Od stalnog dopisnika „Vremena“
Konačna odluka Ustavnog suda Slovenije da država mora retroaktivno da vrati sva prava građanima, koji su do raspada bivše države imali stalan boravak u Sloveniji, a koji su februara 1992. godine nelegalno „izbrisani“ iz registara stanovništva, izazvala je pravu buru javnih protesta i rasprava. Najveću pažnju privlači otvoreno pismo devetnaestorice uglednika koji se protive odluci Ustavnog suda Slovenije. Pored nekih sa desnice već deklarisanih pisaca (iz kluba nacionalno zagrejane Nove revije i slično), među potpisnicima štrče imena nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Andreja Štera (sada visokog funkcionera Ministarstva spoljnih poslova), aktuelnog ambasadora Slovenije u Bosni Tadeja Labernika, kao i poznatih ličnosti iz kulture, poput glumca Polde Bibiča i bivšeg člana Predsedništva Slovenije i slaviste Matjaža Kmecla.
Da cinizam bude potpun, na tom spisku, među onima koji otvoreno zastupaju diskriminaciju, našle su se i nekadašnje žrtve političkih progona, na primer Viktor Blažič. Jasno je da svako od njih navodi lični razlog za lično protivljenje odluci slovenačkog Ustavnog suda; neki su užasnuti zbog „ekonomske“ štete, pošto bi Slovenija u budžetu morala da pronađe oko tri milijarde evra, ukoliko se zaista isplate zaostale penzije, doprinosi i odštete većini od oko 18.000 ljudi „s juga bivše SFRJ“, koji su posle osamostaljenja Slovenije ostali bez zatečenih prava. Drugima je pri ruci „nacionalni interes“, pa tvrde da bi time bila vraćena prava „petoj koloni i neprijateljima Slovenije“, dakle onima koji su bili protiv osamostaljenja države, dok Slovenački nacionalni kongres, krovna organizacija slovenačke emigracije, bez zazora meša jabuke i kruške upozoravajući na „diskriminaciju 200.000 građana Slovenije“ iz redova emigracije, koji bi navodno bili oštećeni ukoliko bi se „izbrisanima“ olako vratila njihova prava.
MRTVI REGISTRI: Činjenica je da bi deo „izbrisanih“ bio pošteđen potonjih muka da se na vreme prijavio za upis u slovenačko državljanstvo, koje je 1991. godine ponuđeno svima koji su u Sloveniji imali stalan boravak. Ako se, međutim, uzme u obzir haos u kome se našla bivša država (i njena raja) prilikom raspada, postaje sporedno pitanje koji su razlozi što mnogi od pripadnika drugih naroda koji žive u Sloveniji nisu blagovremeno zamolili za državljanstvo; iako slovenačka desnica spočitava da mnogi nisu hteli da mole za državljanstvo, pre će biti da se, pored neobaveštenosti, većina plašila da će zbog toga izgubiti neka druga prava u matičnim republikama. To, opet slovenačkoj policiji, kako je to potvrdio i slovenački Ustavni sud, nikako nije dalo pravo da pritiskom na dugme sve te ljude izbriše iz državnih registara, čime su njihovi matični podaci i kartoteke preseljene u „mrtav registar“, prema policijskom žargonu.
I sve to uprkos garancijama slovenačkih vlasti datih u posebnoj izjavi o „dobrim namerama“, u kojoj se Parlament obavezao da „svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti garantuje pravo na svestran kulturni i jezički razvoj, a svima onima sa stalnim mestom boravka u Sloveniji da će dobiti državljanstvo Slovenije, ukoliko to žele“. Na problem „izbrisanih“ su početkom devedesetih među prvima upozorili pravnici Ljubo Bavcon i Tanja Petovar. Država se tada oglušila o stav stručnjaka da bi svako ko je do osamostaljenja Slovenije uživao stečeno pravo stanovnika Republike, posle osamostaljenja, u najgorem slučaju mogao spasti na status stranca sa stalnim boravkom, a nikako postati apatrid, jedinka bez bilo kakve dozvole za boravak, uskraćena za sva ljudska i socijalna prava.
Jer, u tome je poenta – svi izbrisani su posledično ostali bez prava na školovanje, prava na posao, zdravstveno i penziono osiguranje… Ostali su bez dokumenata, ličnih karata, pasoša, vozačkih dozvola, pošto su im službenici po opštinama, uz lakonsku opasku „vi ne stanujete više ovde“, oduzimali dokumenta i na licu mesta uništavali, umesto da im produže rok važenja. Svaki kontakt s policijom, s organima državne uprave ili sa službenikom na šelteru banke nosio je sa sobom opasnost od deportacije „u republiku porekla“. „U novinama pročitaš da je policija tog i tog dana proterala iz države troje ljudi. Misliš da se radilo o nekakvim ilegalnim migrantima. A onda sledećeg dana saznaš da je to neko od komšija, ljudi koji su decenijama živeli ovde, koji u Sloveniji imaju porodicu, kuću, imetak. Meni, na primer, nisu hteli da priznaju moje vlastito dete“, ogorčeno opisuje nesreću hiljade svojih sapatnika predsednik Društva izbrisanih Aleksandar Todorović.
Neki nisu izdržali godine skrivanja, pritisaka i straha; bez ikakve dozvole boravka i dokumenata ljudi su izgubili svaku nadu za čoveka dostojnu egzistenciju i, ukoliko se ukazala mogućnost, iselili iz Slovenije. Dugo, suviše dugo, sve do 1999. godine, izgledalo je da je državna politika „brisanja“ nepoželjnih stranaca izuzeta od brige dežurnih zaštitnika ljudskih prava u Sloveniji. Stvari stidljivo kreću nabolje tek posle prve odluke Ustavnog suda, koja je predstavljala vruć šamar ne samo birokratiji već svim političkim strankama i temeljima na kojima počiva mlada država. Otuda danas ne čudi istupanje grupe koja se hrabro protivi ustavnom vraćanju prava oštećenim stanovnicima Slovenije, koji su listom poreklom iz nekadašnjih republika SFRJ.
Grupa 19 je živi dokaz da tako opsežan projekat „administrativnog etničkog čišćenja“ nije mogla da izvede neka uska grupa ljudi. Takav plan je uživao podršku u slovenačkom političkom rukovodstvu, birokratiji, delu kulturne elite i javnom mnjenju. Po mišljenju Matevža Krivica, uglednog pravnika, nekadašnjeg sudije Ustavnog suda i sada pridruženog člana „izbrisanih“, sve to užasno podseća na progon kakav su posle odluke austrijskog suda da treba vratiti dvojezičke topografske oznake u nacionalno mešana područja Koruške pokrenuli Jerg Hajder i austrijski Hajmatdinst protiv pripadnika slovenačke manjine. „Isti oni koji su se tada javno zgražavali nad tim kakva je pravna država Austrija – da političari mogu da sprovode takav progon vlastitog ustavnog suda – sada isto rade kod kuće“, upozorava Krivic.
Uprkos Grupi 19 i ostalima koji se protive vladavini prava kada su južnjaci u pitanju, najnovija odluka Ustavnog suda Slovenije konačno stvari vraća na pravo mesto. Tako odlukom suda „izbrisanima“ nisu samo retroaktivno vraćena sva prava od dana brisanja nego je Ministarstvu unutrašnjih poslova naloženo da svim „izbrisanim“ još pre usvajanja odgovarajućih zakonskih akata izda dozvole za stalan boravak. I to odmah.