Njujork
Ako je tačno da se prava sreća krije u malim stvarima, Njujork je za sve pušače ovog sveta rajsko mesto. Mesec i po dana posle zabrane pušenja na javnim mestima, svaka pripaljena cigareta u tom gradu dobija neslućene dimenzije i stvara (potpuno iracionalan, ali više nego prijatan) utisak pobune i pobede protiv neumoljivih zakona. Verovatno zahvaljujući tom osećanju, putnici namernici iz pušačke zemlje Srbije u Njujorku popuše duplo više cigareta nego što bi tokom dana popušili u Beogradu, dok je za Njujorčane cigareta na ulici neka vrsta statusnog simbola.
AKCIJA I REAKCIJA: Na prvi pogled, ovdašnjim pušačima cela stvar može izgledati kataklizmično. Znak sa precrtanom cigaretom nalazi se na svakom koraku, s tim što mu je pred vratima poslovnih zgrada pridodato upozorenje da je »iza ove linije zabranjeno pušenje«: idilična slika jutarnje kafice u njujorškoj verziji zbog toga podrazumeva preskupo odevene muškarce i ukusno doterane žene kako, cupkajući ispred vrata, u jednoj ruci drže plastičnu čašu sa kafom, a u drugoj cigaretu. Kako se isto cupkanje i iste plastične čaše nešto kasnije tokom dana mogu videti ispred restorana, barova, trgovina i hotela, pušači deluju kao neka vrsta prognane i obespravljene sekte. Kad se sve to ima u vidu, dalo bi se zaključiti da je pretnja kaznama od 100 dolara do 30-dnevnog pritvora ili zatvaranja ugostiteljskog objekta bila delotvornija od svih mogućih i nemogućih antipušačkih upozorenja i kampanja. Situacija na terenu, međutim, ukazuje da su pušači više nego spremni da uzvrate udarac.
Zvanični deo borbe vodi udruženje građana NYC Clash (inače skraćenica za Citizens Lobbying Against Smoker Harasment – građani lobiraju protiv maltretiranja pušača): uz podružnice u praktično svakom njujorškom kvartu, NYC Clash svakodnevno ažuriraju sajt na kojem se nalazi obilje antinepušačkih tekstova, vesti, prikaza već održanih protesta i najava novih. Što se tiče starih demonstracija, one su uglavnom podrazumevale protestovanje ispred gradske skupštine sa sve kartonskim modelima upaljenih cigareta, prigodnim majicama i karikaturama, dok su nove ipak nešto ozbiljnije. Pre nekoliko sedmica, NYC Clash angažovao je advokata i najavio sudski spor sa gradskom upravom, pozivajući se na činjenicu da zabrana pušenja krši ljudska prava onih koji su sami odlučili da između pušenja i zdravlja izaberu ono prvo: osnova tužbe trebalo bi da bude teza da su tom zabranom ugrožena ustavom zagarantovana prava na slobodu udruživanja, govora i okupljanja. Advokatski troškovi trebalo bi da se finansiraju iz donacija dobronamernih pušača i nepušača, s tim što prikupljanje sredstava ipak nije moglo da prođe bez tipično američkog šmeka. Prišavši problemu vrlo studiozno, predstavnici NYC Clasha obavestili su potencijalne donatore da će svi oni koji uplate preko 17 dolara dobiti majicu sa nekom pušačkom parolom, dok su nešto bogatiji humanisti upozoreni da se donacija ne odbija od poreza i da »svi koji insistiraju na tome da se uplaćeni iznos ipak odbije od poreza mogu da kontaktiraju s nama i prodiskutuju o tome«.
