Nema sumnje da Albert Ajnštajn nije bio fer prema Milevi i da ga je zbog toga donekle pekla savest. O tome svedoči više dokumenata. Njegovo ponašanje možda je moguće objasniti, ako ne i razumeti
Đorđe Krstić je u nekadašnjoj komunističkoj pa socijalističkoj Jugoslaviji imao ogromnu prednost u odnosu na potomke Mileve i Alberta Ajnštajna – mogao je slobodno da se kreće po krajolicima rodne Vojvodine, zapitkuje savremenike i rođake, skuplja očuvana pisma i predmete. Za razliku od brojnih drugih istraživača, gospodin Krstić vlada jezicima koje je u korespondenciji sa rođacima i prijateljicama Mileva koristila – i nemačkim i srpskim. I tako je polako, tokom dugih pet decenija, nastajala građa za knjigu o Milevi i Albertu.
ĐORĐEKRSTIĆ: Time se bavim već više od pola veka. Ta priča me je zaintrigirala još u mladosti, kada sam često sretao i posećivao brojne ljude u našem kraju koji su poznavali Milevu i njenu porodicu. O njoj sam mnogo razgovarao i sa Žarkom Marićem, bliskim Milevinim rođakom, koji je bio prisutan prilikom sva tri boravka porodice Ajnštajn u vili Kula kod Kaća. Njegova pripovedanja su bila toliko autentična i lepa da je to ostavilo na mene ogroman utisak, isto kao i sećanja Milevine rođake Sofije Galić-Golubović, koja je rano ostala siroče pa je odrasla u kući Milevinog oca u Kisačkoj 20, tako da sam iz prve ruke čuo o čemu se razgovaralo u Milevinom domu. Presudni su bili i susreti sa starijim Milevinim i Albertovim sinom Hansom Albertom, koji me je dva puta posetio, prvi put u Institutu „Jožef Štefan“ (ljubljanski pandan Vinče – prim. aut.), drugi put kod kuće u Kranju… Još sam u kontaktu sa praunukom i unukom, potomcima iznenada preminulog Hansa Alberta. Tako sam upotpunio veliku zbirku koju čine ne samo pisani materijali nego i lični predmeti, od neobične lule koju je Albert Ajnštajn poklonio svom tastu do fotoaparata koji je Mileva dobila prilikom rastanka od Alberta. Mnogi materijali nikada nisu obelodanjeni, ali se nadam da će uskoro biti dostupni javnosti… U svakom slučaju, ono što sam već u ranoj mladosti pročitao i čuo o Milevinom životu nadahnulo me je ne samo da odgonetam šta se uistinu događalo u prvom braku Alberta Ajnštajna nego i da upišem studije fizike. Tokom gimnazijskih dana sam sa jednim prijateljem čak kupio Albertov aparat za uvećavanje. Stariji Milevin sin Hans Albert je kasnije, kada je bio u poseti kod mene, prepoznao taj aparat i čudio se kako je dobro očuvan. Najzad, cela ta priča je probudila moje interesovanje i zato jer je taj deo života Alberta Ajnštajna, tačnije – život s Milevom, od strane njegovih biografa veoma malo ispitan, tako da je ostao zavijen u veo misterije, iako su se baš u tih petnaestak godina njihovog zajedničkog života, rada i braka desile najznačajnije stvari u Albertovom stvaralaštvu. Prema svedočenjima onih koji su bili bliski s parom Ajnštajn, u to doba su Mileva i Albert radili zajedno, u strasnom stvaralačkom naponu.
