i nije istina da je NATO samo nastavak iste priče kao EU. Naprotiv.“
Peršakov pesimizam potvrđuju istraživači javnog mnjenja, koji zaključuju da pozitivno referendumsko odlučivanje o ulasku Slovenije u NATO gubi bitku zbog predratne psihoze i antiratnih demonstracija, održanih u nekoliko slovenačkih gradova. Zato je u januaru raspoloženje za ulazak u NATO ponovo palo na novembarski nivo od 42 odsto, dok je među protivnicima opet 39 odsto građanstva. Sve zajedno – loš signal za NATO, bez obzira na ishod iračke krize.