Smena na vrhu

U svim dosadašnjim mirovnim inicijativama na Bliskom istoku jedna stvar je uvek bila nepromenjiva: Palestince je uvek predstavljao Jaser Arafat. Međutim, u najnovijoj mirovnoj inicijativi, Arafat je željom Amerikanaca izbačen iz igre, davanjem podrške novom palestinskom premijeru Mahmudu Abasu. Da li se Arafat stvarno povlači, da li će Abas uspeti da ga zameni i kako će to uticati na mirovni proces – to su glavna pitanja na koja zasad odgovora nema. Istina, zasad sve ide po planu. Uspostavljeno je primirje i „putna mapa“(najnoviji američki bliskoistočni plan) , iako malim i nesigurnim koracima, ipak je počela da se ostvaruje, bar u početnoj fazi.

Bez obzira na to što je udaljen od pregovaračkog stola, ni ova mirovna inicijativa iako bez njegovog potpisa nije mogla da prođe bez Arafatovog pristanka. To samo svedoči da njegova harizma organizatora i „prvog borca“ palestinskog oslobodilačkog pokreta i borbe za sopstvenu državu još nije na zalasku. Istina, posle neuspelih pregovora u Kemp Dejvidu 2000. rejting je počeo da mu opada i među Palestincima. Najveća greška, koju mu Amerikanci nisu oprostili, bila je podrška Sadamu Huseinu u vreme Zalivskog rata. Osim njih, tada je protiv sebe navukao gnev arapskih zemalja bogatih naftom. Amerikanci su verovatno već tada počeli da tragaju za nekim ko ga može naslediti.

Konačno, u ličnosti Mahmuda Abasa izgleda da su, kako im se sada čini, našli idealnu zamenu za Arafata.

IDEALAN: Mahmud Abas je uvek bio Arafatov čovek iz senke, njegova desna ruka. Rođen je u Safedu u Palestini 1935. godine 1948, posle rata protiv Izraela, u kome se i Arafat borio, on se nalazio među izbeglicama koje su morale da napuste Palestinu. Sa porodicom se odselio u Damask gde je njegov otac otvorio malu prodavnicu uz pomoć njegove braće. Završio je pravni fakultet u Damasku, a doktorirao je na Orijentalnom koledžu u Moskvi, na temu cionizma.

Iako je zauzimao i još zauzima visoke položaje u palestinskim organizacijama, glavna nit koja se provlači kroz njegovu političku karijeru su pregovori sa Izraelom. Arafat je zajedno sa njim i još nekolicinom saradnika osnovao Fatah (Palestinski oslobodilački pokret), prvu palestinsku političku organizaciju. Abas je „odgovoran“ za otvaranje kanala za pregovore sa izraelskim snagama koje su se zalagale za mir i bio je glavna snaga iza odluke palestinskog Nacionalnog saveta da radi sa tim grupama. Usledili su sporazum iz Kemp Dejvida 1978, zatim sporazum iz Osla 1993. u čijoj je pripremi Abas neposredno učestvovao vodeći tajne pregovore sa Izraelcima. Do tada je već imao duge kontakte sa izraelskim levičarima. U Oslu je 1993. potpisan mirovni sporazum, a na podijumu je pored Arafata stajao i Mahmud Abas. Sa Arafatom je često dolazio u sukob uglavnom zbog svoje izgleda, iskrene želje za iskorenjivanje palestinskog ekstremizma; on je, naime, i sam uveren da se Palestinska država može stvoriti jedino mirnim putem.

Pošto je krajem aprila ove godine postao prvi zvanični palestinski premijer, Abas, do tada gotovo nepoznat, odjednom je postao nova medijska zvezda. Stavovi oko njegovog izbora su različiti. Većina ipak smatra da su Palestinci u njemu dobili pravog pregovarača, a Izrael pravog sagovornika. Iako je u politici i to na važnim funkcijama već 40 godina o njemu se u međunarodnim krugovima sve doskora nije znalo gotovo ništa. Uvek je radio iza scene, unutar palestinske oslobodilačke organizacije. Nije se obraćao masama, nije držao vatrene političke govore. Poznat je kao umerenjak, koji se otvoreno protivi akcijama bombaša samoubica, što ga je u ovom trenutku i preporučilo za premijerski položaj. Jedan od prvih koraka na premijerskom položaju bilo mu je obnavljanje mirovnih pregovora. Izraelski premijer Arijel Šaron želi da pregovara sa njim zato što se dugo znaju i što mogu da se slože. Ipak, glavne prepreke su mu sami Palestinci. Iako nema harizmu i nije priznat kao vođa, ipak ima svoje poštovaoce. Gasan Katib, ministar rada u palestinskoj vladi, kaže za njega: „Vrlo je pošten, dubok mislilac, više strateg nego taktičar. Uliva drugima poverenje zbog svog poštenja. On je osoba sa kojom možete obaviti posao sa poverenjem.“

Pored takvih osobina, pred njim stoje dva glavna problema: Arafat i ekstremisti. O njegovom uticaju među Palestincima još je rano suditi. Neke stvari ipak padaju u oči. O obračunu sa ekstremistma zasad nema ni govora, ali primirje pokazuje da Abas uz stranu podršku može da utiče na njih. Primirje mu je neophodno da se učvrsti na vlasti i ako ga i Izrael ispoštuje do kraja, možda mu pođe za rukom da ubedi ekstremiste da je mir jedini put za stvaranje nazavisne države.

Međutim, Arafat se, iako je gurnut u stranu i mora da ustupi Abasu veliki deo svojih predsedničkih ovlašćenje, ipak neće odreći dalje borbe za vlast. Mada je u poznim godinama (74) i vrlo verovatno neće ostvariti svoj životni cilj – stvaranje nezavisne palestinske države sa njim na čelu, on je još veoma popularan.

Pitanje je šta bi se desilo ako bi se povukao. On je podržao „putnu mapu“ i zalaže se za mirno rešenje, naravno sa svojim viđenjem i onoga što bi Izrael i Palestinci trebalo da čine. Za sada sigurno više pomaže nego što smeta. Tačnije, najnovijem primirju je, pored američkih pritisaka i izraelskih odmazdi, sigurno i on doprineo. Ovo može, posmatrano sa strane da izgleda kao da su Abaso i on zamenili ranije uloge, ali pokazuje i odnos snaga; takođe i to da je Arafat još neophodan Abasu da bi mogao da kontroliše ekstremiste. On je, uostalom, i najavio proglašenje primirja.

S druge strane, podrška Abasu može biti i šansa za njega da ostane u palestinskom vrhu. O motivima koji su doveli do primirja rano je suditi. Da li ono znači i pokušaj promene dosadašnjeg stava ili samo iznuđeni predah, ne zna se. U slučaju Izraela i Palestine uvek je nezahvalno prognozirati.