Kapetan sobne plovidbe, Mihajlo Pantić

Dnevnik, Novi Sad 2003

Okej, čovek koji je prvu svoju knjigu nazvao Hronika sobe verovatno ima svako pravo da, dvadeset pet knjiga docnije, proglasi sebe kapetanom sobne plovidbe; blago samoironični ton ove razložne autopoetičke odrednice valjda se podrazumeva. A pošto pisac i kritičar M. P. pripada (slabo nastanjenom) vrhu onoga što se obično (samo)naziva postmodernističkim naraštajem savremene srpske književnosti, onda mu tematizacija sobnog iskustva (i pripadajućeg senzibiliteta) dođe kao posve normalna stvar, jer je sama „soba“, uostalom, ovde neka vrsta „aleksandrijske biblioteke za ličnu upotrebu“, a oko Biblioteke se, pak, vrti dobar deo postmodernistič(ars)ke mitologije, sa pripadajućim joj mistifikacijama, produktivnim i onim drugim.

Etabliravši se kao kritičar i kao istrajan pisac „novobeogradskih priča“, u kojima je afirmisao do tada nedovoljno otkriveni i istraženi betonski blues jednog (pre)dobro provetrenog grada-koji-to-nije (niti će ikada to uistinu postati) i njegovih nesnađenih, u vlastite egzistencije neukorenjenih stanovnika, Mihajlo je Pantić pre ili kasnije valjda morao posegnuti i za hibridnom formom koja bi sažimala i nekako ujedinjavala njegova paralelna „fiction“ i „faction“ iskustva, i tako je nekako nastao svojevrsni serijal Puzzle; Kapetan sobne plovidbe četvrta je knjiga u tom nizu, koji se verovatno pre dogodio nego što je bio deo nekog unapred smišljenog Lukavog Plana.

Ova je knjiga, dakle, manje ili više poput prethodnih iz istog (među)žanrovskog niza, crossover autobiografskih zapisa odviše valjda ličnih i autoru dragocenih da bi se dali naprosto provući kroz filter pripovedačke fikcije i basta, te putopisnih reminiscencija (ovog puta iz Kanade, Poljske, Austrije, Italije, Rumunije, Češke, Nemačke, Makedonije, Bosne, Norveške) od kojih su neke češće tek pokriće za introspekciju iz drugog, „postranjenog“ ugla nego istinski svetožedni povod za radoznalo, landaračko opserviranje Drugog; kao da se sobna plovidba nastavlja čak i na suprotnom kraju zemaljske kugle (kako kugla može imati „kraj“?!), i kao da se okeani preleću samo zato da bi se odande još ponešto saznalo i domislilo o sebi… Ovo je putositničarsko dnevničarenje vrlo sklizak teren, no uglavnom se čuvajući da od toga isuviše napadno pravi „poetiku“, čak Ideologiju, Pantić uspeva da izbegne zamku neurotičke Samousredsređenosti, koja bi čitaocu mogla biti irelevantnom, jer ovaj ipak piscu nije ni ispovednik ni shrink – tek nevidljivi partner u jednoj suptilnoj razmeni… Dalje, Kapetan sobne plovidbe je i kolekcija novih esejističkih zapisa o situaciji srpske književnosti (poglavito proze) na kraju XX i prelazu u XXI vek, te o turobnom društvenom kontekstu u kojem je ova nastajala, a koji je na razne načine i te kako uticao na njen oblik, ma koliko se onomad, u sedmoj i osmoj deceniji, upravo Pantićevi „saborci“ upinjaše da dokažu kako je svaka iole neposrednija korelacija književnosti i Spoljnog Sveta nešto što je „duboko prevaziđeno“, i kako je (po mogućstvu nemimetička, jelte) hronika sobe još jedini mogući i smisleni odsečak Sveta koji staje u Tekst. Svet je, međutim, na to gledao nešto drugačije, uz drzak manjak poštovanja za „postistorijska“ promišljanja Soboholičara… Enivej, Pantić u esejističkom odeljku ove knjige nudi intrigantna razmišljanja na temu mogućnosti utemeljivanja nekih novih južnoslovenskih komparativnih studija, a takođe i lamentira nad ulogom medija u promociji „pravih“ i onih drugih književnih vrednosti, kao i nad izgubljenim uticajem književne kritike – no, odnekud bez bilo kakvog osvrta na ulogu kritike same u tom javnom samoukinuću iliti radikalnoj marginalizaciji? U poslednjem se, pak, poglavlju Pantić vraća „stvarnosti“, kroz melanž raznorodnih tekstova sa eksplicitnom autobiografskom potkom, od uistinu ljupkog krokija o iskustvu roditeljstva, preko malog rečnika osobne Ex-Yu mitologije do nesuđenog detinjeg „susreta“ sa Josipom Brozom Titom… Ne treba posebno isticati da ni ovog puta nismo lišeni novih novobeogradoloških fragmenata, kao ni to da je knjiga premrežena svakovrsnim pecaroškim referencama, šta god to značilo nama koji soma razlikujemo od šarana jedino po tome što ovaj prvi – reklo nam tako – ima brkove. Mada ih možda i šaran negde ima, ne smem se zakleti, ne bih da ispadnem glup u društvu?! Pantić, uostalom, ne ceni mnogo ni jednog ni drugog: preferira deverike i bandare (šta god to bilo).

Ispadi ištvan–bećar–pecaroš ekstremizma na stranu, ovaj je novi Pantićev umereno mrzovoljni esejistički obrok tradicionalno umereno ukusan (u svakom slučaju ne izaziva žgaravicu): ima tu i ribe i mesa, mada se pogdegde protne i onoga što nije ni jedno ni drugo, pa onda ne znaš šta bi s tim. No, tako je to: svaka soba ima neku svoju „hroniku“ i hroničara, i u svakoj se krčka neka druga mirođija.