Šef Koordinacionog centra Nebojša Čović, koji je u Vladi već dugo zadužen za Kosovo i jug Srbije, možda bi najbolje mogao da posvedoči kako izgleda baviti se kosovskim pitanjem u nefunkcionalnoj i nedorađenoj državi u kojoj spremnost da se o tome ozbiljno razgovara postoji samo adhoc (samo kada nekoga ponovo ubiju) i u kojoj ne postoji zvanična državna strategija o minimalnim i maksimalnim ciljevima, između kojih je kasnije moguće tražiti neko rešenje
ZLOČIN BEZ PRESEDANA: Mesto na kome su albanski teroristi pucali na decu u Goraždevcu
Metohijsko selo Goraždevac, udaljeno sedam-osam kilometara od Peći, jedina je srpska enklava na Kosovu u kojoj je u toku leta „radila“ seoska plaža. U selu živi oko 850 Srba, a otprilike trećina stanovništva mlađa je od 18 godina. Izuzme li se košarkaški teren ispred lokalne škole, jedina letnja zabava za mlađariju u Goraždevcu bilo je kupanje u reci Bistrici, na improvizovanoj plaži udaljenoj 300 metara od sela. U toku leta Bistrica se inače, gotovo prepolovi pa se deca uglavnom tiskaju i rashlađuju oko vira koji nikada ne gubi snagu.
Tu su negde i zadnji kukuruzi i njive, kraj teritorije u koje Srbi iz ove enklave smeju da zalaze. Odmah iza – počinje „opasna geografija“. Deca sa plaže verovatno misle da vrbak kraj Bistrice vodi dalje do mesta gde postoje neke „sanđame“ sa puškama. Prvo susedno selo su Ćuške, rodno mesto komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa Agima Čekua. Ranije, dok se Čeku nije pominjao kao jedan od komandanata UČK-a i nije bio to što je danas, u Goraždevcu su onima što dođu sa strane uglavnom objašnjavali da je nedaleko od njihovog sela rođen Ibrahim Rugova. Više onako da naglase kako eto, nedaleko od njihovog sela Albanci imaju svoj Kumrovec, nego da svemu tome daju neko posebno političko značenje.
DVARAFALAPOKUPAČIMA: I prošle srede, 13. avgusta, seoska plaža je ponovo radila kao i obično – od 11 ujutro. Oko pedesetak, uglavnom mladih ljudi, ležalo je na livadi pored reke ili se tiskalo oko vira. Niko od njih nije pomišljao da u kosovskom moru mržnje kupanje i nije baš tako bezbrižno, pogotovo u Goraždevcu gde je 11. augusta 2001. neko (na Kosovu su zločinci uvek „neko“) bacio bombu i ubio dvoje ljudi. Tačno dve godine kasnije uobičajenu graju na plaži zamenili su krici i zapomaganja – neko je iz vrbaka sasuo po deci dva rafala iz kalašnjikova. Bilo je nešto posle jedan popodne, a sve do osam uveče (izuzmu li se pojedini novinari koji su sačuvali svoje izvore i javke na Kosovu) u Beogradu se nije baš sasvim tačno znalo koliko je dece stradalo. Kasnije je stigla potpuna vest: na mestu su pokošeni i ubijeni jedanaestogodišnji Pantelija Dakić, učenik petog rezreda osnovne škole i dvadesetogodišnji Ivan Jovović, koji je planirao da se ovog leta oženi i u Goraždevcu, na očevom imanju, započne gradnju kuće. Teško je povređen Bogdan Bukumirić (15), koji je pogođen sa dva metka dok je plivao. Zadobio je prostrelne rane mozga, grudnog koša i trbuha. Lekari na VMA tačno su prognozirali da bi Bogdan za neki dan po prvi put mogao možda da dođe svesti, što se i dogodilo prošlog utorka. Teško je ranjen i Marko Bogićević (10), dok su Đorđe Ugrenović (20) i devojčica Dragana Srbljak (13) prošli „samo“ sa prostrelnim ranama.
Jedan od onih koji se u tom trenutku zatekao na plaži, Arsenije Dašić (14) ispričao je kasnije da je njegov drug Marko Bogićević pao u kukuruz i da ga je on lično nekako dovukao do sela dok mu je iz stomaka i glave tekla krv. Najteže ranjenog Bogdana Bukumirića iz reke je izvukao njegov rođeni brat koji inače nema šaku. Povređene je kasnije do bolnice u Peći pokušao da odveze Rajko Jandžaković. Na kilometar pre bolnice nestalo mu je goriva. Njega i Milovana Pavlovića koji je bio u pratnji povređenih izvukla je iz kola, maltretirala i tukla grupa albanskih mladića, bez obzira na zapomaganja da su unutra deca koja su teško ranjena.
