Ne verujte nikome ko vam majčinsko-titoljubivim tonom govori o Exitu. Ne verujte nikome ko pokušava da vam po ko zna koji put nečiji lični profit uvali kao patriotski posao decenije. Odbacite od sebe sve one nepotrebne reči poput bitan, najveći, balkanski, urbani, potreban koje na licu mesta neće doprineti vašem boljem provodu. Exitu će najbolje biti da ga doživljavamo samo kao muzički festival. U ostalom, kako se tikve sade shvatili su i oni sami (o)stavljajući televiziji Pink mesto glavnog medijskog sponzora.
Exit 03 ove godine je mudro skraćen na četiri dana, a da, znaju oni koji su bili, ništa time nije izgubljeno, sem, možda, megalomanije. Festival ove godine nastupa manje arogantno, i u većoj meri dopušta da ponuđeni inventar gostiju govori sam za sebe. Koliko može. Momenat zvaničnog otvaranja, slogani poput State Of Exit, i povremeno koketiranje sa političarima raznih kalibara, nesumnjivo Exitu donose potrebnu medijsku promociju, ali i dalje govore o tome kako se u ovoj zemlji ni svadba ne može napraviti, a da ne bude doživljena institucionalno, uz prisustvo odgovarajućih zvaničnika.
Festival, kao i prethodne dve godine, ostaje bez jasnog muzičkog profila, ali su mnogo očiglednije dve stvari. Prvo, ekonomisanje Exita i dalje je na strani plesne muzike, jer jedan odličan DJ košta manje od odličnog benda. Drugo, kada su u pitanju strani (ne toliko ex-jugoslovenski) bendovi nekakav standard je uspostavljen.
Zvezde energiS DJ Stage-a ili Progressive Stage-a poput Jeff Millsa, Slam, Pete Tonga, Tim DeLuxea, Layo & Bushwacka i Marka Nastića svakako su imena kojima nisu neophodne stranice ispraznih superlativa. Svako iole upućen i zainteresovan znaće šta propušta. Ako propusti. S druge strane, oni odabrani da stvar uveličaju na glavnoj sceni ostavljaju različite utiske: ili su irelevantni (Freestylers), ili su passe (Ed Rush & Optical), ili su posednici izvesne popularnosti (DJ Marky & XRS), dok uspostavljena poslovična prijateljstva postaju blago iritantna (Roni-sviraću-i-za-Novu-Godinu-Size). Gostovanje one hit wondera (kako se to kaže u proračunatom svetu) Dirty Vegas dosta je zbunjujuće, ali lišeno prijatnosti i radoznalosti koju donosi zblanutost nad prisustvom nesumnjivih legendi plesne muzike- Soul II Soul Sound Systema.
I tu smo negde već ušetali na teren glavnog stejdža, gde se pokazatelji daj–šta–može politike ozbiljno, promišljeno i nepromišljeno, glupo i duhovito mešaju sa ostvarenjem sebi zacrtanih (bilo kakvih) planova. Ukoliko je Henry Rollins stvar važna da se vidi, naročito sada kada izvodi isključivo pesme svog kultnog benda Black Flag, onda je teško objasniti čemu Prong. U onom, već spomenutom, proračunatom svetu, to se zove filler, onaj koji popunjava rupu. Jednostavno argument istorijske važnosti za njih nije toliko jasan, a ni duhovit, naročito ukoliko je već potrošen na Shane McGowana ili Misty In Roots. Ali, sve i da prihvatimo (i) Prong, to su čak četiri istorijske relikvije. Što je blago u disharmoniji sa futurističkim stremljenjima samog festivala i njegove ideje. Da ostanemo samo na tome, bez sugestija šta je to u istorijskim čitankama još napisano, a da mi nismo videli. A trebalo bi.
Tako se relevantnost samog festivala praktično svodi samo na četiri imena – Tricky, Stereo MCs, Moloko i Chumbawamba. Iako u senci svetskih medija, Tricky je nesumnjiv superstar i adekvatan dragulj ovog festivala (vidi uokvireno). Što se Stereo MCs tiče, kako bend od svog prošlogodišnjeg gostovanja nije objavio novi materijal, priroda njihovog ponovnog dolaska nije jasna, ukoliko po strani ostavimo već spomenute priateljske odnose koji su ništa drugo do marketinška kompenzacija za snalažljivost programskog menadžmenta. Ali, ko ih nije video, ovo je bila prilika za odličan provod. Moloko ne traže mnogo objašnjenja i to je zapravo najbolji pokazatelj za urednike Exita, kako praviti selekciju gostiju u narednim godinama. Njihov nastup možda nije bio najbolje prilagođen fizičkoj otvorenosti i veličini samog festivala, ali je posedovao autentičan šarm. Chumbawamba nekako pristaju tranzicionoj Srbiji i ovo je bila zgodna prilika da usaglasimo stavove sa njima…
Za svaku pohvalu je odluka organizatora da se srpska produkcija razvrsta na čak tri stejdža – Balkan Fusion Stage, Future Shock Stage i Deep Down And Dirty Stage (sve lepa srpska imena…). Na taj način omogućena je promocija skoro kompletne scene i prava je šteta što glavni medijski sponzori u svom programu van Exita ne daju više, ili uopšte, prostora nekima od ovih izvođača. Nadam se da neće biti kasno kada shvate da su jedni drugima baš neophodni.
Mnogi su doveli u pitanje koegzistenciju Exita sa beogradskim Echo festivalom. Ukoliko odbacimo idiotsku izreku, valjda, Mao Cedunga – Neka cveta hiljadu cvetova, trebalo bi da svima bude jasno da je time zapravo najviše koristi učinjeno publici. Jer, ukoliko se neko odlučio da ne potroši pare na Exit, jer mu se ono na Echou više dopada, onda će sledeće godine Exit morati malo više da se potrudi. I obrnuto. A konkurentnost je, zapravo, i najbolji način da oba festivala krenu da se profilišu iz, prvo – programske sličnosti, drugo – odsustva bilo kakve programnosti, sem puke parcelisanosti stejdžova i izvođača. Jer, građanima Srbije, ma koliko se tome opirali, uskoro sledi exit iz kosovskog ciklusa i tranzicije, a onda će onaj koji (bude hteo da) plati, izbirljivo tražiti kako da se klati. Uostalom, pitajte sponzore.
Slobodan Vujanović
