Dometi akcije „Sablja“

MILOŠ VASIĆ: Želeo bih na početku da dam reč gospodinu Mijatu Damjanoviću, dekanu Fakulteta političkih nauka, koji će ubuduće biti ne samo domaćin ovih tribina već, nadamo se, i partner u njihovom promišljanju i angažovanju ljudi koji bi učestvovali i svojim istupima mogli da doprinesu boljem sagledavanju trenutka u kome se Srbija nalazi i puta kojim ide.

MIJAT DAMJANOVIĆ: Dame i gospodo, ja bih želeo da vas pozdravim na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i da izrazim veliko zadovoljstvo što smo se našli zajedno na jednom važnom poslu sa cenjenom nemačkom fondacijom „Fridrih Ebert Štihtung“ i, naravno, nedeljnikom „Vreme“. Naša je velika želja da se upravo sa ovoga fakulteta čuje jača i britkija reč o najvažnijim problemima ovoga društva. Naime, dosta dugo živimo sa velikim problemima, ali smo bili pravi majstori da izbegnemo velike probleme i da potražimo odgovore na prava pitanja. Lično mislim da smo jednostavno to vreme potrošili. Moramo se suočiti sa istinom koliko god ona bila bolna i teška. I jednostavno, sa ovoga fakulteta koji može biti stožer te kritičke reči, nadam se da će ovde biti dovoljno i pameti i hrabrosti da potražimo te velike probleme i da pokušamo da nađemo odgovor na njih. Ovo je prvi susret u okviru dogovora koji je moj uvaženi kolega upravo pomenuo i želja nam je, u stvari, da održimo kvalitet tema koje ćemo stavljati na dnevni red.

Naša današnja tema je jedna od vrlo, vrlo teških tema i nadam se da ćemo ovde imati prilike da čujemo argumentovanu raspravu o njoj. Ta „Sablja“ je kasno potegnuta, a da li će ostati i britka, to ćemo videti. U svakom slučaju, pred nama je dosta teško i neizvesno vreme i jako puno zavisi od zrelosti i pameti ljudi koji će dalje voditi čitavu stvar. Hvala vam lepo i dobro došli.

MILOŠ VASIĆ: Na početku reći ću nekoliko uvodnih rečenica, zatim ću dati reč gostima za uvodna izlaganja od desetak do petnaest minuta i tu će nam proći otprilike prvi sat. Napravićemo pauzu od petnaestak minuta i u drugom nastavku ovog razgovora imaćete prilike da postavljate pitanja. Kad je o pitanjima reč, mi smo napravili tradiciju na ovoj tribini da se pitanja postavljaju u pismenom obliku, dakle na ceduljama koje ćete uručivati meni, a ja ću onda biti neka vrsta medijatora, odnosno posrednika između vas i naših gostiju.

Ono što se dogodilo 12. marta ove godine, ubistvo Zorana Đinđića, bio je neki psihološki prolom jednog zakrčenja u ovom društvu, koje se polako gradilo od 5. oktobra pa nadalje. To je kao kad drvoseče, na primer, puštaju balvane niz reku i kada se ti balvani zaguše u jednom trenutku i onda dovedu pravog čoveka koji kaže: izvadite ovaj balvan i kad izvadite taj balvan, sve ostalo će krenuti. Nama koji pratimo ovaj sektor, a pretpostavljam gospodinu Šutanovcu i gospodinu Aranđeloviću puno više nego meni i drugima, bilo je sasvim jasno šta otprilike svrbi ovo društvo, o čemu se radi, ko šta muva i kako muva i da sve to skupa nikako nije dobro.

Moj je utisak, a gospodin Aranđelović će da me ispravi ako grešim, da je policija sve vreme nešto radila. Iz toga je ispala ona čuvena „bela knjiga“ MUP-a Srbije, odnosno „ko je ko u organizovanom kriminalu u Srbiji“. Ta knjiga je imala svoje veoma čudne puteve. Recimo, nije stigla do čitavog niza policajaca do kojih je trebalo da stigne, ali, koliko vidim, ta knjiga je bila manje-više imenik onih koji će pasti u tih šest nedelja vanrednog stanja. Koga u toj knjizi nije bilo, to je puno zanimljivije, barem s moje tačke gledišta, odnosno sa naše novinarske tačke gledišta. Nije, na primer, bilo cele Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije…

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije

AKCIJA U TOKU

Imajući u vidu da aktivnosti na pronalaženju i privođenju svih lica koja su učestvovala u atentatu na premijera Đinđića još nisu okončane, kao i da borba protiv organizovanog kriminala nije okončana u potpunosti, u periodu koji predstoji ovo ministarstvo će svoje aktivnosti usmeriti na:

– Preduzimanje aktivnosti u akciji „Sablja“ nesmanjenim intenzitetom do konačnog otkrivanja i privođenja svih lica koja se dovode u vezu s atentatom na premijera Srbije dr Zorana Đinđića;

– Preduzimanje opsežnih mera u cilju razjašnjavanja ubistava koja su izvršena u ranijem periodu, za koja postoje saznanja da su mogući učinioci članovi organizovanih kriminalnih grupa;

– Prikupljanje relevantnih dokaza u cilju procesuiranja svih lica koja su zadržana u okviru ove akcije;

– Energičnu borbu protiv organizovanog kriminala u svim oblastima njegovog ispoljavanja u cilju razbijanja svih identifikovanih i novootkrivenih kriminalnih grupa i na dokazivanju kriminalne aktivnosti njihovih članova;

– Preduzimanje energičnih mera na otkrivanju organizovanog finansijskog kriminala, identifikovanju slučajeva korupcije, koji su u vezi ili su podrška organizovanom vršenju krivičnih dela i na otkrivanju drugih finansijskih zloupotreba i nezakonitosti, kao što su pranje novca i druga krivična dela iz oblasti privrednog kriminaliteta;

– Ulaženje u trag ogromnim materijalnim sredstvima koja su članovi zemunskog klana pribavili trgovinom narkoticima u okviru svog narko-kartela i drugim kriminalnim radnjama i u tom cilju utvrditi kretanje novca i načine pranja novca stečenog bogatstva;

Pored toga, Ministarstvo unutrašnjih poslova će u narednom periodu energičnim preduzimanjem mera u borbi protiv organizovanog i drugih vidova kriminala nastojati da održi i poveća visokostečeni ugled i poverenje građana i sve druge pozitivne efekte ostvarene u uslovima vanrednog stanja i tokom sprovođenja akcije „Sablja“. Zahvaljujem.

SLOBODAN BEljANSKI, advokat

USPESI, ALI S OGRADOM

Ja svakako delim zadovoljstvo uspesima koje je MUP ostvario u jednom kratkom periodu, ali moram sad da kažem – uspesima uz izvesnu ogradu, a objasniću kasnije zašto. Naime, kada govorimo o efikasnosti organa krivičnog gonjenja i uopšte o efikasnosti onog dela državnog aparata koji primenjuje silu, kome je to u prirodi posla, uvek se moramo zapitati o srazmeri između sredstava i ciljeva. I to je ono pitanje koje je dovelo i do stvaranja niza međunarodnih akata, koji upravo pokušavaju da uspostave tu ravnotežu između dopuštenih sredstava i poželjnih ciljeva. Znate, najefikasniji krivični postupak bio je onda kada je bila dozvoljena tortura. Ali, mi smo prešli daleki korak od XVIII veka. Zbog toga – govorim sada kao pravnik i to moram da istaknem, ne čak kao pravnik u strogo pozitivističkom smislu, nego kao pravnik koji može da razmišlja sa nekih jus-naturalističkih pozicija –moram izraziti izvesni skepticizam. Verujem da takav skepticizam izražava većina pravnika koji neće da podlegnu uticajima politike. To kažem zbog toga što jedna brižljiva pravnička analiza, a pri tom vas najlepše molim da mi u negativnom smislu ne pripisujete legalizam, jer ja ne govorim samo kao legalist nego kao onaj koji drži do legitimiteta, moram primetiti da u pravnom korpusu, u pravnim aktima koji su doneti da bi se postigli ovakvi ciljevi, ima niz slabosti.

Te slabosti se otkrivaju već u naredbi povodom vanrednog stanja. I u prvoj i u drugoj naredbi, pa se u prvoj naredbi srećemo s odredbom koja, mogu slobodno da kažem, nije zapamćena u civilizovanim demokratskim društvima u nizu poslednjih decenija, a to je da neko može biti lišen slobode bez prava da se obrati sudu i bez prava da ima branioca i to u roku od trideset dana. Drugo, jednom od naredbi je omogućeno da se i u pravosuđu primenjuju vanredne mere, iako to po zakonu o merama za slučaj vanrednog stanja nije predviđeno. U tom zakonu se kaže: i druge mere u skladu sa zakonom. A ovo nije u skladu sa zakonom, jer o sudovima, o pravosuđu postoji set zakona.

Nakon toga, donete su izmene Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala koje unose bukvalno zbrku u krivični postupak. Naime, izmene tog zakona su donete 11. aprila i one unose jednu definiciju organizovanog kriminala koja je u velikoj suprotnosti sa definicijom koja je nekoliko meseci ranije uneta u Zakonik o krivičnom postupku, a koja je kompleksnija, potpunija i može da se primeni na adekvatan način. Definicija o tome šta je organizovani kriminal u ovim poslednjim izmenama zakona unosi veliku dozu neodređenosti i dopušta da se nekom drugom organizovanom grupom smatra čak i onakva grupa koja možda nema ciljeve da se bavi ordinarnim kriminalom, da kažem tako, nego nekim političkim aktivnostima. To je jedna slabost. Međutim, postoje mnogo veće slabosti u tom istom zakonu, a to su odredbe koje omogućuju da se „pritvori“ svedok. Upotrebio sam laički izraz pritvori zbog toga što se ovde govori o zadržavanju, odnosno preventivnom zadržavanju. To je eufemizam. Reč je o lišavanju slobode čoveka koji uopšte nije obuhvaćen sumnjom da je izvršilac krivičnog dela, a po ovom zakonu može da bude zadržan dvadeset četiri sata, pri čemu nema pravo da se bilo kome žali. Potom, bez prava da se obrati sudu, može mu zadržavanje biti produženo i do trideset dana, kada može da se žali samo republičkom tužiocu.