Ministar zdravstva (u ostavci) Vlade Srbije Tomica Milosavljević tvrdio je ovih dana kako postoje dokazi da na Kosovu zdravstvene usluge koje se pružaju Srbima nisu ni izbliza onakve kakve bi morale da budu od strane onih koji su se zakleli Hipokratu. Možda je neko od lekara koji su dežurali tog 13. augusta u Peći učio krišom medicinu na kućnim univerzitetima koje je zabranjivala Miloševićeva policija pa je preskakao pojedine lekcije, možda nije stigao da pročita Hipokratovu zakletvu kako to lekari svuda u svetu čine, (daj bože da je u pitanju samo neznanje, ili nedostatak vremena, a ne nešto treće), tek neki od ranjenih su kao „prvu pomoć“ u bolnici dobili gips na prostrelnu ranu. Tako nešto ne bi preporučio ni vozač hitne pomoći, lekar to ne bi učinio čak ni kad je pijan.
Ni tako upotpunjena, ova vest nije se mogla iste večeri pronaći na programima većine globalnih svetskih televizija. Terorizam na Kosovu ne nosi se ovog leta na CNN-u a ni kod ostalih čak i kada se ubistvo dece dogodi kao neka vrsta pozdrava-dobrodošlice novom šefu UNMIK-a Hariju Holkeriju, koji je u Prištinu, dolazeći na novu dužnost, sleteo sat vremena pre zločina u Goraždevcu. Ta vest se, na primer, mogla kombinovati sa podsećanjem da je prethodni administrator Kosova Mihael Štajner ispraćen sa ove dužnosti tako što je 4. juna u Obiliću zverski ubijena tročlana porodica Stolić, posle čega je sam Štajner ponudio 50.000 evra za informaciju o počiniocima zločina. Ali zašto se uostalom, baviti prećutkivanjem svih ovih zločina od strane televizija koje su u kosovskoj priči oduvek videle samo ono što se uklapalo u njihovu ranije sročenu verziju i predstavu o dobrim i lošim momcima i za koje terorizam postoji samo kada su meta njihovi momci. Šta ćemo sa domaćim televizijama koje nišane nacionalnu frekvenciju, a na dan nacionalne žalosti povodom ubistva dece na Kosovu ne menjaju programsku šemu i puštaju komedije ili serije u kojima Pamela Anderson nemilosrdno trese sav svoj raskošan glumački talenat? Hoće li nam kasnije, računajući na brz zaborav, ponovo poturiti rezultate istraživanja i objasniti kako su i na dan žalosti bili najgledanija televizija? Šta tek reći za neke kosovske medije koji su i posle saopštavanja zvanične verzije nastavili da „informišu“ kako je u Goraždevcu izgleda nešto eksplodiralo i kako možda ima i mrtvih.
Zločin u selu Goraždevac stigao je nekoliko dana kasnije i do Saveta bezbednosti. Uoči te sednice u delu javnosti i u izjavama pojedinih ovdašnjih političara bilo je pomalo podgrevanja lažne nade da će možda neka odluka Saveta bezbednosti pomoći da se preko noći prelomi situacija na terenu ili da će ANA odmah biti stavljena na listu terorističkih organizacija, iako je svima bilo jasno da se tamo u Njujorku na takvim sednicama uglavnom samo naznačuju neki politički trendovi. Pre toga, prvi put od leta 1999. godine, jednom srpskom premijeru ili visokom zvaničniku dozvoljeno je da uđe na Kosovo od kada su tamo KFOR i UNMIK po Rezoluciji 1244 preuzeli na sebe kontrolu ove teritorije. Premijeru Zoranu Živkoviću i potpredsedniku Vlade Nebojši Čoviću omogućeno je da uz izuzetne mere obezbeđenja (koje je posebno garantovao novi kosovski administrator Hari Holkeri) prisustvuju sahrani Ivana Jovovića i Pantelije Dakića. Premijer Kosova Bajram Redžepi rekao je u razgovoru za Radio B92 da je i sam pomišljao da krene na tu sahranu, ali da nije to učinio jer su ljudi „koji ne žele dobro Kosovu mogli da reaguju neadekvatno“, misleći, očigledno, na eventualnu reakciju srpske strane.
