Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Nije teško uočiti kako iza ovdašnje fascinacije čarima kapitalizma i slobodnog tržišta neretko izviruje nesofisticirana i nasilnička njuška Novog Boljševizma i civilizacije praziluka
Sećate li se, drugarice i drugovi, one dražesne marxističke floskulice o „bazi i nadgradnji“? Ko biva, baza iliti osnova svega postojećeg u društvu jeste proizvodnja materijalnih dobara, a kultura, prosveta i slično – u današnjem se nadriučenom filistarskom slengu tome tepa duhovnost – jesu nadgradnja, nešto čime će se pošteni radni čovek & građanin baviti tek kada – i ako – zadovoljavajuće napuni tibu. Pravedno poluzaboravljeni Černiševski je slične dijalektičko-materijalističke mozgalice širio kroz famoznu maksimu o dilemi između Šekspira i kobasica, pri čemu je stanje „narodnih masa“ u nesrećnijem delu Evrope i u njegovo doba i sada uglavnom bilo duplo golo: za Šekspira ne haju ni kad je džaba ili kad biju ko neće, a kobasice viđaju samo u izlogu, voleći ih platonski i očajnički.
No, čemu sva ta razmatranja podstaknuta „prevaziđenim“ domišljanjima mislilaca i ideologa jedne neslavno propale utopije? Nismo li svi – Srbi doduše kao poslednji u Evropi i okolini, ako ne računamo junačne Crnogorce – ionako iznova stupili u Vrli Novi Svet liberalnog kapitalizma? Kanda jesmo, ili se barem trudimo u tom smislu. Problem je samo što u tom našem otkrivanju čari kapitalizma, privatne svojine, slobodnog tržišta, legitimizovane pohlepe i sličnih toplovodnih Velikih Otkrića od pre 200-300 godina, pažljivijem posmatraču posve lako da iza šljaštave pozlate pompezno izreklamirane „preduzetničke kulture“ ugleda nesofisticiranu i nasilničku njušketinu Novog Boljševizma, srećno stopljenog sa lokalnim običajima i potkontinentalnim društvenim folklorom, što će reći sa civilizacijom praziluka, onog koji veselo izviruje iz dupeta Novih Vlasnika svega postojećeg. I šta radi taj praziluk neobrani, sve virkajući odande – maše li nam u znak pozdrava, kao božićno govance iz South Parka? Jok, pokazuje nam šipak, eto šta radi.
Dobro, kak’e to ima veze sa boljševizmom?! O, ima, jošte kako. Prvo, iznova se ovde radi o latentnom, ama permanentnom sukobu baze i nadgradnje, a drugo, nije li karakteristika boljševizma i sličnih „spasilačkih“ pokreta njihovo duboko uverenje kako Istorija počinje baš od njih, od njihove veleumne Objave? Uzmimo, eto, nedavni primer dževe koja se nadigla oko onog veseljaka koji je kupio hotel Union u Kosovskoj ulici, pa brže-bolje uklonio glomaznu tablu Jugoslovenske Kinoteke – jedne od najvažnijih kulturnih institucija ove zemlje – jerbo ta tabla (koja na istom mestu stoji decenijama) zaklanja pogled na ulicu sa jedne od njegovih kancelarija, onih koje se danas, dakle, nalaze u Svetom Privatnom Vlasništvu. A ko šiša tamo nekakvu Kinoteku – parazitsku nadgradnju, tako reći – kada čovek hoće, brate mili, da mu pukne pogled sa njegovog rođenog kancelarijskog prozora – pa, nije li pošteno platio za to?! Čak su mu i nadležni pravosudni organi išli niz dlaku u ostvarivanju njegovog Neprikosnovenog Vlasničkog Prava, samo što ovaj nije mogao čak ni da sačeka da njihovo rešenje postane pravosnažno, nego je pribegao prekonoćnoj samopomoći, toliko se bio uželeo pogleda odozgo na ljupku Kosovsku ulicu.