Zatim, govori se o novim razlozima za određivanje pritvora u koje je svrstan i pritvor za lice za koje je utvrđeno da pripada organizovanoj kriminalnoj grupi, iako u toj fazi postupka nešto tako ne može ni za koga još biti utvrđeno. I najzad, tu su i ograničenja koja se odnose na dostupnost spisa braniocu, a ujedno i na obavezu da branilac u određenom prekluzivnom roku predloži dokaz. Nakon tog roka on nema pravo da predlaže dokaze. Ja sam ocenio da je niz odredbi ovog zakona u suprotnosti i sa Ustavom, mada je naš republički ustav sada vrlo oskudan u tim odredbama, ali je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, sa Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima koji je deo unutrašnjeg prava zahvaljujući Povelji, i sa Konvencijom protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

Advokatska komora Vojvodine je, mislim, prva 5. maja podnela predlog Republičkom ustavnom sudu, tražeći ne samo da se utvrdi da ove odredbe nisu saglasne sa Ustavom nego i da se na osnovu člana 46 Zakona o postupku pred tim sudom donese odluka kojom će se utvrditi da se smatraju nevažećim pojedinačni akti doneti na osnovu tih odredbi, kao jedna vrsta privremene mere.

Kako objasniti donošenje ovih zakona? Ja za to imam pet objašnjenja i pokušaću ovde da ih ukratko izložim. Prvo, oni su po mojoj oceni rezultat potrebe da se kamufliraju i racionalizuju propusti onih državnih organa kojima je otkrivanje krivičnih dela i njihovih izvršilaca permanentan posao, a ne akcidentalni zadatak. Drugo, a to se može objasniti motivima koji imaju mnoga obeležja iracionalnog i atavističkog namirivanja pravde putem odmazde ili osvete. Treće, radi se i o očiglednom opsenjivanju neukih i pokušaju da se steknu zasluge i politički prestiž. Četvrto, u pitanju je – smatram – i politička procena da je diferencijacija građana na kriminalce, i to na kriminalce ante diem, poželjan vid diskriminacije koji će kod većine koja se ne smatra krivom ili koja se smatra nedužnom iskamčiti alibi za kršenje prava prema manjini koju smo prokazali kao krivu. I najzad, reč je o jednom naopakom uverenju da je došao dobar trenutak da se pod popularnim izgovorom osumnjičenima uskrati pravo na odbranu i slobodu, da se potpuno zaboravi pretpostavka nevinosti, a da se branioci osumnjičenih prokažu maltene kao saučesnici u izvršenju krivičnih dela.

Kad govorim o pretpostavci nevinosti, ona se kod nas masovno krši i nikada nije bila poštovana. Nikada u svest građana niste mogli usaditi šta je to. Ako je neko otkriven kao učinilac krivičnog dela, njega odmah zovu ubicom. Novine su pune napisa „uhvaćen ubica“ ili „uhvaćen lopov“. Znate, na plakatima sa fotografijama koji su ovde izlepljeni po svim poštama piše: „traže se ubice“. Ja ne tvrdim da ti ljudi nisu ubice, ali kao pravnik znam da se za nekoga može izreći takva kvalifikacija tek nakon pravosnažne presude.

Izrekao sam neke ocene koje su zapravo negativne, kada pokušavamo da objasnimo poreklo ovakvih zakonskih poduhvata. Postoje i dva razloga koji opravdavaju sve to. Uslovno govoreći opravdavaju. Prvi je taj što je kriminal kod nas decenijama bio način funkcionisanja vlasti. To nije donela ova vlast. Ova je vlast to nasledila i ona je imala taj balast koga se nije bilo lako osloboditi. Dakle, Miloševićev režim funkcionisao je kao režim zasnovan na legalizovanom kriminalu, koji je u sebi imao jedno lukavstvo, a to je da se donese takav broj propisa koji će svakog građanina držati u deliktu. Tokom proteklih četrnaest godina niste imali period u kome niko nije učinio ma kakav delikt. Od najbanalnijih stvari, od toga da li će imati devize, ili će ih kupiti na ulici ili prodati, ili za njih nešto kupiti, izneti u inostranstvo. Sve je to bio delikt. Svi smo mi bili krivi. A vlast je onda činila ono što je najgore i zapravo funkcionisala pomoću kriminala najviše vrste. Dakle, toga se nije bilo lako osloboditi i imam donekle razumevanje za teškoće, pa čak, evo da kažem, i za poduhvate ovakve vrste, uz velike ograde. Šta je tu još doprinelo pojavi ovakvog kriminala i kasnom reagovanju na taj kriminal, a šta je izostalo, započelo pa izostalo, u borbi protiv tog kriminala? Izostao je početak oslobađanja od tog nasleđa, kao i jasno distanciranje od bahatosti ratnih profitera i njihove bezbolne transformacije u uspešne privrednike. Zatim, izostalo je distanciranje od ratnih zločinaca, od čitavog naraštaja onih koji su ubijali, pljačkali, rušili i palili, lako, sa zadovoljstvom, iz koristi, a ovde stekli status nedodirljivih, gotovo bezgrešnih i interesima svog naroda i domovine posvećenih časnika. I najzad, izostalo je distanciranje od političke doktrine koja je zasnovana na etnomitomanskom snu o suverenitetu države srpskog naroda, naroda koji je uvek vodio i vodiće samo pravednu borbu za ostvarenje tog sna, uz dosadašnje ili buduće žrtve koje u ime patriotizma opravdavaju i ratove, pa čak i činjenje nekih zločina.

Moram reći da sam nakon otkrivanja kriminalnih grupa najviše bio obradovan zapravo najavom početka te akcije, a to je demistifikacija lažnih patriota. S ovim prvim se nastavilo i to je nekako dovedeno do vidljivih efekata, ali ovo drugo je samo najavljeno i prekinuto. Plašim se da će neke nove patriote formirati nove gangove i da će pod pokrićem i pod plaštom rodoljublja i svojih zasluga, koje su stekli na krvav način, steći ili kupiti indulgenciju da se i dalje bave zločinom.

draga mama: Na plakatima koji su izlepljeni po svim poštama piše: „traže se ubice“. Ne tvrdim da ti ljudi nisu ubice, ali kao pravnik znam da se za nekoga može izreći takva kvalifikacija tek nakon pravosnažne presude

DRAGAN MARŠIĆANIN, potpredsednik Demokratske stranke Srbije

KVANTITET I(LI) KVALITET

Tek nakon što sam prihvatio poziv da učestvujem na ovom okruglom stolu, ja sam počeo u stvari da razmišljam o tome na koji način ovde govoriti i suočio sam se s jednim značajnim problemom. O tom problemu ću najvećim delom danas i govoriti. Realan sud o dometima akcije „Sablja“ moguće je doneti samo ako tačno znamo šta je bio njen cilj, koji su bili željeni i očekivani rezultati po završetku te akcije. Zato se već na samom početku suočavamo, čini mi se, s velikim problemom, koji su proizveli, baš tako – proizveli, političari. Evo, i danas su ovde dva političara i dva eksperta. I raspored sedenja pokazuje neko stanje duha koje još nismo prevazišli, pošto smo dobili po pola mesta.

Političari su proizveli taj problem o kome ću danas govoriti. Suočavamo se zapravo s nečim što je kontradiktorno. Akcija „Sablja“ je policijska akcija, a s druge strane medijski promovisani ciljevi su prvo otkrivanje, rasvetljavanje (vi mi nećete zameriti, ja sam ekonomista po struci, kada terminima ne budem baš posve pogodio kako to treba reći) zločina, hapšenje, privođenje pravdi, dakle privođenje sudu onih koji su bili nalogodavci, organizatori i neposredni izvršioci atentata na predsednika republičke vlade. Drugi promovisani cilj je obračun s organizovanim kriminalom. Tu se suočavamo, dakle, s kontradikcijom i u daljem razmišljanju to valja stalno imati na umu. Jer, izvorni cilj je naravno bio obračun, ako je suditi po izjavama da je ova akcija zapravo planirana da započne baš na sam dan ubistva Zorana Đinđića. Dakle, izvorno je cilj te akcije bio obračun s organizovanim kriminalom. A drugi cilj je, sticajem tih dramatičnih okolnosti, dopunjen drugim ciljem – otkrivanjem počinilaca zločina, ubistva predsednika republičke vlade. Ako je akcija „Sablja“ policijska akcija, onda se po meni mora istaći činjenica da njome nisu ostvareni proklamovani ciljevi, a nisu ostvareni zbog toga što nisu ni mogli da budu ostvareni policijskom akcijom. Kada govorimo o policijskoj akciji, moramo imati u vidu nadležnosti policije i onda tu možemo govoriti samo o jednom užem aspektu, a ne o stepenu ostvarenja proklamovanih ciljeva. S druge strane, ako se pođe od medijski proklamovanih ciljeva akcije, morale bi se obuhvatiti, naravno, i sve aktivnosti tužilaštava i sudova i onda se može govoriti o dometima u odnosu na te postavljene ciljeve, i tada ne govorimo o policijskoj akciji. Tako smo suočeni s još jednim problemom, zapravo preuranjenošću ove rasprave, jer tako šire posmatrana akcija nije ni blizu svome kraju. Daleko smo od sudskih postupaka, a još dalje od bilo kakve izvesnosti njihovog ishoda da bismo mogli da uporedimo krajnji cilj sa postavljenim željenim ciljevima. Taj krajnji cilj sudske presude, dokazana krivica i sudske presude, zapravo je jedino merodavan za ocenjivanje uspešnosti akcije ovako šire posmatrano.

Da zabuna bude veća, aktuelna rasprava unutar Vlade Republike Srbije izbacila je juče ili prekjuče u javnost još jednu zvaničnu tvrdnju, a to je da policijska akcija „Sablja“ nije završena, da je ona u toku, da se radi o trajnom poslu. U tom slučaju, zapravo, tek ne znamo na koji način da govorimo o dometima ove akcije jer moramo govoriti o dometima ukupnih aktivnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, a o tome se, istini za volju, na ozbiljan način nije bavio čak ni resorni odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Na tim sednicama smo dve i po godine na isti način kao i danas slušali statističke podatke o aktivnostima Ministarstva unutrašnjih poslova, slušali druge podatke i dobijali uveravanja da je stanje bezbednosti na izuzetno visokom nivou, da zapravo organizovanog kriminala u Srbiji u pravom smislu reči nema, da se smanjuje broj izvršenih krivičnih dela, da se povećava broj rasvetljenih krivičnih dela itd. itd. Naravno, sve do dramatičnog 12. marta. Dakle, mora da se reši ta dilema, zapravo da se odredi tema – da li o dometima akcije „Sablja“ govoriti kao o dometima policijske akcije ili s tog šireg i preko istaknutih ciljeva javnosti nametnutog aspekta o dometima aktivnosti i policije i tužilaštva i sudova u postupcima koji su sada na samom početku.