Za razliku od studiozno planiranih akcija, sve ostalo što nudi NYC Clash po radikalizmu bi moglo da se uporedi jedino sa radikalizmom zakletih antipušača. Već na uvodnoj stranici sajta, navodi se da su „antipušači poveli građanski rat protiv svojih sugrađana“, da su »anti pušački krstaši prosuli svoju mržnju na duvansku industriju, sve da bi prikrili atak na same pušače«, kao i da se »pušači moraju odupreti ekstremistima«. Opšta nacionalna patetičnost, hipertrofirana posle rušenja Svetskog trgovinskog centra, prisutna je u tezama da su »nam naši očevi obećali da od naše vlade nikada nećemo doživeti ovako brutalan tretman«, da su »njihove vizije sada nestale«, dok je u zaključku istaknuto da je zloupotreba sile pretnja za sve. »Kada vas antipušači pitaju gde to u Ustavu piše da imamo pravo da pušimo, pitajte ih gde su to ugrožena njihova prava. Ona, naime, nisu ugrožena. Svi ljudi imaju pravo da traže sreću, a nama je to pravo Ustavom zagarantovano baš koliko i njima. Antipušači nas smatraju sebičnima. Ali, nismo MI ti koji traže da se ceo grad prilagodi SAMO nama. Oni traže da sva mesta budu podređena njima, iako postoji prostor za kompromis. I, ko je onda sebičan?«, navodi se u tekstu koji je pročitan isped gradske skupštine u avgustu 2002, kada je zakon bio tek predložen. Cela stvar dodatno je obogaćena nekom vrstom statistike: »Dvadeset pet odsto nacije puši, 73 odsto čine nepušači (oni koji su voljni da učine kompromis ili ne brinu o pušačima oko sebe), dok su svega dva odsto samoživi, moralom opterećeni antipušački radikali. Sve u svemu, 98 odsto ljudi saglasno je sa načelom slobodnog izbora i sa pravom svakog čoveka da bude ostavljen na miru«.
Verovatno pod uticajem ove i sličnih propušačkih kampanja, pravima pušača i nepušača počeli su da se bave i mediji. Naravno, na vrlo specifičan način, posmatrajući stvari iz drugačije perspektive. Štampa se tako pozabavila činjenicom da još nisu objavljeni konkretni podaci o štetnosti »pasivnog pušenja«, tj. boravka u prostoriji u kojoj se puši – uz konstataciju da »naučnici još nisu statistički dokazali vezu između pasivnog pušenja i raka pluća«, novinari su, razgovarajući sa različitim stručnjacima, pokušali da plasiraju čak i tezu da »pasivno pušenje može čak i da poboljša odbrambenu sposobnost organizma, odnosno da doprinese sprečavanju bolesti pluća«.
NEZVANIČNI PROBLEMI: Osim radikalnih boraca za ljudska prava pušača i novinara željnih da ipak naprave »nešto drugo«, zabranom pušenja pozabavili su se i nepušači suočeni sa neočekivanim problemima. Njujorška štampa, na primer, prenosi iskustva ljudi koji pušače primećuju tek sada, kada su bukvalno isterani na ulicu. Izvesna Barbara Evans žali se da zbog pušača na otvorenom mora da »zadrži dah, udahne neposredno pre nego što prođe pored njih i da protrči što brže« – sve to ukoliko ipak ne uspe da »izbegne pušačke grupe«. S druge strane, službenik Džon Pelikoro, čija se kancelarija nalazi na drugom spratu jedne poslovne zgrade, tvrdi da više ne može da izdrži u zagušljivoj prostoriji. Za razliku od vremena prošlih, kada su mu pušači bili u neposrednom okruženju i kada je zbog toga stalno otvarao prozore, sada ne može da provetrava jer se kolektivna pepeljara nalazi neposredno ispod prozora.