Direktor beogradskog Foruma za etničke odnose dr Dušan Janjić ističe, međutim, da je upravo držanje vodećih albanskih političara posle zločina u Goraždevcu doprinelo nekoj vrsti njihove moralne diskreditacije. „Među njima vlada očigledan strah“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Janjić po kome je to prilično siguran znak da ANA i oni koji iza nje stoje, kontrolišu ne samo silu, već i čitav politički život na Kosovu. „Bilo je očito da kosovski političari osuđuju ovaj zločin nekako sa pola glasa, da ne smeju javno da izjave saučešće ili se pojave na sahrani pre svega zbog ANA. Svako ko bi to pokušao, rizikovao bi da i sam ubrzo postane žrtva. To je kolaps jedne politike, strah je veliki i sva ta priča o nezavisnosti postaje besmislena kada nisi u stanju da ljudima obezbediš elementarnu sigurnost i život“, kaže sagovornik „Vremena“ i napominje da situacija na Kosovu podseća danas na period neposredno pre Rambujea. I tada kosovski političari nisu smeli da krenu na put i pregovore, sve dok OVK-a za tako nešto nije dao dozvolu.
Zoran Živković i Vlade Divac u poseti ranjenom Bogdanu Bukumiriću
Nekoliko dana posle ove Janjićeve ocene, premijer Kosova Redžepi je zločin u Goraždevcu opisao kao „monstruozan čin“ i priznao da sve to pomalo kvari imidž kosovskih vlasti. Istovremeno je napisao pismo generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu koga je upozorio da srpska strana ovih dana zloupotrebljava nesrećni događaj, širi dezinformacije i nudi iskrivljenu sliku onoga što se zaista zbiva na Kosovu. U slučaju da je na Savetu bezbednosti zvanična Priština i dobila po prstima, tamošnji političari bi se verovatno opredelili za rezervnu varijantu: masovne šetnje po ulicama, nošenje američkih zastava i povike „mi nismo teroristi“, uz obavezno zaustavljanje kraj spomenika Bilu Klintonu. Rada Trajković iz Koalicije Povratak optužuje, inače, Redžepija da sa ostalim kosovskim političarima pruža neku vrstu „institucionalnog sponzorstva“ teroristima iz ANA.
MRAČNASTATISTIKA: A na Kosovu se zaista nešto zbiva. Za samo nedelju dana na Kosovu i oko njega zgusnulo se previše „incidenata“ da bi sve to bilo slučajno. Dva dana pre zločina u Goraždevcu, 11. avgusta, Draganu Toniću iz sela Skulanova kod Lipljana neko je pucao u usta dok je sedeo i pecao na obližnjoj reci. Nekoliko dana kasnije Tonić je preminuo. (Od kako je KFOR došao na Kosovo, Tonić je ujedno treći ubijeni Srbin koga je „neko“ ubio u Skulanovu, selu sa oko 350 žitelja.) Bačene bombe, ispaljene rafale, podmetnute požare ili pucanje oko kontrolnih punktova u poslednjih desetak dana teško je više i pobrajati.
Pojedini analitičari, poput Dušana Janjića, tvrdili su posle zločina u Goraždevcu da je u zločinačkom rukopisu ilegalne albanske organizacije ANA počeo izgleda da prevlađuje militantni islamski faktor i da se ona polako pretvara u „balkanski Hamas“. Ubijanje žena i dece nije nešto što pripada tradicionalnoj albanskoj kulturi koja počiva na stereotipu da se pre možeš posvađati sa rođakom nego zavaditi sa komšijom. Zavade se komšijama počele su davno i taj princip je OVK pogazila do kraja, ali ubijanje dece je nešto potpuno novo, znak da se dublje zagazilo u terorizam, kaže Janjić. Zvanična statistika govori, međutim, nešto drugačije. Za četiri godine koliko je Kosovo pod kontrolom KFOR-a i UNMIK-a tamo je ubijeno oko hiljadu Srba dok ih je oko 1340 nestalo. Među ubijenima je više od šezdesetoro dece. Ova crna statistika dalje pominje da je u predratnoj Prištini živelo oko 40.000 Srba, a da ih je u junu ove godine tamo bilo još samo 147. Na čitavom Kosovu Albanci su zaposeli oko 75.000 objekata čiji su vlasnici Srbi, dok je još 30.000 opljačkano i zatim zapaljeno. Poređenja radi, tokom sukoba jugoslovenskih snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika iz OVK-a tokom 1998. i 1999. godine potpuno je uništeno oko 70.000 kuća koje su pripadale kosovskim Albancima. Sve ove brojke poznate su i tamo gde se često raspravlja o Kosovu u UN-u, odnosno SB-u. Stvari tamo ipak, najčešće funkcionišu po principu – svi znamo da je stanje loše, ali niko od nas ne želi da vidi pred sobom loš izveštaj, dajte zato nešto pozitivno. Zato i zvaničnici UN-a najščešće zaključuju kako problema i izazova i dalje ima mnogo, ali kako su „posle četiri godine UNMIK-ovog mandata, uspesi evidentni“.