U prvom slučaju neophodno je da se ograničimo na nadležnosti policije i da u stranu stavimo proklamovane ciljeve, tretirajući ih kao politički marketing. U drugom slučaju valja stvari razmotriti i s policijskog i s pravnog ili pravosudnog i s političkog i ekonomskog aspekta. Jer, treba imati u vidu da policijsku akciju „Sablja“ ne možemo posmatrati odvojeno od vanrednog stanja i da domete te akcije, gledano na taj način, ne možemo posmatrati a da ne uključimo i posledice koje su ostale na politički život i na ekonomiju ove države. Ovom drugom, širem pristupu skloniji sam iz najmanje dva razloga. Prvo – zbog celine bezbednosnih i političkih okolnosti u kojima je akcija sprovedena, i drugo – zbog toga što izuzev za dnevnopolitička nadgornjavanja, kakvih je jako mnogo kod nas, sa striktno policijskog aspekta ne mogu se dobiti valjani rezultati, ne može se izvršiti valjana analiza. Može se dobiti potpuno lažna slika o stvarnom stanju stvari. I, naravno, zbog toga što ovaj širi aspekt obuhvata i ovaj uži aspekt posmatranja akcije „Sablja“.

Ova tema, koliko je meni poznato, do sada nije bila predmet objektivne stručne rasprave. Iskazi i proizvoljne paušalne ocene o dometima političke akcije, koje svakodnevno izriču političari, u funkciji su bespoštedne političke borbe. To je naša zbilja. S druge strane, uži pristup dao bi zaista lažnu sliku te celine. Izjave o fascinantnom uspehu akcije „Sablja“, o tome da je uhapšen ubica ovoga ili onoga, o čemu ste i vi govorili da je uhvaćen izvršilac otmice ovoga ili onoga, organizator trgovine drogom itd. objektivno su neodgovorne i nepromišljene u trenutku kada od onih protiv kojih su pokrenute krivične prijave zapravo nisu uzete ni izjave od strane tužioca. Dakle, ti postupci su na samom početku. Zbog svega toga, ponavljam, taj širi pristup je, čini mi se, jedino moguć i on bi podrazumevao analizu dometa policijske akcije, analizu dometa daljih postupaka po podnetim krivičnim prijavama i eventualno – koliko mi je poznato još ih nema – podignutim optužnicama i analizu čitavog kompleksa pravnih, političkih i ekonomskih posledica. Ako je to tako, onda se zapravo u ovoj tački suočavamo s jednom nepremostivom preprekom, bar je ja vidim kao nepremostivu. Jer, kao što je uži pristup, čini mi se, neprihvatljiv zbog lažnih rezultata koje bi dao, mislim da je ovaj širi jedino valjan u ovom trenutku jer je neprimenljiv, preuranjen. Nagađanjem o tome kakav će biti ishod tek započetih postupaka pred pravosudnim organima, naravno, ne možemo se baviti. Ako se dometi policijske akcije „Sablja“ ocenjuju kvantitativno, čuli smo o tome dosta u prvom izlaganju, rezultat je naoko impresivan i to je ocena koju svakodnevno možemo čuti. Međutim, ne može se čak ni sam domet te usko posmatrane policijske akcije ceniti ukoliko ne postoje bilo kakva saznanja o kvalitetu zaista tog efikasnog, s te strane zaista efikasno obavljenog posla. Nije lako sve ono što je imalo policijske dosijee, sve ono što je registrovano u policiji u vrlo kratkom vremenu pronaći, uhapsiti, zadržati bez advokata, bez ikakve sudske zaštite trideset dana u zatvoru, uostalom naći smeštaj, obezbediti hranu itd. Zaista impresivno.

Ali, mi nemamo podataka o kvalitetu. Taj kvalitet policijskog posla mora se i dobiće se tek tokom onih postupaka pred tužilaštvom i pred sudovima koji su zapravo na samom početku. Tek su počeli. Koliko je meni poznato, iz one grupe dvadeset i nešto ljudi protiv kojih su podnete krivične prijave vezane za ubistvo predsednika republičke vlade, do sada su samo četvorica došla na red kod tužioca da daju izjave, a drže se već skoro dva meseca u zatvoru. Zašto je to tako, zašto se nastavlja, to je jedna slika kvaliteta rada policijskog posla, da ne govorim o kvalitetu pribavljenih dokaza itd., o čemu opet ja kao ekonomista mogu sasvim malo da kažem. Pri svemu tome, dalje, kada se govori opet samo o tom užem pristupu, ne smeju se izgubiti iz vida ni sledeće činjenice, a danas ih nažalost ovde nismo čuli. Čuli smo samo ove druge.

Prvoosumnjičeni Luković Legija nije uhapšen. I ako dopustite, nešto se ne sećam da se njegovo ime uopšte pominje poslednjih nedelja. Postoje različite špekulacije u vezi s tim. I uvek kad imamo problema s istinitošću informacija, imamo problema i sa špekulacijama. Dva mafijaška bosa Dušan Spasojević i Mile Luković, osumnjičeni kao organizatori atentata i brojnih drugih ubistava, osumnjičeni kao vođe zemunskog klana, ubijeni su prema zvaničnim informacijama prilikom pokušaja hapšenja. Za istragu i punu istinu o svemu onome što se dešavalo, to je nenadoknadiva šteta. Mislim da tu neće biti spora da se radi o veoma velikom gubitku za istinu i za dalji tok istrage. U ovom momentu hajde da podsetim i na ono o čemu često govorimo – još nismo dobili odgovor na pitanje kako je došlo do informacije o hapšenju, povređivanju i smeštanju na lečenje Mileta Lukovića, koji je, prema zvaničnim informacijama, dva-tri dana kasnije prilikom hapšenja ubijen. To je još jedno od pitanja koje otvara mogućnost špekulacija i bilo bi dobro da se što pre i na ta pitanja dobiju odgovori da bi stvari bile regularnije. Takođe, Dejan Milenković Bagzi, koji se takođe u poslednje vreme nikako ne pominje, nestao je u meljačkoj džungli onog dana kada je zapravo policiju doveo, prema informacijama koje su date, do Spasojevića i Lukovića koji su prilikom hapšenja ubijeni. Nestao je. Meljak je jedna džungla i njega jednostavno nema. To je takođe rezultat akcije „Sablja“. Njega nema. Nije uhvaćen. Nekoliko osoba, javnosti zvaničnim saopštenjem predstavljenih kao visokorangirani članovi zemunskog klana, puštene su iz zatvora. Surčinska grupa kao da nikada nije ni postojala. Danas je pomenuta, ali dok je za neke rečeno na šta se odnose krivične prijave, nije rečeno da je za jednog od vođa surčinske grupe podneta krivična prijava, pušten je iz zatvora i podneta je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja u vezi s nekim preduzećem. Ipak je tretiran kao biznismen, a ne kao vođa jedne kriminalne grupe. Jedan broj ubistava i dalje nije rasvetljen, pri čemu bih Momira Gavrilovića posebno označio u kontekstu teme o dometima akcije „Sablja“ i analize neselektivnosti, odnosno selektivnosti borbe protiv organizovanog kriminala.

Akcijom još nije rasvetljeno ko je sve iz aktuelne vlasti bio i u kakvoj vezi s organizovanim kriminalnim grupama, a da ne govorimo da se u tom smislu još ništa nije „procesuiralo“. Neće valjda neko reći da organizovane kriminalne grupe nisu imale svoje ljude u vlasti. Naknadna polemika unutar Vlade Republike Srbije i vladajuće koalicije o tome takođe dosta govori. Analiza osnova za zadržavanje u policijskom pritvoru bez sudske zaštite i bez advokata može dati i drugačije rezultate od onako impresivnih kakve smo i danas mogli ovde da čujemo. Pa imate tamo bezbroj slučajeva, ja ne znam koliko procenata, da li je izračunato koliko je ljudi zadržano u zatvoru i produžen im je pritvor i do šezdeset dana zbog neovlašćenog držanja oružja bez dozvole itd. Mislim da je to oko dve trećine krivičnih dela. Pogledajte zvanični sajt Ministarstva unutrašnjih poslova pa ćete dobiti podatak – zbog toga što mu je u kući nađen pribor za čišćenje oružja. Ili jedna devojka u kafiću zbog dva grama marihuane. Valjda ponela to veče. Bilo potrebito. Zbog toga se drži šezdeset dana bez advokata, bez sudske zaštite u zatvoru. Dakle, to su jednostavno činjenice koje sa svoje strane bacaju svetlo na policijsku akciju „Sablja“.

S druge strane, ili s treće ili s četvrte, već ne znam ni ja koje, iako je utihnula kampanja kojom je atentat na predsednika republičke vlade kvalifikovan kao pokušaj državnog udara, prostor za moguće manipulacije i političke zloupotrebe ostao je dramatično širok. Onoliko širok koliki je ostao između nestalih legija i bagzija, ubijenih kumova i šiptara i zaštićenih čumeta i drugih koji će po cenu svake optužbe bilo koga spasavati sopstvenu glavu i sopstvenu imovinu. Dakle, i zbog ovoga i zbog onoga što sam na samom početku rekao – uzdisaji me podsećaju da sam malo odužio – zaista je preuranjeno govoriti čak i o stvarnim dometima policijske akcije „Sablja“, čak i sa tog užeg aspekta. O ostvarivanju proklamovanih ciljeva, osuđenoj krivici, presudama za atentat i o pobedi države nad organizovanim kriminalom još više. O tome se danas može govoriti samo jezikom političara. Dakle, manje-više na način kako se to svakodnevno danas čini, a i sâm sam političar. Dakle, neodgovorno, paušalno i u svrhu dnevnopolitičke borbe. Ali ozbiljno ne možemo govoriti o pobedi nad organizovanim kriminalom, o razbijenim kriminalnim grupama, o tome da je Srbija danas najbezbednija zemlja na svetu itd. Ako imamo neodgovornih političara u Srbiji, a imamo ih u izobilju, u vezi s tim nemamo apstinencijalnu krizu narkomana. Droge ima, tržište radi, organizovani kriminal funkcioniše, samo što je roba poskupela. I najzad, suočeni smo – tu samo sasvim kratko – s negativnim posledicama političkim i ekonomskim. Akcija „Sablja“ se ne može posmatrati, rekao sam, odvojeno od vanrednog stanja i posledica vanrednog stanja, bilo proisteklih iz mera vanrednog stanja, bilo iz zloupotreba vanrednog stanja. Ne možemo je odvojeno posmatrati jer je sasvim netačno i neodgovorno od prvog dana javnost uveravana da ove akcije nije moglo biti i nije mogla da bude sprovedena bez uvođenja vanrednog stanja. To je, naravno, potpuno netačno i potpuno neistinito. S jedne strane, vlada tu sebe samu uteruje u laž jer je tvrdila da je akcija bila pripremljena i trebalo je da započne na dan kad je izvršen atentat na gospodina Đinđića, dakle bez vanrednog stanja, a s druge strane tvrdi da nije bilo moguće sprovesti akciju bez vanrednog stanja i bez svega onoga o čemu je, ocenjujući negativno sa aspekta ljudskih prava i zakona, govorio i gospodin Beljanski.