Prvo, morate razumeti kakvo je bilo vreme u kome se Mileva školovala – tada su devojčice morale da dobiju posebno odobrenje školskih vlasti da bi polagale ispite, jer je u tom delu Evrope bilo nezamislivo da cure slušaju predavanja zajedno sa dečacima. Milevi je, recimo, to pošlo za rukom u Zagrebu – bila je prva devojka u Austrougarskoj monarhiji kojoj je dozvoljeno da u gimnaziji sluša predavanja iz fizike. Kasnije je studije nastavila u Cirihu; činjenica je da je u ono vreme ženama bilo mnogo teže da steknu zvanje pošto su ih minirali i njihovi profesori. U Milevinom slučaju to je bio profesor Veber. Zato ne smete potcenjivati Milevu Marić. To danas, na sreću, sve više shvataju i istraživači lika i dela Alberta Ajnštajna, tako da se velika istorijska krivica prema toj odvažnoj i nesrećnoj ženi polako ispravlja…
Prema jevrejskim običajima, takvo venčanje nije ni po čemu naopako. A odobravala ga je i Paulina, majka Alberta Ajnštajna, koja se 15 godina upinjala da Milevu odstrani iz života svog sina. Imam pismo koje je napisala prva žena Hansa Alberta, koja je živela u istoj kući u Cirihu gde i Mileva. Na osnovu tog pisma, ali i analizom prepiske Alberta Ajnštajna i njegovih sinova uopšte ne sumnjam da je njegova ljubav ne samo prema Milevi nego i prema sinovima, naročito od 1913. godine, bila duboko nezrela i neiskrena. To nije bila spontana, beskonačna, očinska, roditeljska ljubav. Uostalom, Albert Ajnštajn je propustio priliku da se oduži svom starijem sinu čak i na samrti – Hans Albert je bdeo pored očevog uzglavlja veče pre nego što je umro, a veći deo zaostavštine i nasledstva pripao je voljom njegovog oca sekretarici i posvojenoj ćerki…
Sad je to pitanje interpretacije. Danas je potpuno jasno da se Paulina, Albertova majka, uopšte nije zanimala za unuke, Albertove sinove, sve dok Albert Ajnštajn nije postao slavan. Iz sećanja Hansa Alberta shvatio sam da ih baka čak nije ni viđala. Tek kad je njen sin postao slavan, promenila je odnos prema njemu tako što je počela da ga bombarduje idejama kako da promeni način života. Popularnost je rasla, rodila se i isprva tajna ljubav prema sestričini i desilo se upravo ono čega se Mileva bojala – ljudski deo Alberta nije izdržao pritisak slave, a više nije podnosio ni sve veći majčin pritisak da ostavi Milevu. Način na koji se razišao s Milevom i njegov kasniji odnos prema njoj i sinovima otkrivaju ne samo neobičnu mržnju i osvetoljubivost supruga prema bivšoj ženi već neku vrstu traume. Možda zato što je uz nekoliko najbliskijih prijatelja upravo Albert najbolje znao da je Mileva sve radila s njim i da ono što je postigao – nije samo njegovo. Da nije bilo tako – zar bi Albert celu Nobelovu nagradu dao Milevi?!
Bilo je nekih takvih priča da bi se umanjio značaj tog njegovog gesta, međutim, moja istraživanja nepobitno dokazuju da je Albert Ajnštajn osam godina posle rastanka od Mileve svojoj bivšoj ženi dao CELU Nobelovu nagradu, koju je dobio 1922. za 1921. godinu, za rad koji je bio više od deceniju star i to ne zbog teorije relativiteta, nego dokaza fotoelektričnog efekta. Zanimljivo je da je taj uslov Mileva postavila još prilikom zvaničnog razvoda, dakle mnogo pre nego što je Albert uopšte slutio da će dobiti Nobelovu nagradu. Takav uslov mogao je da postavi samo neko ko je radio s njim i ko je zaista znao šta taj rad znači. Osim toga, zanimljivo je da se među ženskim dobitnicama Nobelove nagrade navodi i Mileva, iako nagradu nije dobila formalno, pošto je nepisano pravilo da se pri tako važnim priznanjima uzima u obzir, poštuje volja onoga ko je nagradu dobio. Ako važnu nagradu neko tek tako dâ iz ruku, onda je jasno da zna nešto što drugi ne slute, da ima razloge što tako postupa. Albert Ajnštajn jeste dobio Nobelovu nagradu, ali ju je dao Milevi i to dugo prikrivao čak i od najboljih prijatelja. Morate da znate da je u vreme kad ju je Albert napustio Mileva ostala u veoma teškoj situaciji. Morala je čak da pozajmljuje novac. Kada sam o tom periodu Milevinog života mnogo kasnije pitao sina Hansa Alberta, on je počeo da plače. Albert otac se, jednostavno, nije držao dogovora da će iz Berlina slati novac Milevi u Cirih za izdržavanje sinova. Popustio je tek kad je Mileva jednostavno poručila: „U redu, onda ću da napišem (tvoju) autobiografiju. Moram da živim od nečeg.“ Albert se toliko uplašio te mogućnosti da joj je odmah poslao pare! Prema svedočenjima bliskih saradnika, kasnije je govorio da nećeimatimirasvedokjetaženaživa. Ali, bez obzira na veoma ružan rastanak, ne treba sumnjati da je između njih, na početku, vladala velika ljubav. Tome je posvećena moja knjiga – ljubavi i zajedničkom radu.
Mileva je bila pionir, istraživač širokog zanimanja, njen rad je veoma važan za nauku i uspeh koji je postigao sam Albert Ajnštajn. Njena sudbina svedoči o tom dobu, iako je još mnogo šta prikriveno. Ono što je nesumnjivo jeste da je upravo Mileva presudno uticala na Alberta, da su do kasno u noć u svom sobičku zajedno radili i promišljali probleme za istim stolom, iako se ona nikada nije isticala u javnosti. Najzad, jasno je da je Mileva Ajnštajn veoma važna za sve nas, a naročito za srpski kulturni prostor. U Novom Sadu je 1994. godine održan simpozijum o značaju Mileve za nauku; tom skupu sam i sâm prisustvovao. Šteta što je na tome ostalo. Potcenjivanje ili nipodaštavanje njenog rada rezultat je generalnog nepoštovanja i potcenjivanja žena u ono vreme. Kao sunarodnik, Milevu mogu da razumem bolje nego što mogu drugi, koji ne pripadaju istom prostoru. Ona potiče iz kraja gde devojke nisu rasle u prgave i bojevite žene, već su ostale tihe, suzdržanog ponašanja, kakvo se u to vreme očekivalo u strogim, patrijarhalnim porodicama. Istorijska i naučna činjenica je da se posle razlaza Mileve i Alberta njihov stvaralački potencijal polako gubi. Albert Ajnštajn je manje-više živeo od stare slave, kao vatreni cionista bavio se društvenim pitanjima i popularizacijom nauke, u čemu je svakako bio veoma dobar. Mnogo ljudi, i ja sam među njima, počeli su da studiraju fiziku baš zbog njega.
Velika, ali zaslužni su i mnogi drugi. Nema sumnje da Albert Ajnštajn nije bio fer prema Milevi i da ga je zbog toga donekle pekla savest. O tome svedoči više dokumenata. Njegovo ponašanje možda je moguće objasniti, ako ne i razumeti. Kad se drugi put oženiš, onda nije baš primereno hvaliti prvu, bivšu ženu. Jeste mogao nešto više da kaže i oduži se Milevi i njenom doprinosu nauci, ali zar zaista očekujete da bi posle sve slave koja ga je konačno stigla on u nekom trenutku stao i otvoreno priznao: „Čekajte, pa to smo nas dvoje zajedno radili!“ Bez obzira na to ostaje nepobitna činjenica da Albert i Mileva jesu radili zajedno. To potvrđuju Albertova pisma u kojima je obaveštava, na primer, „da je objavljen naš članak“, njen rukopis na njegovim beleškama za predavanja i slično. Posle sklapanja braka taj zajednički rad nije prekinut, naprotiv, postao je još intenzivniji. Možda u dokazivanju toga ne bih bio toliko dosledan da pojedini ljudi nisu napamet tvrdili da Mileva nije imala udela u Albertovim projektima. Da vas podsetim, u vreme najvećih otkrića Albert konačno dobija stalan posao, radi kao službenik u patentnom uredu u Cirihu i veći deo dana bavi se stvarima koje nisu imale nikakve veze sa teoretskom fizikom. Za to vreme je Mileva sedela kod kuće, razmišljala i rešavala probleme, tako da su njihove (za članove Milevine uže porodice u poseti – posve nerazumljive) naučne rasprave po njegovom povratku kući trajale do kasno u noć. Pored toga, poznato je da Albert baš nije bio nadaren za praktične stvari. Sin Hans mi je jednom prilikom priznao koliko je otac bio oduševljen i kako bi se smejao kad bi mu pošlo za rukom da nešto praktično napravi ili popravi… Otuda je zajednički rad bio toliko važan za stvaralaštvo te porodice. Nije čudo da se Albert kasnije naprosto bojao Mileve, sve do njene smrti. Kako drugačije razumeti njegove reči da će se „smiriti tek kad ona umre“? Njena smrt nije umanjila strah – bojao se Mileve sve dok je bio živ. Sin Hans Albert i njegova prva žena Frida utvrdili su da je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o Milevinoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su „pročešljali“ papire i sasvim neovlašćeno uzeli razne njene lične stvari, između ostalog i deo korespondencije. Zato je utvrđivanje stvarnih činjenica o njihovom odnosu toliko teško. Ostalo je malo očuvanih i dostupnih dokumenata, iako sve što sam otkrio uzimam s rezervom, uvek sve proveravam i pazim da ne zaključujem na prečac.
Kada je reč o odnosima unutar porodice, tu je uvek nešto što ostaje teško razumljivo onima koji su „izvan“. To je kao kad deci postavite ono odvratno pitanje: „A koga više voliš, tatu ili mamu?“ Pametna deca na to ne odgovaraju, pokazujući da su mudrija od onih koji su pitanje postavili. Zato možda nije čudo da su se oko rasvetljavanja sudbine Mileve i odnosa sa Albertom više angažovale prva i druga supruga sina Hansa Alberta. Jer, čak i kad s najboljim namerama postavljaš neprijatna pitanja a usput hvališ Milevu, pa čak ako si sasvim korektan prema uspomeni na Alberta – a ja sam se trudio da budem fer – ipak polako rušiš Alberta Ajnštajna. Ili, bolje rečeno, ne rušiš njegovo delo, već mit koji se oko njega ispleo tokom svih tih godina. Zato je ova moja knjiga, iako još nisam objavio najdelikatnije i najzanimljivije dokumente, sasvim sigurno nekakav udarac takvom liku Alberta Ajnštajna. Ono što je sigurno jeste to da istraživači odnosa Mileva – Albert nailaze na tako teške probleme da ne možete ni da slutite. Ali ne bih o tome…
Na osnovu sačuvanih pisama vidi se da je Albert više razmišljao o fizikalnim problemima nego Mileva, iako se time bavila i ona. Međutim, činjenica je da je Mileva studirala fiziku koju je slušala još u gimnaziji zajedno s muškarcima, što je bio izuzetan presedan u to doba, što opet dokazuje da se Mileva odlično snalazila na tom području. O veličini njihove saradnje mogao sam da zaključim ne samo iz razgovora sa sinom Hansom Albertom nego i iz svedočenja onih koji su dolazili u njihovu kuću. Radili su zajedno, za istim stolom, udubljeni, zaneseni, sasvim partnerski. Ovde, u Sloveniji, izašle su neke knjige o Ajnštajnu u kojima, između ostalog, piše da neki misle da je teoriju relativiteta smislila i napisala Mileva. Odgovor na tu zagonetku za sada je samo implicitan. Neću da se bavim špekulacijama, posebno što neki čak i danas tvrde kako „srpski nacionalisti“ pokušavaju da izdignu ulogu Mileve. Za mene, koji se time bavim pedeset godina, to je velika uvreda. Jer, ako u istraživanjima o tome šta je značila Mileva za nauku ima nacionalizma, onda je taj na nekoj drugoj strani. Da zaključim – nema sumnje da je Mileva imala velik uticaj na Alberta Ajnštajna. Neki su insistirali na tome da je njen rukopis na njegovim radovima zato što je ona „prepisivala“ Albertove radove. U knjizi sam objavio dokumente koji to demantuju. Kada sam te dokumente pokazao američko-australijskim novinarima, koji upravo spremaju dokumentarac o Albertu Ajnštajnu, bili su frapirani time što su videli. Na jednom spisu se, na primer, vidi svaki treptaj Milevine ruke. Sve ispravke na papiru su njene. Jasno se vidi kreativan proces. Pa onda, još i na Albertovim rukopisima iz studentskih dana otkriveno je da mu ih je Mileva popravljala. Tako slika Alberta Ajnštajna, kada ga otkrivamo kroz različite, originalne dokumente i svedočenja, postaje drugačija od one zvanične, koja nam je poznata. Između ostalog, Ajnštajna u svetu smatraju velikim pacifistom. U knjizi sam naveo neka svedočenja da to uopšte nije tačno, naprotiv, tokom Prvog svetskog rata prijateljevao je sa tvorcima bojnih otrova, koji su kasnije čak traženi kao ratni zločinci… Nije bilo malo prilika u kojima se Albert Ajnštajn okretao onako kako vetar duva. Našao sam i dopisnicu na kojoj je oduševljeno, zajedno sa usvojenom ćerkom svojeručno dopisao kako želi „uspeh silama osovine“ i slično. Najzad, i ceo projekt atomske bombe baš nije imao mnogo zajedničkog s pacifizmom. Sve je to naduvano.
Na groblju u Cirihu, gde je pokopana Mileva, pravilo je da se grob preore ako niko ne plati izdržavanje 25 godina. Da sam tada znao za to, sam bih dao pare za produženje! Bilo je to krajem 1973. godine. Ni unuci ni sinovi nisu platili. To su stvari o kojima je teško pitati Ajnštajnove potomke.
Pisma
Zajednički rad Mileve i Alberta dokazuju mnoga njihova pisma. Evo dva primera. Prvi je pismo koje je Albert krajem avgusta ili početkom septembra 1900. godine iz Milana poslao Milevi u Kać.
„Prilikom istraživanja Thomsonove pojave opet sam pribegao drugoj metodi, koja ima određene sličnosti s tvojom za određivanje zavisnosti k od T & koja stvarno pretpostavlja istraživanje u tom pravcu. Kad bi nas dvoje mogli već sutra da počnemo s tim! Svakako moramo da se potrudimo da budemo u dobrim odnosima s prof. Weberom, pošto je njegova laboratorija najbolja i najbolje opremljena.
Nežno te ljubi, tvoj Albert“
Albert Ajnštajn krajem septembra ponovo piše Milevi: „Lep posao i život zajedno – samo da smo sami svoje gazde na sopstvenim nogama & možemo da uživamo svu našu mladost. Ko bi mogao imati išta lepše? A kad uštedimo dovoljno novca, kupićemo bicikle i povremeno se voziti na izlete, krajem sedmice.“
Već 3. oktobra piše nove retke Milevi (ona je još uvek na salašu u Kaću): „Rezultati u vezi kapilarnosti, do kojih sam došao nedavno u Cirihu, čine se sasvim novim, uprkos jednostavnosti. Kada se nadjemo u Cirihu moramo da se potrudimo da dođemo do empirijskog materijala u vezi toga, preko Klajnera. Ako iz toga usledi prirodan zakon, poslaćemo ga u Videmanove Anale.“
Mileva je posle toga upisala četvrtu godinu politehnike u Cirihu, što joj je omogućilo i upotrebu tamošnje fizikalne laboratorije. Upisala je tri predmeta iz fizike kod profesora Vebera i dva iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. U naučnim istraživanjima bila je uspešna i za rad u laboratoriji za fiziku dobila je ocenu 5.
Knjiga MilevaiAlbertAjnštajn – ljubavizajedničkinaučnirad autora Đorđa Krstića, koju je ovih dana javnosti predstavila slovenačka izdavačka kuća Didakta, u mnogim pogledima predstavlja delo koje fenomenu Alberta Ajnštajna – jednog od najznačajnijih naučnika našeg vremena a po izboru revije „Time“ čak naj-ličnosti XX veka – prilazi na sasvim nov način. Krstićev, na slovenačkom jeziku napisan prilog za biografiju Mileve i Alberta Ajnštajna (čija 124-godišnjica rođenja pada 14. marta) razlikuje se od srodnih poduhvata pošto se bavi najmanje poznatim iako najznačajnijim periodom stvaralaštva i zajedničkog života Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, prve Ajnštajnove žene. Štivo razotkriva nepoznate detalje iz perioda od 1898. pa do 1914. godine, kada je Albert Ajnštajn došao do najvećih otkrića.
Penzionisani fizičar Đorđe Krstić danas živi u Kranju a građu o životu Mileve i Alberta počeo je da skuplja još kao đak i student. Krstić, inače rođeni Novosađanin, često je zalazio u tzv. Ajnštajnovu kuću, koju je u Kisačkoj ulici broj 20 početkom veka podigao Milevin otac Miloš Marić. Od četrdesetih godina prošlog veka u toj kući stanovali su supružnici Gajin, Milevini kumovi, koji su mladom Đorđu pokazivali različite lične stvari Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, njihova pisma i fotografije, sećajući se dana kada su Albert i Mileva dolazili u posetu Kaću i Novom Sadu; većinu tih predmeta sada poseduje Đorđe Krstić, koga zanimanje za Milevinu sudbinu nije napustilo ni posle studija fizike na Ljubljanskom univerzitetu. Tako je Đorđe Krstić pored svog redovnog posla, tražeći odgovore o neistraženoj prošlosti oboje Ajnštajna, putovao i obilazio mesta gde su zajedno živeli Albert i Mileva – od Ciriha preko Berna do Vojvodine. Postepeno je Krstića sve manje zanimao mit o Albertu, a sve više ga je zaokupljala tajnovita Mileva, koju su ukućani od milja zvali Mica.
Mileva Marić, rođena 1875. godine u Titelu, bila je, nema sumnje, izuzetna ličnost. Neki su je opisivali kao mračnu, introvertnu ličnost, ali kada se sagleda njena sudbina, možda nije čudo da je bila zatvorena i nepoverljiva. Prvi veliki uspeh postigla je u Zagrebu, kada su joj austrougarske vlasti dozvolile da kao jedina „privatistkinja“ (studentkinja) prisustvuje predavanjima iz fizike, što je u to doba u gimnazijama bila privilegija muškaraca. Mileva nije maturirala u Zagrebu, nego u Švajcarskoj, zato što je tamo devojkama bilo dozvoljeno da redovno studiraju na visokim školama. Upisala se na politehničku školu u Cirihu, studije fizike i matematike, gde je upoznala tri i po godine mlađeg Alberta, nemačkog Jevrejina. Da je ljubav bila obostrana i iskrena, dokazuju sačuvana pisma, u kojima Mileva Albertu tepa Johonesl a on njoj Doxerl. Iz knjige saznajemo da je Mileva treći semestar završila u Hajdelbergu, kao i da je među kolegama bila veoma cenjena i upamćena kao vrstan fizičar i matematičar, iako na politehnici nije diplomirala. U to vreme je zatrudnela i zbog Albertove neodlučnosti za brak i dete i pritiska njegovih roditelja (kojima nisu bile strane predrasude prema Milevinom južnoslovenskom poreklu i drugoj veri, što je u tadašnjoj Nemačkoj bilo često) Mileva je bila prisiljena da njihovo prvo dete – ćerku Lizerl – dâ na usvajanje. Čini se da Albert Ajnštajn nije mnogo mario za sudbinu vanbračnog deteta (pred porođaj je Milevi čak pisao da bi više voleo da bude sin). Kasnije su osnovani čak i istraživački timovi i pravljene DNK analize, sve radi odgonetanja šta se desilo s Lieserl, o kojoj mnogo decenija pojma nije imao ni njen brat Hans Albert Ajnštajn, ali je sav napor ostao jalov. Mileva i Albert su, čini se, odneli u grob svoju veliku tajnu.
Nema sumnje da Krstićeva istraživanja ne dokazuju samo tačnost večne izreke da izasvakogvelikogmuškarcastojijošvećažena, već i intrigantno otkriće zasnovano na dva sačuvana Milevina naučna rukopisa, prvi o analitičkoj mehanici spremljen za Albertova predavanja 1910. godine na ciriškom univerzitetu. Drugi je odgovor Mileve Maksu Planku na njegov rad o infracrvenom zračenju. Oba rukopisa su, pored brojnih sačuvanih svedočenja bliskih prijatelja i rođaka, važan materijalni dokaz o zajedničkom radu Mileve i Alberta Ajnštajna. Uz brojne druge dokumente, objavljene u knjizi, Krstić smatra da je našao nepobitan dokaz kako su „u periodu međusobnog poštovanja“ Mileva i Albert „radili timski“, tako da je „sinergija zajedničkog kreativnog procesa bila maksimalna“. U tom smislu „knjiga konstruktivno i dobronamerno ruši lažni mit o Albertu Ajnštajnu, koji i dalje ostaje genij, ali na prvom mestu je to čovek sa svim ljudskim, dobrim i rđavim osobinama“.
Mileva je u doba bračne idile „redovno, dan za danom, najčešće uveče, radila zajedno sa suprugom Albertom za istim stolom, sakrivena od pogleda ljudi, tiho i skromno tako da njen stvarni udeo u stvaralaštvu Alberta Ajnštajna verovatno nikada neće biti precizno dokazan. Ali, ako uzmemo u obzir da je bila izvrsna matematičarka i odlična fizičarka, kao i činjenicu da je i ona dobila Nobelovu nagradu – i to od svog, tada već bivšeg muža – onda moramo da pretpostavimo da je njen doprinos bio veliki i značajan. Da nije na početku XX veka bilo toliko predrasuda u sposobnost žena, naročito u Nemačkoj, siguran sam da bi na nekim značajnim Ajnštajnovim člancima iz fizike u periodu 1901–1913. pored Albertovog pisalo i Milevino ime. Da su tada važili današnji kriterijumi pisanja naučnih članaka, nema sumnje da bi Mileva bila ko-autor,“ zaključuje Krstić. Na kraju knjige autor daje čitaocu na uvid listu članaka Alberta Ajnštajna u čijem nastajanju je učestvovala Mileva. Jeste Mileva prihvatila usud žene i pomirila se sa ulogom senke svog genijalnog muža, ali njena skromnost i tadašnje društvene prilike, smatra Krstić“ne obavezuju nas da joj ne damo mesto koje joj pripada u istoriji fizike“. Pri tom Mileva, kao „jedna od prvih teoretičara fizike na svetu i tesna saradnica Alberta Ajnštajna“ ne umanjuje ugled samog Alberta jer je njegov način rada bio takav da je „trebao saradnika“. Najzad, tesna saradnja sa Milevom objašnjava kako je Albert uz jednoličan posao na Patentnom uredu u Bernu, koji nije imao nikakve veze s teorijskom fizikom, baš u to vreme ostvario toliki broj otkrića.
Tako je čudesne 1905. godine, kada je Albert Ajnštajn imao tek 26 godina, nastalo čak pet veoma važnih članaka, od koje su tri ključna za kasniji razvoj fizike. Naročito važni bili su oni objavljeni u „Analen der Fizik“ (Annalen der Physik) – o svetlosnim kvantima i članak elektrodinamike tela u pokretu, koji su nagovestili skoro rođenje posebne teorije relativiteta. Treći je bio članak koji je svetu dao najpoznatiju jednačinu E = mc². Konačno, malo ljudi zna da je Ajnštajn Nobelovu nagradu dobio 1922. godine za rad iz 1905. godine, dakle iz vremena „sretnog bernskog perioda“ sa Milevom koji je trajao od 1903. do 1909. godine. Ajnštajna su zbog takve koncentracije mišljenja, ideja i novih teoretskih otkrića, iznimnih u istoriji fizike, poredili čak s Isakom Njutnom, koji je većinu svojih otkrića „patentirao“ u mnogo dužem periodu.