ZAŠTOSADA: Većina analitičara uglavnom se slaže oko toga šta je sve moglo da pokrene najnoviji talas zločina i nasilja na Kosovu i jugu Srbije. Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, dr Predrag Simić tvrdi da se i četiri godine posle dolaska KFOR-a na Kosovo i Albanci i Srbi i dalje drže svojih omiljenih fikcija. Albanci stalno imaju utisak da nezavisnost Kosova tek što nije, dok Srbi i dalje veruju kako se možda ipak, ništa nije promenilo i kako će se sve ubrzo vratiti na staro.
Nedavna poseta premijera Srbije Zorana Živkovića Vašingtonu mnogima se u Prištini izgleda učinila kao loša vest, kao neko beogradsko pronalaženje prečice prema Partnerstvu za mir, ili traženje prečice ka novim savezništvima. Neko se možda uplašio da bi umesto priče o nezavisnosti na dnevni red mogla da dođe priča o terorizmu, pa je rešio, izgleda, da testira kako se na sve to gleda u onome što se zove međunarodna zajednica. U jednom trenutku bivši „guverner Kosova“ Štajner proglasio je ANA za terorističku organizaciju i posle toga se pravio da ne zna o čemu se radi – iza toga nije sledila objava rata teroristima. Pravi rat zločincima na Kosovu (onima sa albanske strane) nikada istinski nije objavila ni glavna haška tužiteljica Karla del Ponte. Po nekim procenama, Tačija, Haradinaja i još nekolicinu njihovih saboraca od Haga ne čuva nedostatak dokaza, već pre svega političke procene Vašingtona i Brisela (zapravo onih koji su ih pigmalionski uvukli u lakovane cipele i skupa odela i proglasili za političare), da je na Kosovu na vlasti dobro imati one koje koliko-toliko možeš držati pod kontrolom preko haških pretnji.
Sada je po nečijoj proceni nastupilo vreme za novo testiranje – oni iz ANA, sasvim moguće, žele da vide da li ih međunarodni sponzori ostavljaju na cedilu ili ne, moraju da pokažu i svojim finansijerima da su živi i da rade na projektu ujedinjenja svih albanskih zemalja. U nabrajanju uzroka ovog novog talasa nasilja na Kosovu ne bi trebalo zaboraviti ni prostu logiku svakog ekstremizma – da se sa što više brutalnosti širi strah ne samo među onima koji su ti meta već i među svojima. Bombe, požari i pojedinačna ubistva nisu dali do kraja željeni efekat, zato se prešlo na ubijanje dece, što uvek, naravno, može biti čin i nekog usamljenog ludaka, ali bi se teško moglo primeniti i u zločinu u Goraždevcu. Na Kosovu je u nekoliko poslednjih meseci ubijeno i nekoliko Albanaca, za koje Nebojša Čović tvrdi da su bili važni potencijalni svedoci mnogih zločina. Možda i zbog svega toga na Kosovu nije rešen nijedan ozbiljan zločin. U ovu priču mora se svakako ubaciti i „epizoda“ sa hapšenjem i držanjem u pritvoru jednog od vođa ANA Šefketa Muslijua, čiji sledbenici, takođe prema nekim pretpostavkama, serijom zločina i oglašavanja poručuju da se borba nastavlja. Onima koji u Prištini drže uzde (a to nisu KFOR i UNMIK) zasigurno je zasmetala i beogradska Deklaracija o Kosovu jer su se beogradski politički rogovi u vreći prvi put posle dugo vremena složili oko nečega. I to baš oko Kosova.