Nesumnjivo, čini mi se da se tim hvalospevima ističe jedna nedemokratska odluka, jer se vanredno stanje, naravno, primenjuje u demokratskim zemljama, ali po svom karakteru nije demokratska mera. Nesumnjivo da sadašnja vlast promoviše tu tezu, sećate se tih teza sociologa Mirjane Marković da su nespojivi efikasna i demokratska država, da efikasna država ne može biti demokratska, da je to jedno s drugim nespojivo, a da pri tom Srbija i nije navikla, odnosno da je Srbija navikla na čvrstu ruku, da nije navikla na demokratiju pa joj demokratiju zapravo ne treba ni davati. Posledice naravno već imamo – sužavanje javnih sloboda, potpuno zaustavljanje i pre toga u pitanje dovedenog procesa demokratizacije. Kao drugu posledicu imamo pogoršavanje stanja u oblasti ljudskih prava, kršenje ljudskih prava u praksi, posebno zabrinjavajućom njihovom institucionalizacijom, ugradnjom u zakone, o čemu je gospodin Beljanski takođe govorio. Treća negativna posledica ispoljava se na planu slobode informisanja. Četvrto – evidentne su negativne posledice na stanje u privredi, pad proizvodnje, stanje budžeta, prezaduženost, standard stanovništva, socijalne prilike itd. O svim ovim negativnim posledicama biće vremena da se govori u drugim prilikama, ali na kraju samo da ponovim – Vlada Republike Srbije povukla je jedan iznuđen potez, ali time jeste otvoren nezaustavljiv proces obračuna s organizovanim kriminalom, bez obzira na to što vlada ne pokazuje rešenost da stvari vodi u tom pravcu, o čemu govore i polemike unutar nje same, odnosno unutar vladajuće koalicije. Jer, posao će svakako biti završen, učiniće to naravno oni koji su opredeljeni da borba protiv organizovnog kriminala bude trajan i neselektivan posao, a u tom dugoročnom poslu svakako je akcija „Sablja“ prvi značajan, ali u ovom momentu po dometima nemerljiv korak. Hvala lepo i izvinite što sam govorio predugo.

draga mama:

Iako je utihnula kampanja kojom je atentat na predsednika republičke vlade kvalifikovan kao pokušaj državnog udara, prostor za moguće manipulacije i političke zloupotrebe ostao je dramatično širok

DRAGAN ŠUTANOVAC, predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije

VELIKI KORACI

Zaista je rano govoriti o realnom dometu akcije „Sablja“, koja je zasad odrađena na policijskom nivou. Ipak, mislim da će finalizacija i kapitalizacija celog procesa na sudovima definitivno potvrditi ono što su policija i tužilaštvo radili u proteklom periodu. I ne samo policija i tužilaštvo, već i građani Srbije koji su u velikoj meri učestvovali u samoj toj akciji popularno nazvanoj „Sablja“. Kad sam se spremao za ovu tribinu, verujte mi, nisam mogao, a ni sad ne mogu da govorim o stvarima koje su direktno iz istrage jer ja u principu istragu i ne znam i ne želim da je znam, nije moj posao da se bavim istragom. Ali, hteo sam da vam ukažem na neke stvari koje morate da znate. Jednostavno, ovde je rečeno pre par minuta da je kasno izvučena, odnosno potegnuta „Sablja“, da smo zakasnili u nekim segmentima, ali čini mi se da pojedinci ili velik broj građana Srbije zaboravlja kakvo je bilo nasleđe pre 5. oktobra i između 5. oktobra i kraja januara, do kad smo na čelu Državne bezbednosti imali čoveka koji je optužen za razna krivična dela i još nije osuđen za sva za koja je optužen. Ja sam jedno vreme bio pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova, ali sam se pre svega bavio međunarodnom saradnjom. Taj period mog profesionalnog rada koji se ticao unutrašnjih poslova bio je obeležen onim što smo zatekli prvih dana kada smo došli u Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, a podsetiću vas da je to bilo u novembru, znači daleko pre nego što su izvršene reforme u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Zatečeno stanje bilo je takvo da smo imali jako loše ili nikakve odnose s policijama u okruženju i u inostranstvu globalno gledano, da nismo bili članica Interpola i da praktično naš telefon nije zvonio ni od koga iz inostranstva. A verujte mi da i ova akcija „Sablja“ i sve druge aktivnosti koje su rađene nakon oktobra 2000. godine pokazuju da organizovani kriminal ne poznaje granicu i da praktično bilo kakve ratne, etničke, nacionalne ili druge razlike ne sprečavaju ljude koji se bave organizovanim kriminalom da sarađuju. Naše policije su u proteklom periodu ratovale jedne protiv drugih i imale su praktično ratnu doktrinu. Nisu sarađivale na polju borbe protiv orgnizovanog kriminala i to je bila jedna velika prepreka. I mogu vam reći da smo se vrlo brzo, rekordno brzo vratili u međunarodnu organizaciju kriminalističke policije Interpol i vrlo brzo smo sklopili niz međunarodnih ugovora, bilateralnih ugovora koji su omogućavali da policijska saradnja sa zemljama u okruženju i sa svetom bude na dosta visokom nivou. Mogu da kažem da se u toku akcije „Sablja“ pokazalo da je to zaista na jednom zavidnom nivou. Mi smo kao zemlja imali veoma lošu policijsku doktrinu. Na stanovištu sam da i dan-danas imamo jako loše, odnosno nesavremeno školstvo u policiji, mislim da je to zaostavština i biće potrebno dosta vremena da se ona ispravi. Ali, generalno, ojačavanjem kriminalističke policije pokazujemo da ta ratna doktrina i doktrina pendreka i štitova na ulicama Beograda i Srbije definitivno zastareva i da treba da se uvede policija u osnovni posao policije, a to je borba protiv kriminala. Sačekao nas je niz nerazjašnjenih teških krivičnih dela iz prošlosti, od ubistva bivšeg predsednika Republike Srbije, ubistva više novinara i tako dalje. I jedna jako loša stvar, a to je bila materijalno-tehnička opremljenost kako saveznog ministarstva tako i republičkog. Verujte mi da je to bilo na najnižim mogućim granama u Evropi u tom trenutku. Znači, bili smo kao država, odnosno naša policija, opremljeni da vodimo ratove širom sveta, ali samo to. Kad je reč o kriminalističkoj policiji i njenoj opremi, svi gosti koji su dolazili iz inostranstva i mogli da vide šta mi imamo, jednostavno su bili vrlo, vrlo iznenađeni. Nisu mogli da veruju da policija uopšte može da funkcioniše s opremom koju imamo. Jedna od stvari koja nas generalno karakteriše kao zemlju, hteli mi to da priznamo ili ne, to je ta čuvena balkanska ruta narkoticima koja vodi od Istoka ka Zapadu i, hteli mi to da prihvatimo ili ne, to postoji i to će verovatno nadživeti sve nas koji smo prisutni ovde i ko zna koliko generacija dok se ne nađe to globalno rešenje vezano za narkotike. Mi kao zemlja koja se nalazi na tom putu možemo da dajemo samo mali doprinos. Regionalno možemo dati veći doprinos, ali generalno smo, verujte mi, zavisni od velikih sila i ne znam već kojih lobija koji na neki način omogućavaju da se proizvode narkotici na Istoku i na Zapadu i da preko naše zemlje putuju tom čuvenom balkanskom rutom.

Mi smo zemlja koja je označena na svim kartama kao jedna od najtranzitnijih zemalja vezano za ilegalne emigracije. I sami znate da je pisano i ovde i u inostranstvu da su Kinezi onda špartali kao kroz neki hodnik u bilo kojoj zgradi. I mogu vam reći da smo vrlo brzo uspeli da presečemo te kanale. I to je jedna od stvari koja naše građane nije doticala u ozbiljnoj meri i nisu imali problem s tim, pogotovo u unutrašnjosti. Ali, verujte da je to jedna od stvari za koju su predstavnici inostranih ministarstava i policija insistirali da se razrešava. I to je balast, teret koji smo imali iz prošlosti. I ne mogu reći da ga je bilo lako rešiti, ali se rešio u jako kratkom periodu. Takođe, problem trgovine ljudima i dan-danas postoji. Znači, nemoguće ga je rešiti sto posto. Bili smo crna rupa, imamo nesreću da postoji Kosovo takvo kakvo jeste, da je ono i dan-danas crna rupa bezbednosti u celom regionu i u Evropi, ali mogu da kažem da smo pohvaljeni kako smo rešili taj problem i da i u akciji „Sablja“ hapšenjem Zarubice, koji je jedan od glavnih organizatora trgovine ljudima, takozvanog seks-trafikinga, pokazujemo da se vrlo uspešno borimo s tom vrstom kriminala. Međunarodni kriminal se tretira i u oblasti piraterije. I tu smo imali zavidne rezultate i pohvaljeni smo i tu nam svet pomaže. Takođe, postoji međunarodni kriminal koji tretira trgovinu oružjem. To je veliki međunarodni problem i verujte mi da je lobi proizvođača naoružanja nekad možda jači i od Stejt departmenta i od predsednika Buša. I gotovo je nemoguće da mi kao mala država možemo to efikasno da sprečimo na način na koji bismo želeli. Imali smo problem s trgovinom kradenim motornim vozilima. To smo vrlo efikasno rešili i više niko iz sveta nam ne zamera da smo zemlja koja praktično organizovano učestvuje u preprodaji vozila.

Imali smo i problem koji je kod nas u medijima prošao vrlo nezapaženo, a to je štamparija novca koja se nalazila kod Čačka, u to vreme jedna od najkvalitetnijih štamparija novca možda i u svetu, a u Evropi sigurno. Ono što je opterećivalo Ministarstvo unutrašnjih poslova, jeste loša zakonska regulativa, takođe nemanje posebne uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Ovde je neko rekao da je na Odboru za bezbednost konstatovano da mi nemamo organizovani kriminal, što je, verujte mi, u najmanju ruku neistina. Ja nisam pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova da bih razjasnio stvari, ali, generalno, Ministarstvo unutrašnjih poslova je to uočilo na startu svog postojanja i praktično je oformljena jedna uprava za borbu protiv organizovanog kriminala. I to nije izmišljanje tople vode na našim prostorima. Znači, sve zemlje sveta i u okolini imaju posebne uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Ja čak predlažem da se organizuje posebna uprava za borbu protiv trgovine narkoticima, imajući u vidu da je to tekovina zapadnih zemalja, i mislim da će nam to u bliskoj budućnosti biti zaista neophodno. Imali smo problem nepostojanja brze specijalizovane antiterorističke jedinice. Znate i sami da nas je u novembru dočekala pobuna terorista na jugu Srbije, što nam je u velikoj meri odvuklo pažnju i skrenulo pažnju cele svetske javnosti na naš prostor, opet u kontekstu suzbijanja ljudskih prava i tome slično. Imali smo velik problem koji je praktično postojao od novembra do januara, a to je da se suštinski u Resoru državne bezbednosti i u Resoru javne bezbednosti nisu izvršile promene na način na koji smo mi to hteli.

A u vezi s onim što je bilo u Skupštini Srbije, odnosno u Odboru za bezbednost, moram da kažem da je tu još bivši predsednik koji je pre mene vodio Odbor pa sam ga ja nasledio, i gledajući kako je Odbor postojao i šta je radio, reći ći vam da je unazad deset godina do 5. oktobra imao devet sednica. Znači, u ratnom okruženju, u konkretnom ratu nije postojala ni na koji način civilna kontrola rada Ministarstva unutrašnjih poslova i mi smo to malim koracima uveli na velika vrata.

Ne postoji još u pravoj meri civilna kontrola ni Ministarstva unutrašnjih poslova ni Vojske Srbije i Crne Gore, ali verujte mi da smo napravili ogromne korake da uvedemo red u odnosima civilne strukture i oružanih snaga i mislim da smo na dobrom putu da to i napravimo u vrlo kratkom periodu. Ono što je jako bitno, to je da su od petnaest članova Odbora za bezbednost, kojim ja predsedavam, samo dva člana ranije bili poslanici, to su dva člana koji su bili iz Socijalističke partije Srbije. I praktično, nas trinaest smo prvi put postali poslanici i prvi put članovi Odbora za bezbednost. Ministarstvo unutrašnjih poslova i Vojska Srbije i Crne Gore su za nas, konkretno i za mene kao pripadnika jedne opozicione stranke, bile najzatvorenije strukture u koje nismo mogli da prođemo do 5. oktobra. Ja ne znam da li je neko iz opozicije imao kvalitetne kontakte u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali slušajući pitanja od ljudi koji su poslanici u Odboru za bezbednost i načina na koji mi raspravljamo u tom Odboru, zaključio sam da vrlo mali broj ljudi članova Odbora razume način funkcionisanja, organizaciju, strukturu i rad Ministarstva unutrašnjih poslova, još manje čuvene tajne službe, znači DB-a, odnosno sadašnje BIE.

Napravili smo velike korake. Predsednik pre mene, uz našu podršku naravno, uradio je to da ministar unutrašnjih poslova na svaki poziv dođe na Odbor za bezbednost i podnese informacije. Nažalost, ta informacija takva kakva jeste ukazuje na mnogo stvari, ali ne ukazuje na neke stvari. Ali, zbog nekog našeg ličnog neiskustva i zbog toga što su to prvi, bukvalno takvi prvi potezi u istoriji srpskog parlamentarizma, mi smo nekada imali pogrešna pitanja ili smo u želji da se politički razmišlja na Odboru za bezbednost, skretali sa teme koja je bila zaista bitna. Po svim tim izveštajima koje sam ja imao priliku da upoređujem sa izveštajima Ministarstava unutrašnjih poslova širom sveta, stanje bezbednosti bilo je na dosta zadovoljavajućem nivou u odnosu na zemlje u okruženju ili je bilo nešto niže od zemalja Zapadne Evrope. Činjenica je da se u tim izveštajima – više puta sam to pričao i u medijima – ne iskazuju sve brojke, ne zbog toga što Ministarstvo krije, već zbog toga što postoji kriminal koji se ne pojavljuje sam po sebi već za kojim morate da tragate. Kad se desi ubistvo, to je podatak koji mora da uđe u statistiku, jer ne možete prikriti jedno ubistvo. Trgovci narkoticima, trgovci ljudima, ilegalne emigracije, trgovci kradenim vozilima, privredni kriminal, to su stvari koje se ne pojavljuju u statistici i policija za tim mora da traga.

Moram da kažem da su i obučenost naših policajaca i materijalno-tehnička opremljenost bile jako loša i da smo u poslednje vreme učinili, reći ću slobodno da sam i ja lično učinio puno da se putem obnovljenih kontakata sa zemljama Zapadne Evrope negde neka materijalna sredstva omoguće da naša policija dobije opremu i da se policija školuje na savremen način. To još nije na nivou na kome bih ja voleo da bude. Međutim, postoji više različitih gledanja. U ovom trenutku u pripremi su dva zakona. Jedan je zakon o policijskoj etici, a drugi je zakon o policijskom školstvu.

Govoreći konkretno o akciji „Sablja“, moram da kažem da iz svih informacija koje imam, kao čovek koji se bavi bezbednošću i koji kontaktira s velikim brojem ljudi iz OEBS-a ili iz stranih policija ili parlamentarnih grupa, da je ovo najsveobuhvatnija akcija koja je izvedena na našim prostorima, blago rečeno u istoriji Evrope. Neko će reći da to nije dovoljno, neko će reći da je fascinantno što je uhapšeno 10.600 ljudi, neko će reći da je fascinantno što je podneto samo četiri do pet hiljada prijava. Neko će se s tim igrati na razne načine, ali po onome što smo mi radili kao istraživanje javnog mnjenja i po onome što sam ja dobijao kao pisma u Skupštini Srbije, najveći deo javnosti u Srbiji podržao je vanredno stanje takvo kakvo jeste. Verovatno je moglo da bude bolje urađeno, verovatno je u nekim srećnijim zemljama moglo da se bolje organizuje. Ali, verujte mi, tog 12. marta, u trenucima kada ne znamo ko je još sve na nišanu organizovanog kriminala i ko sve može da pogine u sledećih pola sata, mi smo se vrlo stisli i u trenutku kada pojedine opozicione partije traže da organizujemo koncentracionu vladu u koju će ući Radikalna stranka, Stranka srpskog jedinstva, bivša Socijalistička partija, odnosno Socijalistička partija Srbije, u tom trenutku nisu postojala bolja politička rešenja ni bezbednosnija rešenja nego dovesti vanredno stanje u fazu u kakvu smo ga doveli. Moguće je, i ja sam pobornik toga, da uvek može bolje, ali činjenica je da je mnogo stvari učinjeno. Ja sam generalno zadovoljan. Cela akcija će se završiti tako što ćemo dobiti epilog na sudovima i tek tada ćemo moći da kažemo šta je urađeno. Ja sam skoro na gostovanju na jednoj televiziji, kad su me pitali da li će biti suđenje iza rešetaka ili iza pancirnog stakla itd., rekao da mene to suštinski ne interesuje, nego me iz cele ove akcije i kasnije tužilaštva i sudstva zaista interesuje da li su zaista okrivljeni krivi, da je policija odradila svoj posao maksimalno korektno i da ljudi koji su okrivljeni dobiju maksimalne kazne, naravno po zakonu. Ovde su neke stvari rečene koje neću reći da ne stoje, ali koje se sa mojim saznanjima krše, odnosno rečeno je da ne postoji zemlja u svetu koja ima policijski pritvor duži od jednog, dva ili tri dana. Reći ću vam da je nedavno u Velikoj Britaniji po zakonu o borbi protiv terorizma tek posle godinu i više dana čovek izveden pred istražnog sudiju. Znači, ležao je u pritvoru, nije imao pravo ni na kakav kontakt ni s advokatom, ni sa kim. Po tom zakonu ne zna se gde mu se sudi. Optužnicu mogu da vide samo sudija i delimično advokat. Ne može svako da bude advokat takvom čoveku koji je optužen ili okrivljen da je terorista. Jednostavno, zakon iz oblasti ljudskih prava vrlo je restriktivan. Međutim, ja sam imao priliku da razgovaram s ljudima iz OEBS-a i to ste imali priliku već da čitate u medijima, mi smo doneli jednu odluku da se u principu policijski pritvor produži onoliko koliko odluči sama Skupština, odnosno da posle par meseci mi vidimo da li je ta odluka dovela do nekog rešanja, odnosno da li zaista to policiji u velikoj meri znači, odnosno da li će ljudi koji su tretirani tom zakonskom odlukom biti osumnjičeni zaista na pravi način i tretirani na sudu. Ukoliko se to ne dogodi, budite sigurni, mi ćemo ukinuti tu odluku i vratićemo, neću reći na redovno, ali na stanje koje je ranije bilo.

Ono što je isto veoma bitno reći, to je da mi i u Odboru za bezbednost – ja sam izabran kao predsednik bez ijednog glasa protiv – kao ljudi, objektivno odgovorni za kontrolu policije, na neki način činimo maksimalne napore da uvedemo sistem na koji ćemo na pravi način moći da kontrolišemo policiju. Počeli smo prošle godine sa posetama Ministarstvu unutrašnjih poslova. Veliki broj članova Odbora je negativno fasciniran onim što je imao prilike da vidi tamo. Tu su neke kolege koje su bile sa mnom u poseti gradskom SUP-u i ne mogu prosto da verujem da policija s tim rad. Verujte mi, to je na nivou Šerloka Holmsa. Znači, to je davno prošlo vreme. I zbog toga što naša zakonska regulativa, odnosno naš Poslovnik o radu u Skupštini Srbije po meni nije kvalitetan da bi mogao na pravi način da kontroliše rad unutrašnjih poslova, mi ćemo imati više poseta inostranstvu koje će biti formirane od više inostranih fondacija i imaćemo priliku da razgovaramo s ljudima koji vode slične odbore i da kasnije implementiramo u naše zakonodavstvo, odnosno u naš Poslovnik o radu na koji način možemo da radimo civilnu kontrolu vojske i policije. Takođe moram da kažem da sam bio pobornik toga da policija ne može da bude maksimalno iskrena na Odboru za bezbednost jer imamo jako loša iskustva. Ta loša iskustva su se pokazala kad je, recimo, bio rađen Anketni odbor za ubistvo Pavla Bulatovića. Imali ste tu brošuru sa nekih pet stotina, šest stotina strana, stenografske beleške Radikalna stranka je prodavala za pet, šest stotina dinara. I dalje mislim da političari koji se bave bezbednošću ne razumeju sistem bezbednosti i nemaju tu bezbednosnu kulturu, što na neki način zakonski nije regulisano. Bezbednosna kultura je toliko niska da što saznaju na Odboru za bezbednost ili na nekim drugim odborima oni koriste za svoju političku promociju time što će promovisati nešto što su saznali kao tajnu, a ekskluzivni su oni koji to znaju. I mislim da se mi kao političari i građani Srbije pre svega moramo edukovati kad je reč o bezbednosti, a kasnije očekivati da i Ministarstvo unutrašnjih poslova prati taj standard.

draga mama: Slušajući pitanja poslanika u Odboru za bezbednost zaključio sam da vrlo mali broj njih razume način funkcionisanja, organizaciju, strukturu i rad MUP-a, a još manje DB-a, odnosno sadašnje BIE

MILOŠ VASIĆ: Sledeće pitanje: Kako je moguće da Specijalna antiteroristička jedinica i Žandarmerija nisu uspele da uhvate Lukovića i Spasojevića žive, dakle dvojicu ljudi koji su najviše od svih mogli da kažu o sprezi kriminala i vlasti u protekle dve i po godine? Mislim da je to pitanje za gospodina Aranđelovića. To je taktička situacija koja se javlja kao nejasna. Ako biste bili ljubazni da kažete kako je došlo do incidenta? Jer, koliko ja shvatam, od tih jedanaest hiljada koji su pre ili kasnije privođeni, to je bio jedini nasilan incident.

SVETISLAV ARANĐELOVIĆ: Na to pitanje je na jednoj od konferencija za novinare odgovorio načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Republike Srbije general-pukovnik Sreten Lukić. Dat je, dakle, odgovor od nadležnog starešine Ministarstva unutrašnjih poslova.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Vrlo kratko samo. Upravo ovakve stvari ne bi smele da budu dopuštene kada se radi o analizi svega onoga što prati akciju „Sablja“ i što se tiče rasvetljavanja atentata na predsednika republičke vlade i na borbu protiv organizovanog kriminala. Jednostavno, postoje neke sporne stvari i na te sporne stvari moraju se dobiti potpuno tačne informacije od strane onih koji su nadležni. Jer, izvinite, ovakvi odgovori dopuštaju da se nastavi sa špekulacijama. A ja ću te špekulacije, koje su u javnosti dobro poznate, izreći i ponoviti ono što se priča – da oni nisu ubijeni u akciji hapšenja. Pogotovo kad se tome doda da se ne može dobiti odgovor na pitanje kako je nekoliko dana pre te akcije u novinama objavljena informacija o hapšenju Mileta Lukovića, o njegovom ranjavanju i odvođenju na bolničko lečenje. Iz Ministarstva unutrašnjih poslova ta je informacija zvanično dobijena i objavljena u novinama. Dok se te stvari ne rasvetle, mi ćemo imati problem. Izvinite, ali to je jednostavno tako.

MILOŠ VASIĆ: Još jedno pitanje: šta je tačno gospodin ministar Mihajlović mislio kada je u par navrata izjavio da su mu vezane ruke i da ga drugi sprečavaju u vršenju službene dužnosti?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ja ne mogu da kažem šta je gospodin Mihajlović tačno mislio, to samo on zna, ali je činjenica da je u tom periodu kada je on to izjavio situacija bila takva da su naši zakoni koji tretiraju stanje bezbednosti bili vrlo demokratski u odnosu na situaciju koja je postojala u našoj zemlji. I mislim da su njemu praktično, usvajanjem Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, odnosno o organizaciji državnih organa u borbi protiv kriminala, odvezane ruke i omogućeno da Ministarstvo unutrašnjih poslova na kvalitetan način radi svoj posao.

MILOŠ VASIĆ: Pitanje za gospodina Aranđelovića: kada planira da započne borbu protiv urbanističke mafije u Beogradu koja je infiltrirana u nove strukture vlasti i političke stranke?

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ: Kao što sam u svom prethodnom izlaganju izneo, prioritet rada Ministarstva unutrašnjih poslova u narednom periodu jeste rad na otkrivanju krivičnih dela privrednog, odnosno finansijskog kriminala. Prema tome, biće zahvaćene, zajedno s drugim nadležnim državnim organima, i druge sfere privrednog poslovanja, a u tom sklopu odgovor i na ovo pitanje.

MILOŠ VASIĆ: Pitanje za gospodina Beljanskog: šta je uradio u Savetu za borbu protiv korupcije? Da li je identifikovao korumpirane ljude u sistemu?

SLOBODAN BEljANSKI: Upravo zbog toga što sam naišao na otpor u nastojanjima da se to učini, podneo sam ostavku.

MILOŠ VASIĆ: Pitanje za gospodina Maršićanina i DSS: da li se smatraju odgovornim za to što su posle 5. oktobra omogućili najprljavijim strukturama bivšeg režima da opstanu i unaprede svoje delovanje, izazovu podelu u DOS-u kako bi i dalje vladali i ko je politički profitirao od toga – da li gospodin Koštunica koji je ostao bez funkcije ili gospodin Đinđić koji je ostao bez života?

DRAGAN MARŠIĆANIN: To je ona stara teza da je Demokratska stranka Srbije, odnosno gospodin Koštunica kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije štitio Radeta Markovića koji je bio načelnik Službe državne bezbednosti u nadležnosti republičke vlade. Dakle, kao što danas gospodin Marović ne može da smeni sadašnjeg načelnika BIA, tako gospodin Koštunica kao predsednik SRJ nije mogao da smeni, niti je bilo u njegovoj nadležnosti, niti je imao bilo koji instrument da smeni načelnika Službe državne bezbednosti Radeta Markovića. Radi se o onoj čuvenoj političkoj priči koja prati ceo slučaj. Gospodin Marković je smenjen kada su održani republički izbori u decembru, kada je konstituisana republička vlada i kada je republička vlada od januara mogla to da učini. Pre toga je postojao onaj prelazni period kada su tri stranke imale ministre u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Odluka se donosila jednoglasno i predstavnici su bili – predstavnik DOS-a a ne DSS-a, zatim SPO-a i SPS-a. Odluka nije mogla biti doneta. Odgovor na to pitanje se može naći i u starim arhivama i u odgovorima koje je sam gospodin Đinđić u to vreme davao na drugi način nego što se danas u javnosti plasira od strane Demokratske stranke.

MILOŠ VASIĆ: Ovde imamo dva ista pitanja: ministar Mihajlović je u intervjuu „Večernjim novostima“ izjavio da ima naznaka da su u ubistvo premijera umešane i neke strane službe i da li su takve službe bile povezane sa zemunskim klanom. Da li je u dosadašnjem operativnom radu otkriven bilo kakav strani ugao?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Bilo bi neprimereno da ja tumačim izrečenu konstataciju ministra Mihajlovića. Istorija je u toku i ja kad bih dao bilo koji komentar validan ovde, to ne bi bilo korektno s moje strane, ni kao Dragana Šutanovca ni kao čoveka koji se profesionalno bavi sistemom bezbednosti. Znači, niko od ljudi koji se bave bezbednošću iz Ministarstva unutrašnjih poslova neće vam reći da li je toga zaista bilo ili nije bilo, odnosno nemojte očekivati da vam gospodin Aranđelović sada kaže: jeste, postoje strane službe koje su bile umešane u to i to. Možda postoje indicije. To je jako široko i to je ono što je dozvoljeno da se kaže.

MILOŠ VASIĆ: Još jedno pitanje: šta je sa takozvanom duvanskom mafijom, zašto nju niko ne pominje i zašto još nije zasečena „Sabljom“?

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ: Što se tiče duvanske mafije, tu se već u dužem vremenskom periodu preduzimaju konkretne mere i očekujemo rezultate.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Samo da dodam, prema zvaničnim podacima sedamnaest odsto ukupnog prometa cigareta je nelegalno. Prema drugim podacima taj procenat je negde oko trideset odsto. Ukupan promet cigareta i duvana u toku godine iznosi oko 450 miliona maraka ili oko 225 miliona evra. Mi smo govorili, sećate se, u parlamentu Republike Srbije, o potrebi formiranja anketnog odbora za ispitivanje stanja u oblasti proizvodnje i prometa duvana. To nije bilo prihvaćeno. Pre svega smo skretali pažnju na jednu uredbu Vlade Republike Srbije kojom se dopušta bez carinjenja i bez ispraćanja robe tranzit cigareta kroz Srbiju, i na delove Srbije koji su Srbija i Crna Gora kao država, dakle na Kosovo i Metohiju, a bez evidencije o tome. I to je jedan od kanala – i gospodin Šutanovac svakako to zna – koji se kasnije i na međunarodnim skupovima cenio kao jedan od osnovnih kanala šverca duvana u Srbiju.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Pošto sam prozvan, činjenica jeste da je zvanično statistički oko sedamnaest odsto trgovine duvanom na crno i činjenica je takođe da duvanska industrija u Nišu i Vranju beleži rekordne rezultate unazad dvadeset godina. Problemi je postojanje Kosova i Metohije kao centra za šverc duvanom, postoji problem nepostojanja zajedničke granične policije. Znači, mi smo jedina zemlja u Evropi, ne znam da li i u svetu, koja nema zajedničku graničnu policiju. A daću vam primer da recimo Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, koja je bila u ratnom stanju, ima zajedničku državnu graničnu službu. Ono što hoću da vam kažem o ovim zvaničnim ili nezvaničnim procentima, Kanada i Velika Britanija imaju veći stepen šverca duvana nego Srbija i Crna Gora. Tako da znate da su ovi rezultati, sedamnaest odsto u odnosu na ono što je bilo 97 odsto, jako dobri. Mogu da budu bolji, moraju da budu bolji, ali nemojte očekivati da to može da se reši za dve godine. Duvanska mafija je jedna od najjačih mafija na svetu, pored narko-mafije i mafije koja se bavi trgovinom naftom i oružjem. I mogu vam reći da i tu imamo solidne rezultate i niko nas još nije prozvao – a prisustvovao sam raznim sastancima – što se ne borimo protiv duvanske mafije.

MILOŠ VASIĆ: Ovde ima jedno pitanje za mene na koje neću odgovoriti. I pitanje za svu četvoricu: hoće li se pokrenuti pitanje odgovornosti ministra unutrašnjih poslova za sve propuste koje je Ministarstvo počinilo a što je dovelo do ubistva predsednika Vlade?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Očekujem da se pokrenu postupci protiv svih ljudi koji su bili odgovorni u sistemu bezbednosti, a prilikom kojih su načinjeni propusti i došlo do ubistva premijera Zorana Đinđića. Ukoliko i ja lično budem odgovoran u tom sistemu za bilo šta, očekujem da se pokrene postupak i protiv mene i da po zakonu odgovaram za tako nešto.

MILOŠ VASIĆ: Pitanje je za svu četvoricu. Ima li još neko da kaže nešto na tu temu?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Od predstavnika opozicione stranke, naravno, ne treba očekivati drugačiji odgovor nego da ministar unutrašnjih poslova u ovim okolnostima makar treba da podnese ostavku. Međutim, takođe je poznato da se u Srbiji zapatila ona teza da moralu mesta u politici nema. Onda ni moralni razlozi za podnošenje ostavke ovde još dugo neće biti na snazi.

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ: Ja mogu samo da odgovorim na pitanje, kao što je svima poznato biće formirana državna komisija koja će potvrditi činjenično stanje. I ništa osim toga nemam da kažem.

MILOŠ VASIĆ: Kad ste već kod mikrofona, pitanje za vas: koliko je članova surčinskog klana u zatvoru i zašto su osumnjičeni? Zbog čega je prijavljen Branković Peconi i zašto je zadržan pa pušten Narandžić Limun, kao i Ljiljana Buha?

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ: Na to pitanje u ovom trenutku možda bi bili pozvaniji da odgovore nadležni pravosudni organi. A poznato je o čemu se zapravo radi – da je tokom akcije „Sablja“ zahvaćen i surčinski klan. Ono što bih hteo da kažem i posebno istaknem vezano za krivična dela ubistva koja su izvršena u ranijem periodu, s obzirom na to da nisu rasvetljena, jeste to da se nastavlja intenzivan rad na rasvetljavanju tih krivičnih dela. Jer, činjenica je da kod nas postoje razni oblici finansijskog, odnosno privrednog kriminala, što će biti prioritet u radu akcije „Sablja“ u narednom periodu, ali jeste i sada. Tu posebno naglašavam da će tu biti uključeni Ministarstvo finansija, poreska policija i drugi nadležni državni organi i inspekcijske službe. O čuvenoj „beloj knjizi“ koja je na volšeban način došla do našeg domaćina Vasića, određeni broj ljudi koji se tretiraju kao zemunski klan sada su iz takozvanog surčinskog klana. I ta teza o tome da je jedan klan zaštićen a drugi nije vrlo se politički protura u smislu da sadašnja vlast ima vezu sa surčinskim klanom, a nije imala vezu sa zemunskim, odnosno sad smo mi rešili da uništimo zemunski da bi surčinski bujao. Znači, to je neistina. Reći ću vam da su svi oni međusobno uvezani – i taj takozvani surčinski i zemunski i požarevački itd. klanovi – što kumovskim što rodbinskim vezama i da se glavni ljudi koji su bili obeleženi da deluju na području Surčina sada nalaze u velikom broju u zemunskom klanu. Očekivati sad da se to podeli i da kažemo kako jedni žive u jednoj zgradi a drugi u drugoj, to ne postoji u kriminalu. I vrlo je laički komentarisati to kao surčinski klan.

MILOŠ VASIĆ: Ministar Mihajlović – glasi pitanje – reče da zna gde je Ljubiša Buha Čume i da je dostupan policiji. Da li da mu verujemo?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Da verujemo.

MILOŠ VASIĆ: Za gospodina Maršićanina: koji je po njegovom mišljenju cilj ubistva Zorana Đinđića? A ima još jedno pitanje na istu temu: da li ima jačih indicija i dokaza da je ubistvo Zorana Đinđića politički inspirisano i kada će se izaći sa konkretnim dokazima? To je za svu četvoricu.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Ja ću kao i moji prethodnici da kažem – neka istraga pokaže. S mafijom se nije igrati. Mislim da tu treba tražiti razloge i da će tu istraga pronaći motive izvršenog atentata. Ne znam da li je istraga došla do bilo kakvih konkretnih zaključaka, mislim da ide veoma sporo, nedopustivo sporo, da ima bilo kakvih indicija da se radi o političkom ubistvu i da neko od političara stoji iza toga. Mislim da će to pasti u zaborav polako na način kako neopravdano pada u zaborav i pritisak na medije koji je vršen od strane Biroa za informianje Vlade Republike Srbije, čiji je jedan od osnovnih zadataka bio upravo da uveri javnost da se radi o pokušaju državnog udara da bi valjda Dule Spasojević bio predsednik vlade ili tako nešto.

MILOŠ VASIĆ: To je teorija jednog izvesnog lista. Vrlo zanimljivo pitanje: zašto se ne povedete za primerom Sjedinjenih Američkih Država gde je na čelu komisije koja ispituje napade od 11. septembra čovek iz Demokratske stranke, dakle iz opozicije, nego ste postavili Žarka Koraća na čelo Komisije za ispitivanje atentata i otkad je Žarko Korać takav ekspert za bezbednosne stvari?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ja sam na ovo pitanje već delimično odgovorio. Ne želeći da kažem kome verujem, kome ne verujem, imamo jako loše iskustvo vezano za komisije i za ljude koji su iz opozicionih partija, koji kad dođu do nekih informacija prostru ih po novinama u jednom danu. Gospodin Korać nije ekspert za pitanja bezbednosti. Njegovo prisustvo u toj komisiji trebalo bi da omogući da komisija nesmetano radi i da ima politički uticaj, da ljudi koji budu pozvani da dođu da pred tom komisijom daju izjavu ili iskaz itd. budu zaista pozvani odnosno da tretiraju tu komisiju jako ozbiljno. A podsetiću vas da smo imali situaciju kad se desilo hapšenje gospodina Nejbora i gospodina Perišića, da čovek koji je bio potčinjen načelniku Generalštaba nije hteo da dođe pred neku, uslovno rečeno, komisiju i da kaže o čemu se tu radi. Jednostavno, sve demokratske i civilne kontrole koje je on tad imao nad sobom, on je preskočio ne želeći da sarađuje sa komisijom. I mislim da ovoga puta mi moramo da damo određenu političku težinu. Ali, naravno, ja sam zagovornik da glavna ekspertska težina mora da padne na ljude koji se razumeju u taj posao. Ja mislim da ih mi imamo, ali ukoliko ih nemamo, ja se ne bih libio da dovedem ljude iz inostranstva koji mogu da odrade taj tehnički deo posla. Da se tačno utvrdi ko je ubio, odnosno na koji način je sve to tačno rađeno i koji su propusti u sistemu bezbednosti. To je za mene, kao za pripadnika Demokratske stranke i kao ličnog prijatelja gospodina Đinđića, najmanje što možemo da uradimo, odnosno da otkrijemo ko je napravio propuste i da li je u objektivnim okolnostima u kojima je policija radila i u kojima radi moglo to da se spreči ili ne.

MILOŠ VASIĆ: Kad smo kod civilne kontrole nad policijom, odnosno službama bezbednosti, poznato je da se u dobro uhodanim i u dobro staloženim starim parlamentima ne javljaju ovakve vrste problema, poput problema sa ovim Anektnim odborom koji je gospodin Šutanovac pominjao, gde je na 526 strana radikalske brošure izneta čitava gomila državnih, vojnih i službenih tajni i to ponekad takve delikatnosti da sam se zgranuo kad sam to pročitao. Dakle, moje pitanje glasi: da li je moguće da poslanici u parlamentu, kad su već članovi nekog odbora, ad hoc anketne grupe, istražne grupe ili državne komisije, da li se mogu naučiti da poštuju elementarne bezbednosne premise, dakle, da sačuvaju državnu, službenu ili vojnu tajnu ako imaju s njom posla, da se to ne kolportira okolo. Koliko je meni poznato, ima parlamenata u kojima poslanici koji rade takve stvari potpisuju izjave o čuvanju tajnosti itd. i zajedno se dogovaraju koliko će od toga izaći u javnost, a koliko neće, da se ne bi oštetili interesi države.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ja sam za vreme vanrednog stanja kooptiran, odnosno postao sam u vladi član Saveta za državnu bezbednost i na drugoj sednici tog Saveta potpisao sam izjavu pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću da ću čuvati sve službene tajne do kojih dođem na tim sastancima. I ne znam, da vas sad ne lažem, koji je to vremenski period koji me obavezuje da te tajne čuvam. Međutim, mi nemamo zakonsku regulativu koja će negde mene lično ili nekog drugog, ako potpiše tako nešto, dovesti pred sud i reći: taj čovek je odao takvu i takvu tajnu i zaglaviće u zatvoru toliko i toliko godina. Generalno, civilna kontrola oružanih snaga u Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, neću pričati o Crnoj Gori, na jako je niskom nivou. Ono što smo mi uradili za svaku je pohvalu i verujte mi da je to zaista puno. I ja se ponosim time što je u Odboru za bezbednost gotovo u svakom trenutku glasanje jednoglasno. Znači, nikad tu nemamo nekog trvenja. Skoro smo imali zajedničku sednicu sa Odborom za Kosovo i Metohiju i mi smo demonstrirali kao Odbor za bezbednost jedan vrlo jasan stav po pitanju bezbednosti, nevezano od toga što su se naše kolege iz Odbora za Kosovo i Metohiju isvađale pred nama, imale različite stavove i oko raznih stvari se drugačije ponašale. Mora da se uvede posebna zakonska regulativa – govorim o poslanicima – koja će tretirati izjave koje daju poslanici. Oni moraju da se obavežu pismenim putem i bez obzira na to što imaju imunitet u trenutku kad su poslanici, ukoliko daju bilo kakve informacije koje se tiču sektora koji oni obrađuju, a to u ovom trenutku može da bude civilna kontrola vojske, to može sutra da bude u poljoprivredi i dalje. Na Zapadu su jako interesantne stvari koje će se dešavati u poljoprivredi. U Americi postoje tajne u vezi s kukuruzom kao što su kod nas bilo koje druge službene tajne. I mislim da onda zakonski za takva pitanja ne treba da postoji poslanički imunitet. Jednostavno, ukoliko takvu stvar puste u javnost, moraju da odgovaraju.