Takvi problemi, međutim, nisu ništa naspram onoga što se događa kada se otvore noćni klubovi po kojima je Njujork poznat. U tom trenutku ispred klubova nalazi se više ljudi nego u njima, što izuzetno komplikuje život običnim smrtnicima koji bi tako rado prošetali trotoarom. »Predviđali smo najgore i to najgore se i dogodilo. Pa, izvedite samo jednu grupu pušača na ulicu, držite ih tu celu noć i eto vam haosa«, ukratko je prokomentarisao Dejvid Rabin, predsednik njujorške Asocijacije za noćni život (i to postoji!). Po njegovim rečima, vlasnici kljubova ispoštovali su zakon i zabranili pušenje, da bi se sada suočili sa tužbama komšiluka koji se buni zbog buke koju stvaraju pušači okupljeni na ulici. S druge strane, ni posetioci klubova nisu previše zadovoljni novim aranžmanom, što je dobilo i svoju tragičnu dimenziju – tek što je zabrana pušenja stupila na snagu, pripadnik obezbeđenja jednog trendi kluba ubijen je pošto je zamolio pušača da izađe iz prostorije. Posle toga, kolumnisti zaduženi za praćenje noćnog života jednoglasno su ustali protiv zabrane pušenja pišući komentare vrlo slične onima koji mogu da se nađu na sajtu NYC Clasha. Komentarišući sve što se događa sa pravima pušača od 1. aprila, kada je zabrana stupila na snagu, novinar Majkl Musto pesimistički poziva čitaoce da se naviknu na datu situaciju jer drugog izbora jednostavno nemaju: »Pravila sada ima jako mnogo i to je tako kako je. Nekada je Njujork bio grad bez pravila. To je na momente bilo prilično loše, ali je ipak imalo neku meru. Odjednom, zabranjeno je pušiti u barovima. Pa, šta je sledeće? Da bude zabranjeno da se jede u restoranima?«
Koliko god se ko bunio, gradonačelnik Majkl Blumberg (inače bivši pušač), koji je i inicirao zabranu pušenja, ostao je neumoljiv. Decenijski kult zdravog života, naročito raširen u Sjedinjenim Američkim Državama, uslovio je da zabrana izdrži sve dosadašnje pritiske javnosti i da se antipušačkim izjavama Blumbergu pridruže i ostali gradski čelnici. Clashovci i običan svet koji svako jutro cupka ispred preduzeća za sada tiho traže Blumbergovu smenu, dok je turistima iz pušačkih zemalja i liberalnije nastrojenim Njujorčanima preostalo da uživaju u onome što im se pruža. A pruža im se prilično, koliko god to zvučalo čudno na prvi pogled. Kao prvo, neki hoteli imaju (i zaista imaju!) pušačke sobe, sa sve pepeljarama, šibicama i funkcionalnim klima-uređajima. Osim toga, a upravo zbog zabrane pušenja, sve je veći broj restorana sa baštama – bašte, naravno, ne spadaju u »zabranjene zone«, pa se u njima puši koliko vam duša ište (istina, pepeljara mora da se zatraži i da se na nju sačeka nekih dvadesetak minuta, ali na kraju ipak stigne). Ono što je možda najzanimljivije jeste da čak i na aerodromu JFK može da se puši – naivni turista možda bi mogao da očekuje izostanak soba za pušače, ali one ovde postoje i to na najmanje očekivanom mestu. U tek otvorenom loungeu (nešto elegantnijoj formi čekaonice, rezervisanoj za putnike prve klase) British Airwaysa, tik do prostora opremljenog u skladu sa poslednjim trendovima unutrašnjeg dizajna, nalazi se upravo prostor za nikotinske ovisnike. Da iznenađenje bude još veće, tradicionalno zadimljena, prljava i za pušače prilično ponižavajuća soba ovde je potpuno vizuelno i higijenski prihvatljiva.
Najveća pušačka slast u Njujorku ipak je na ulici. Upaljena cigareta među prstima viđa se i u japijevskim i u umetničkim delovima Menhetna, među poslovnim svetom, umetnicima Grinvič Vilidža, ukratko svuda. Za razliku od većine svetskih gradova, pa i tradicionalno pušačkog Beograda, pušenje na ulici ovde nije kršenje tabua ili puka nepristojnost. Ono je naprosto nužnost koja se tako i tretira. Početna neprijatnost zbog »nepristojnog« pušenja u šetnji nestaje vrlo brzo, a prosečan pušač turista stiče utisak da je njegove ovisničke sabraće mnogo više u Njujorku nego bilo gde u svetu. Uz rizik da sopstveni život skrati za sedam minuta (bar tako stručnjaci kažu) i uz cenu samo jedne cigarete, isti taj pušač turista dobija mnogo toga: mini pobunu protiv medicinski osvešćene američke većine, otvorenu manifestaciju ličnog prava na izbor, poglede pune razumevanja od nepoznatih ljudi. Za potpun užitak više nego dovoljno.