Novi talas nasilja mogao bi se povezati i sa najavljivanim početkom pregovora između Beograda i Prištine. Predrag Simić ne isključuje mogućnost da ANA pokušava da se nametne kao budući pregovarač. U Makedoniji je tako nešto uspelo posle čega je za sve na Balkanu ostala trajna poruka da je ovde najbolje prihvatiti se oružja, krenuti sa zločinima ili terorističkim akcijama i zatim doći do mesta za pregovaračkim stolom. Oni iz šume sede danas u makedonskoj vladi.
Sam Nebojša Čović uporno ponavlja kako ANA i ne postoji i kako iza dva vebsajta na kojima se oglašava ova teroristička firma stoji zapravo Kosovski zaštitni korpus, zvanično zadužen za održavanje reda, gašanje požara i čišćenje snega, a ne za dokrajčivanje etničkog čišćenja. Sa Čovićevom ocenom slažu se mnogi koji se ozbiljno bave analizama kosovskih prilika i pri tom pre svega ukazuju na činjenicu da ANA ima očigledno nepogrešive informacije iznutra koje podrazumevaju veliku prisnost sa vlastima, jaka leđa jer nijedan njen član nikada nije uhapšen posle nekog zločina, a reklo bi se i višak informacija jer vremenom mrak guta i mnoge potencijalne svedoke. Zoran Dragišić sa Fakulteta za civilnu odbranu takođe smatra da se na Kosovu samo menjaju amblemi i uniforme, ali i da se priča o OVK, KZK ili ANA svodi na jedno te isto. Dragišić ujedno predviđa i pojačavanje intenziteta terorističkih akcija. Dušan Janjić tvrdi da je ANA ipak ključno pitanje bezbednosti na Kosovu. „Reč je o formaciji koja ima tendenciju da kontroliše čitav politički život na Kosovu. Ko reši ANA, ima šansu da na Kosovu nešto uradi. To ne može da uradi ni srpska policija ni Amerikanci, već samo Albanci. Teško je proceniti da li je sve ovo što se trenutno događa tek početak ANA, ili samo početak njenog kraja. Reč je u osnovi o 300, 400 ljudi koji lako mogu da u prvom koraku mobilišu još dve, tri hiljade sledbenika. Računaju pre svega na veliki strah i među Srbima i Albancima.“
Janjićeva priča o kriminalnoj pozadini ANA i drugom imenu za Kosovo – „Republika heroina“ – savršeno se inače uklapa u ono što je nedavno javno izrekao makedonski predsednik Boris Trajkovski, upozoravajući da se iza većine radikalnih ideologija i pokreta najčešće kriju sasvim prozaični i kriminalni interesi. Po Trajkovskom, glavni problem Balkana i nije u etničkim sporovima nego u kriminalizaciji politike, pa čak i etničkih sporova. Na Kosovu sve to postaje još zapaljivije kada se uzmu u obzir i neke skorašnje statistike – od oko milion radno sposobnih stanovnika nezaposleno je čak 57 odsto. Institucije koje su četiri godine gradili KFOR i UNMIK jedva da postoje, bez obzira na to šta piše u izveštajima koji se nude SB-u. Strah koji u takvom miljeu šire teroristi nije zanemarljiva kategorija, ali se teško može statistički dokazati. Pre dve godine OEBS je ustanovio da čak 78 odsto kosovskih novinara ne oseća slobodu da se bavi istraživačkim novinarstvom, dvadeset odsto njih je i bukvalno zaplašeno, dok se sedam odsto požalilo i na batine koje su dobili.
SRPSKASTRANAPRIČE: Užasan zločin u Goraždevcu pokazao je, međutim, i sve slabosti dosadašnjeg bavljenja Kosovom kod kuće koje se od demokratskih promena u Beogradu do danas uglavnom svodilo na manje-više iste principe – ili smo se ljutili na međunarodnu zajednicu što ne primećuje da Milošević više nije na vlasti i teško gradili savezništva, ili smo od svega prali ruke, praveći se da kosovska nevolja i ne postoji, ako postoji onda je toliko velika da je bolje i ne petljati se odmah u to. Između toga bilo je i pokušaja da se objasni kako je Kosovo zapravo toliko velik kamen o vratu Srbije da je bolje odvezati ga i nastaviti dalje bez tog tereta. Povremeno se naletalo i na opštu rezignaciju zbog onoga šta je tamo ostalo iza Miloševića, ali i na one koji nisu do kraja naučili upravo Miloševićeve lekcije pa su vraćali priču o okrnjenom suverenitetu. Bilo je toga i proteklih dana kada su mnogi već „vratili“ našu vojsku i policiju dole. Šef Koordinacionog centra Nebojša Čović, koji je u Vladi već dugo zadužen za Kosovo i jug Srbije, možda bi najbolje mogao da posvedoči kako izgleda baviti se kosovskim pitanjem u nefunkcionalnoj i nedorađenoj državi u kojoj spremnost da se o tome ozbiljno razgovara postoji samo adhoc (samo kada nekoga ponovo ubiju) i u kojoj ne postoji zvanična državna strategija o minimalnim i maksimalnim ciljevima, između kojih je kasnije moguće tražiti neko rešenje. Ne postoji državna strategija, ali zato ima mnogo nekompetentnih političara spremnih da svaki drugi dan sednu i napišu pismo Kofiju Ananu i objasne mu neke stvari, iako se iz onoga što pišu vidi da nikada nisu pročitali Rezoluciju 1244.
Na listi političkih prioriteta Kosovo je do sada u Srbiji stajalo prilično nisko (zvanična Crna Gora je odavno poručila da ne želi da se petlja u to pitanje). Predrag Simić kaže da je kosovsko pitanje nekoliko poslednjih godina marginalizovano i svesno gurano pod tepih, dok Dušan Janjić podseća da je sve drugo bilo važnije – prioriteti su bili borba za vlast, pa sudbina sopstvenih partija, međunarodna saradnja, i tek onda su se kao teme pojavljivali rad na novom ustavu i Kosovo, obično kada negde neko strada. Uz sve to valja podsetiti da je i Srbija društvo sa razvaljenim institucijama, sa v.d. predsednikom, uspavanim parlamentom, vladom u rekonstrukciji, vojskom koja se drma pod reformama, nedefinisanim granicama, nejasnim adresama na kojima svet može sasvim pouzdano da nas nađe, sa previše nekompetentnih političara, zatim sa previše onih u vlasti koji su (kako to kaže politikolog Đorđe Vukadinović) jednom nogom u Surčinu, a drugom na Sejšelima… Srbija je i društvo sa previše političkih sukoba koji se u osnovi svode na borbu za političku moć i kontrolu privatizacije, ili čak lično bogaćenje. U SAD, na primer, svako zna da se jedan Pauel i Ramsfeld ne vole previše, ali jedan drugome nikada neće podmetati nogu kada se govori o Al Kaidi, Iraku ili Sadamu Huseinu. Ovde je sasvim moguće da Čovića zbog toga što kritikuje pojedine članove Vlade sačeka upravo podmetanje noge na Kosovu. Upravo to govori da Kosovo ovde još nije postalo državno pitanje.
I pored svega toga, reklo bi se da Beograd, iako i dalje bez jasne predstave o konačnom cilju kada je o Kosovu reč, ima šansu da u pregovore koji predstoje ne uđe baš sasvim inferiorno, tim pre ako se u međuvremenu neko ovde ponovo priseti da se svaka ozbiljna politika vodi pre svega kroz institucije. Sa nedavno usvojenom Deklaracijom o Kosovu usledilo je i delimično približavanje logici državnog pitanja. Prvi put oni koji se o malo čemu slažu uspeli su da naprave dobar konsenzus oko nečega, dogovorili se da podele odgovornost i usvojili jedan tekst koji odudara od ranijih miloševićevskih deklaracija o Kosovu u kojima se obično pretilo međunarodnoj zajednici. U ponečemu čak Beograd bi uoči tih pregovora mogao da stekne i određenu prednost nad drugom stranom. Albanska strana ima samo jednu prilično ufiksiranu poziciju na kojoj neprekidno pokušava da homogenizuje čitavu naciju – nezavisnost ili ništa. Beograd ima mogućnost da se zalaže i za rešenje po kome nijedna strana ne može da dobije sve, a druga ništa, takođe i za principijelan stav da međunarodna zajednica ne može imati razumevanja isključivo za rešavanje albanskog regionalnog pitanja, zanemarujući sve ostale na Balkanu.
Predrag Simić smatra da šansa da se oko Kosova nešto ozbiljnije uradi postoji i ako se ubuduće bude vodila politika koja neće dozvoljavati da se spolja neprekidno igra na ovdašnje političke razlike ili one između Beograda i Podgorice. Ne bi zaista bilo dobro da neki budući ambasador u Briselu ili sedištu UN-a u Njujorku na pitanje – šta vi mislite o Kosovu – odgovori: „Ja sam iz Crne Gore, mi ne želimo da nas iko uvlači u to pitanje“.
Deklaracija Vlade Srbije: Standardi pa pregovori
U predlogu upućenom Skupštini Srbije Vlada zaključuje:
1. da je Republika Srbija, kao članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, čvrsto opredeljena prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti kao osnovnom okviru za rešavanje problema Kosova i Metohije, i u tom smislu insistira na njenoj punoj i doslednoj primeni, u skladu sa Zajedničkim dokumentom SRJ – UNMIK od 5. novembra 2001;
2. da se državni suverenitet i teritorijalna nedeljivost Republike Srbije odnosi na Kosovo i Metohiju, bez obzira na prelaznu međunarodnu administraciju, što je potvrđeno Rezolucijom 1244 SB UN;
3. da je Republika Srbija čvrsto opredeljena za procese evropskih, odnosno evroatlantskih integracija, a što je ujedno i najefikasniji mehanizam za rešavanje problema Kosova i Metohije, uporedo sa doslednim sprovođenjem Rezolucije 1244 SB UN;
4. da se od misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji zahteva, i u tom smislu nudi puna podrška i saradnja Republike Srbije, da pokaže odlučnost u realizaciji ciljeva Rezolucije 1244 SB UN, kao nepristrasna administracija u skladu sa svojim mandatom, neopterećena sukobima interesa lične ili bilo koje druge prirode i uspostavi ambijent tolerancije, čime bi se omogućila „izgradnja demokratskog i multietničkog društva i institucija na Kosovu i Metohiji, koje bi kao takve omogućile svim građanima Kosova i Metohije da uživaju suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore“, što je glavni zadatak misije proklamovan Rezolucijom 1244 SB UN, i preduslov za ostvarivanje zadatka „standardi pre statusa“, koji je postavio SB UN;
5. da daju maksimalan doprinos i podršku misiji UN na Kosovu i Metohiji u doslednom sprovođenju Rezolucije 1244 SB UN, uključujući i insistiranje na ispravljanju grubih povreda u dosadašnjem toku sprovođenja Rezolucije, kojima je omogućeno čak i legalizovanje terorističkih aktivnosti, legalizovanje uzurpacije imovine itd., a takođe da daju maksimalan doprinos i podršku međunarodnom bezbedonosnom prisustvu na Kosovu i Metohiji u osiguravanju bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije i borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala;
6. da preduzimaju sve legalne i legitimne mere i inicijative radi zaštite prava srpske nacionalne zajednice i pripadnika drugih etničkih zajednica ili pojedinaca kojima se na Kosovu i Metohiji sistematski uskraćuju njihova prava, kao i radi zaštite interesa Republike Srbije, pravnih lica čiji je ona osnivač i drugih pravnih lica i organizacija čija se imovinska i druga prava na Kosovu i Metohiji grubo uzurpiraju, kao i radi zaštite vredne srpske i evropske kulturne baštine u Pokrajini;
7. da, u saradnji sa UNESCO-om i UNMIK-om, preduzmu korake za zaustavljanje uništavanja kulturne baštine Srbije i Evrope na Kosovu i Metohiji, kroz selekciju i kategorizaciju kulturno-istorijskih spomenika, formiranje zaštitnih zona oko najvažnijih spomenika kulture i sprovođenje modela zaštite kulturno-istorijskih spomenika, preduzimanjem dugoročnih mera očuvanja našeg kulturno-istorijskog blaga;
8. da se o statusu Kosova i Metohije ne može povesti rasprava dok se ne realizuju sve odredbe Rezolucije SB UN 1244, odnosno ne ispune standardi multietničkog života kako ih je definisao Savet bezbednosti UN, dok se ne sprovede decentralizacija u skladu sa preporukama Saveta Evrope i dok se ne obezbedi potpuno poštovanje Vojno-tehničkog sporazuma i Zajedničkog dokumenta o saradnji SRJ i UNMIK;
9. da izvrše operacionalizaciju standarda i obezbede odgovarajući mehanizam za praćenje napretka u dostizanju određenog nivoa standarda i ispunjavanju dogovorenih rokova;
10. da se kao najviši i prioritetni ciljevi definišu rešavanje sudbine nestalih lica, otvaranje procesa održivog povratka raseljenih lica, garantovanje bezbednosti i slobode kretanja i pokretanje procesa decentralizacije na Kosovu i Metohiji kao mehanizma za garantovanje kolektivnog statusa i kolektivnih prava srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji;
11. da, tek pošto prethodno budu ispunjene sve odredbe Rezolucije 1244 i standardi Saveta bezbednosti UN, ovlašćuju i obavezuju da preko Koordinacionog centra Srbije i Crne Gore i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju i u konsultacijama sa Kontakt-grupom, daju puni doprinos utvrđivanju platforme za iznalaženje takvog vida suštinske autonomije Kosova i Metohije, koji bi omogućio svim građanima Kosova i Metohije da uživaju suštinsku autonomiju u okviru Republike Srbije kao članice državne zajednice Srbija i Crna Gora, u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN i njenim pratećim dokumentima, odnosno u skladu sa državnim uređenjem i zakonodavstvom državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije, kao njene članice;
12. da u okviru redovne saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu, insistiraju na procesuiranju svih osumnjičenih za dela iz nadležnosti ovog Tribunala počinjena na prostoru Kosova i Metohije, naročito za dela počinjena nad pripadnicima srpske nacionalne zajednice, i da u tom smislu pruže punu podršku istražiteljima ovog Tribunala.