Mi smo imali jedan primer iz prakse. Kad je bila otmica Milije Babovića, od strane zemunskog klana, na predlog savezne policije Nemačke i policije Bavarske, rečeno nam je da pokušamo na sve načine da sprečimo medije da pišu o toj otmici, imajući u vidu da na taj način dovodimo u pitanje život gospodina Babovića koji je najmanje kriv što je otet. I mi smo uspeli da stvorimo jedan vrlo korektan odnos sa urednicima medija i da kažemo: ne možemo da vam zabranimo, ali molimo vas nemojte pisati. Kada se bude sve okončalo, imaćete svi identičnu informaciju i neće niko biti u boljem ili lošijem položaju. Par dana nakon toga Vojislav Šešelj je izlazeći iz sudnice gde mu se sudilo ne znam u kom postupku pred svima rekao da je otet Milija Babović itd. U tom trenutku je život tog čoveka postao ugroženiji nego što je bio.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Moramo biti svesni jedne činjenice. Mi smo veoma daleko od demokratskog poretka. I to je sad duga priča, ali to je jednostavno činjenica. Uzmite samo primer Narodne skupštine. Na stranu pitanje njene legitimnosti i tako dalje, čak i kad bi se s te strane dovela u red, a nije dovedena u red pa je nelegitimna i nelegalna, ona je prazna ljuštura. U njoj ne postoji pravi skupštinski život, ne postoji pravi parlamentarni rad. Odbori su jedna ljuštura kao što je i cela Skupština jedna prazna ljuštura u kojoj se ništa ne dešava. I ona je zapravo nešto što je puki privid da Srbija ima instituciju koja se zove Narodna skupština. Sve to što se na odborima dešava zapravo je puki i pravi privid. Svaki predlog, i danas je pomenut i izneti su razlozi koji apsolutno ne mogu biti prihvatljivi za bilo koga ko zna šta čini suštinu parlamentarnog života i suštinu demokratskog poretka. Svojevremeno, dok smo mi bili u DOS-u u sasvim drugačijim odnosima, predlagali smo da na čelu Odbora za budžet Narodne skupštine, kako bi kontrolisao budžet Republike Srbije, bude predstavnik opozicione stranke. Mi smo odmah dobili onu etiketu: aha, vi ste za radikale, vi ste za SPS. A što je to tako u Britaniji, to se nikoga ne tiče. Kada je formirana državna komisija posle ubistva Kenedija, tamo je predstavnik opozicione stranke bio predsednik komisije koja je vršila istragu o tom događaju. To se ovde zaboravlja. Jednostavno, mi moramo još jako mnogo vremena i truda da uložimo da dođemo do demokratskog poretka, da shvatimo šta čini njegovu suštinu i da počnemo da gradimo Narodnu skupštinu kao instituciju koja će tek onda moći zaista da se organizuje preko nadležnih odbora, i parlamentarna kontrola rada Ministarstva unutrašnjih poslova i na saveznom nivou, na nivou državne zajednice, kao i parlamentarna kontrola vojske.

Dotle će to biti zaista samo puko iznošenje činjenica, statističkih podataka, izveštaja o radu – palo ovoliko krivičnih dela za tri odsto odnosno četiri odsto više. Je l’ to tako? Jeste. Hvala, doviđenja. Tačno je da ministar dolazi na te sednice, da je načelnik Resora javne bezbednosti dolazio, tačno je da načelnik Službe državne bezbednosti nije dolazio jer je rekao da tamo ne može da iznosi te podatke, ali je isto tako tačno da može, ukoliko postoji politička volja, a ona ne postoji, da se formiraju anketni odbori gde će poslanici biti obavezni da ono što se na tom odboru utvrdi kao državna tajna, čuvaju kao državnu tajnu, a zakoni sankcionišu odavanje državne tajne. U tom smislu argument da to nije moguće učiniti iz ovog razloga, jednostavno ne stoji.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ja moram samo kratko, jer deo je negde bio replika upućena meni. Iz poštovanja prema ljudima iz Demokratske stranke Srbije, koji su vodili Odbor za bezbednost, i ljudima koji su članovi tog Odbora za bezbednost, ja nikad ne bih rekao to što ste vi rekli. Ali, generalno, verujte mi da Odbor za bezbednost vrlo agilno radi svoj posao. Činjenica je da mi nemamo iskustva u tom poslu i verujem da gospodin Maršićanin nema iskustva u tom poslu. Tako da paušalne ocene da je to jedna prazna ljuštura možda stoje u nekim odborima koje su vodili ljudi iz Demokratske stranke Srbije u nekom ranijem periodu. Ja sam rekao, civilna kontrola policije je na nezavidnom nivou, mora da bude bolja. Ne postoji drugi put nego ovaj kojim ide Odbor za bezbednost. Ne ističem sebe tom prilikom, nego vam kažem da svi ljudi u Odboru za bezbednost rade maksimalno korektno i da smo sve odluke donosili konsenzusom. Očekujem da ćemo po povratku iz Nemačke, gde ćemo se sresti sa kolegama iz srodnog odbora i sa ljudima koji vode njihovu tajnu službu, koja je jedna od najčuvenijih službi u Evropi, videti na koji način oni to rade. Jednostavno, mi ovde nemamo to parlamentarno iskustvo i ne možemo da izmišljamo toplu vodu ako to postoji u svetu i ako možemo to da preslikamo.

MILOŠ VASIĆ: Gospodine Maršićanin, postoji li neki oblik poimanja opšte koristi, dakle javnog interesa, oko koga vlast i opozicija mogu da se sporazumeju u ovom trenutku, da primenim na ovo pitanje kontrolu policije i tajnih službi? Da li ste u stanju da se sa vlašću sporazumete oko zaštite nekog vrhunskog javnog dobra i javnog interesa na način koji bi vam obezbedio jednoglasnost i potpuno zajednički rad bez obzira na trenutni nivo trenja, nervoze i frustracija?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Bilo bi neophodno da se tako nešto postigne ne samo po ovom nego i po nekim drugim pitanjima. Međutim, bilo bi dobro kod nekih pitanja, recimo Ustav Srbije ili politike države na Kosovu i Metohiji, dakle ne samo Demokratske stranke Srbije i vladajućih stranaka koalicije DOS već i drugih stranaka zastupljenih u parlamentu. Naravno, reći će: aha, opet gurate SPS. Pa i oni predstavljaju jedan deo biračkog tela. Dakle, kada se radi o takvim stvarima kao što je nacionalni interes, kao što je Ustav Srbije, kao što je uostalom kontrola vojske i policije, to su stvari o kojima bi mogao i trebalo da se postigne dogovor između svih stranaka koje su zainteresovane, naravno, za postizanje tog dogovora. Problem je otprilike isti kao pre 2000. godine. Dakle, imate demokratske i nedemokratske opcije. Kad se radi o istinskoj kontroli vojske i policije, za to će se zalagati demokratska opcija. I tu je sukob interesa. Zato sam rekao – mi zapravo još nemamo demokratski poredak. I ako hoćete do kraja, mada to nije današnja tema, mi na vlasti nemamo stranke koje se zalažu za uspostavljanje demokratskog poretka, već za jedan novi vid autoritarne vlasti.

MILOŠ VASIĆ: Ako sam dobro razumeo, pitanja više nema. Ja vam se svima zahvaljujem… (GLAS IZ PUBLIKE) A što niste napisali na cedulji? Razumeli smo, hvala.

SRBISLAV ARANĐELOVIĆ: Dozvolite mi da odgovorim na vaše prvo pitanje. Ljubiša Buha Čume je dostupan organima unutrašnjih poslova.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ja moram da kažem da ja nisam čuo izjavu gospodina Mihajlovića. Ja sam čuo izjavu na Odboru za bezbednost na pitanje koje je uputio jedan opozicioni poslanik da li je Ljubiša Buha Čume dostupan. Gospodin Lukić je rekao da je dostupan Ministarstvu unutrašnjih poslova. Znači, to nije politička stvar generalno. To je čovek koji vodi policiju, praktično šef srpske policije. Rekao je to i nemam razloga da mu ne verujem. Vezano za sukob interesa u komisiji koja treba da istraži propuste u obezbeđenju, verujte mi, sa tim politika nema ništa. Znači, ljudi koji su radili u tom obezbeđenju, ja sumnjam da li su dva čoveka članovi neke stranke. I ta dva čoveka, ili jedan čovek za koga znam da je član stranke umalo je poginuo tu pored premijera pokušavajući da mu spase život. Znači, ako mislite da ćemo bilo koga zaštititi, a da su pri tom naša dva čoveka, predsednik stranke i momak koji je mnogo doprineo, možda se to ne vidi, ali da dođemo tu gde jesmo, koji je mogao da pogine, verujte mi da Demokratska stranka nikome neće dozvoliti da zataška bilo kakve interese i da to stavi sa strane. U ovoj fazi ispitivanja odgovornosti, znači u profesionalnim propustima, ne očekujem ni političku analizu ni bilo kakvu drugu analizu. Očekujem da se kaže – nije postavljen sistem obezbeđenja na taj način zato što nije moglo, ili zato što se nije znalo, ili zato što se nisu imala sredstva ili zato što neko nije hteo. E pa sad, ako nije hteo, da vidimo ko je taj što nije hteo. Znači, ne želim da za bilo koga iz tog sistema obezbeđenja, znači ljudi koji su sve vreme bili sa premijerom, koji su u više navrata, što svesno što nesvesno, rizikovali svoj život, mogli da poginu zajedno s njim, ne želim da za bilo koga paušalno kažem da je kriv ili nije. Ako bilo ko od njih zbog nekog sukoba interesa bude doveden na stub srama ili bude amnestiran od nečega što nije činio ili je činio.

MILOŠ VASIĆ: Ja vam se najlepše zahvaljujem, pre svega našim gostima a zatim i vama, i vidimo se idući put.