Srećna priča o „zajedničkom radu i ljubavi“ Mileve i Alberta Ajnštajna pored romantičnih ima i svoju mračnu, tešku stranu. Ne samo zbog tragične sudbine ćerke Lizerl, nego zbog odlučnosti Albertove majke da se reši snahe, koja je šepala na jednu nogu, bila starija od Alberta i pride bila intelektualka, po mnjenju Albertove majke Pauline pravi „knjiški moljac“, pa još nije marila za kuvanje (najradije je spremala kobasice), a bila je i hrišćanka, pravoslavne veroispovesti. Majka je Albertu često prigovarala da sa ženom „južnoslovenskog porekla“ neće daleko dogurati, „niti ikada ući u neku finu porodicu“. Iako Đorđe Krstić ovaj deo Milevine životne priče ne stavlja u prvi plan, ostaje činjenica da se Albertovoj vezi sa sestričinom Elzom Levental, rođenom Ajnštajn, radovala Paulina, kao i da se Albert, napuštajući Milevu i svoje sinove poneo bedno, gotovo kukavno. Albert se formalno razveo od Mileve 1919. godine. Sinove je sasvim zanemario, pa se o njima u teškoj oskudici i nedaćama brinula Mileva. Vremena za nauku više nije bilo. Na tom polju se posla rastanka od Mileve više ni Albert nije usrećio, a bivšu ženu je jedva pomenuo u jednoj polurečenici svoje autobiografije, nikada joj javno ne priznavši zasluge u zajedničkom radu. Tako je skromna i odana Mileva, koja je znala da kaže kako su ona i Albert „jedan kamen“ (igra rečima u prezimenu: Ein stein) ostala zapostavljena.
Izuzetak je epizoda sa Nobelovom nagradom – Mileva je tim novcem u Cirihu kupila tri kuće, ali je posle nekog vremena dve morala da proda pošto je mlađi sin Eduard bolovao od šizofrenije, a sanatorijumi su bili skupi. Albert se preselio u SAD; Mileva je ostala u Cirihu, u stanu s čije terase je gledala zgradu Politehnike, gde su se upoznali i zajedno studirali ona i Albert. Za razliku od Mileve, Alberta nije obuzimala seta, pa je s drugog kontinenta pošteno zagorčavao dane svoje bivše žene. Iako su imali striktan ugovor, doslovce ju je izbacio iz njene vlastite kuće, posle čega je doživela kap i relativno brzo umrla. Pred kraj života ogorčeno je rekla da ju je Albert pokrao za životnu sreću, naučni rad i finansijsku sigurnost pod starost… Tu priča o tragičnoj ljubavi prelazi u lagani krimić – posle Milevine smrti po njenom stanu vršlja nepozvani Oto Nathan, jedan od tvoraca i čuvara „jevrejsko-američkog mita“ o Ajnštajnu. Iščezla su mnoga pisma i dokumenti Mileve Marić, koji nisu nikada pronađeni. Još su zapečaćeni i dokumenti o razvodu, možda zato što sadrže službene Milevine izjave o jednom ružnom kraju, u kome nije nedostajalo šamara i niskih udaraca.
Posle Milevine smrti Albert je možda našao duševni mir, ali je činjenica da mu na istraživačkom planu posle razvoda gotovo ništa nije polazilo za rukom. Opsednutost traženjem „jedinstvene teorije polja“ nije urodilo plodom, odbio je ponudu da postane predsednik Izraela i često je, kako pokazuje knjiga Đorđa Krstića, imao sasvim drugačije stavove od onih po kojima je slavljen kao pacifista. Možda je zato izbor Alberta Ajnštajna za „ličnost XX veka“, veka velikog napretka, ali i velikih moralnih padova, opravdaniji nego što smo slutili.
S.V.M
Ni spomen-ploča...
Interesovanje za Milevu i Alberta verovatno će probuditi i film Ajnštajnovasupruga australijske producentkinje Geraldine Hilton, koja za Melsa films, uz konsultantsku pomoć Đorđa Krstića, priprema 55-minutni film o Albertu i Milevi Marić-Ajnštajn. Možda će povećano interesovanje svetske javnosti za Milevu uticati da se i na kuću Marićevih u Novom Sadu postavi „jedan kamen“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