(Izvor: Predlog Deklaracije Vlade Srbije upućen Skupštini na usvajanje)
Dokumentacionicentar „Vreme„
Pregovarači
Jedna od osnovnih dilema sa kojima će se srpska strana suočiti kada počnu pregovori o Kosovu biće i to – s kim pregovarati. Formalno, predsednik Kosova je Ibrahim Rugova, ali mnogo toga ukazuje da je on političar bez neke veće realne moći u Prištini. Svaka politička opcija na Kosovu ima i svoje militatno krilo, ali ono koje pripada Rugovinoj partiji svakako ima najmanje „dugih cevi“ ili je beznačajno, što ga čini nedovoljno čvrstim garantom eventualno postignutih dogovara. Rugovu je kao ozbiljnog pregovarača ispustio svojevremeno Milošević. Adem Demaći kao značajan pregovarač figurira samo u delu beogradske štampe, ali ne i u prištinskim političkim krugovoima. Nevolja je u tome što oni koji na Kosovu najlakše mogu za sebe da izbore status pregovarača, ljudi poput Tačija ili Haradinaja, imaju po mišljenju beogradskih vlasti previše krvi na rukama i pre bi mogli da sednu za isti sto sa Legijom i njegovima. Možda će upravo to – pronalaženje pravog pregovaračkog tima, ne po ukusu Beograda, već po razumnim međunarodnim merilima – biti i jedan od važnijih poslova novog administratora UN-a na Kosovu.
Savet bezbednosti
„Za razliku od ranijih situacija kada je nasilje nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu najčešće prolazilo gotovo nepremićeno, Savet bezbednosti UN-a je ovog puta brzo reagovao na zahtev vlasti u Beogradu i saslušao izveštaj potpredsednika srpske vlade Nebojše Čovića, koji je izneo niz ozbiljnih primedaba na rad međunarodne administracije koja se nije ozbiljno uhvatila u koštac s etničkim nasiljem i kriminalom u ovoj pokrajini. S ovakvom ocenom, iako govoreći opreznim diplomatskim rečnikom, u osnovi se složila i većina učesnika u raspravi (SAD, Nemačka, Bugarska, Španija, Angola, Čile, Kamerun, Kina, Gvineja, Francuska i Sirija), izuzev donekle britanskog predstavnika koji je Čovićeve kritike odbacio kao „neosnovane i nepravedne“. Gotovo sva ostala izlaganja su naglasak stavila na dva momenta: osudu terorizma i podršku prvobitnim načelima misije UN-a. Američki ambasador Džejms Kaningem tim povodom je istakao najoštriju osudu svoje zemlje povodom terorističkih napada i potrebu da se „udvostruče“ napori na stvaranju uslova za multietničko Kosovo i primenu Rezolucije 1244.
Iako ova sednica nije donela mnogo novog kada je reč o politici svetske organizacije prema Kosovu, određene razlike su se mogle videti pošto su žrtve nasilja ovog puta bili uglavnom Srbi i što se ono događa u vreme kada bi glavni ciljevi Rezolucije 1244 morali već biti u znatnoj meri ostvareni. Čak i bez upozorenja Nebojše Čovića da bi „međunarodna administracija morala promeniti svoju politiku ili priznati neuspeh na Kosovu“ takav zaključak se sam po sebi nameće i stavlja novog visokog predstavnika u sasvim drugačiji položaj od onoga u kome su bili njegovi prethodnici“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!