Drugi je primer prilično drugačije sorte, jerbo se radi tek o znakovitom nečinjenju: novi, privatni vlasnici šećerane u Crvenki, kao i nekih drugih „jakih“ preduzeća u ovom bačkom mestu sa stanovništvom epskih gorštačkih korena, prestali su da finansiraju tamošnji proslavljeni rukometni klub, zbog čega ekipa razmišlja o tome da okači patike o klin. Dok su bile u „društvenom“ vlasništvu, te su firme uredno dotirale sportske i druge aktivnosti lokalne zajednice – onoliko koliko su mogle, a da ne dovedu u pitanje vlastiti interes i materijalni probitak. Nove gazde, po svemu sudeći, neće ni da čuju za to – koj’ hoće da se lopta, ene mu poljanče! Lokalni su se Faktori zbog toga pobunili na sva usta (v. „Građanski list“ od 11. 11. 2003.) ali im, bar za sada, ništa nije vredelo. Da se razumemo, ne pada mi na pamet da branim „samoupravljačku“ logiku, ovde tako beznadežno živahnu: niko nema zakonsku obavezu da vlastitim parama finansira ono što ne želi i do čega mu nije stalo – osim kroz plaćanje poreza, jakako – i u tom je smislu deplasirano terati ga na to, ili prosipati kletve na njegov eksploatatorski račun; to ne bi bilo manje blesavo i promašeno nego ona ganutljiva nadobudnost „Sartidovih“ sindikalaca koji se onoliko upreše da „smene“ svog američkog direktora, baš kao da je ovog postavio Opštinski Komitet! Vlasnik buđelara vlastan je – što bi rekao mirotočivi o. Koštunica – da po svom nahođenju raspoređuje pravce i dinamiku njegovog pražnjenja: niko mu ne može zapovediti na koje će smislice ili pak besmislice trošiti rođene pare.
Dovde je, dakle, sve OK; a ako nekome baš i nije OK – tja, sve je to normalna, samopodrazumevajuća cena prihvatanja liberalnog kapitalizma. Ono što nije OK, i u čemu se krije ona smrduckava kombinacija besmrtnog praziluka i mutantnog neoboljševizma, jeste gotovo posvemašnji izostanak opipljivijih izdanaka kulture kapitalizma u ovom delu sveta. Naime, za razliku od komunizma, verskih i nacionalnih fundamentalizama etc., kapitalizam ne pretenduje na to da je lep i divan (mada voli, vragolan, da naglasi kako se u njemu, pod izvesnim uslovima, može sasvim lepo živeti, no to je druga stvar); bazirajući se na institucionalizaciji sebičnosti i nemilosrdnog međuljudskog takmičenja, on je morao da ugradi stanovite mehanizme samoregulisanja i samoograničavanja, za vlastito dobro. Jedan od ključnih mehanizama ove vrste upravo je „filantropski“ rad, pomoć siromašnima, izobilno dotiranje umetnosti, kulture i nauke (kojem na ruku u svakoj „normalnoj“ državi idu i nimalo zanemarljive poreske olakšice za donatore), kao i svakovrsno pružanje stalne ispomoći u finansiranju raznih projekata lokalne community, a to može biti bilo šta, od izgradnje dečjih vrtića do ispomaganja mesnom rukometnom klubu ili udruženju pecaroša. Takve se stvari, dakle, ne rade jerbo se mora – legalno je imati guju u džepu – nego zato što je tako, na duži rok, uistinu bolje za sve, uključujući i nadrndane Novokapitaliste. Samo, objasni ti to nekom zaguljenom baji koji je, sve balansirajući onim prazilukom da mu ne ispadne kroz nogavice, koliko juče otkrio Privatno Vlasništvo, baš kao što je njegov otac onomad otkrio (reko mu komesar u poverenju) da više Nema Boga! No way, naravno. Taj za Šekspira ne daje ni crno ispod nokta, a kobasičetine ždere sam i u potaji, dok se ne raspukne od posvemašnje, gigantske Praznine kojom se natovario.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve