Srbija pred izborom

U Srbiji se nastavlja serija neuspelih predsedničkih izbora.

Izvesna politička uzbuna nastala je kad su objavljeni rezultati koji su pokazivali da je na pomolu pobeda radikalskog predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića (46,2 odsto izašlih) koji dominira u najvećem broju opština. Utešno je bilo to što ta pobeda ne važi zbog nedovoljnog odziva birača (samo oko 38 odsto). Depresivno je bilo to što je zabeležen poraz provladinog predsedničkog kandidata Dragoljuba Mićunovića (35,4 odsto izašlih), koji je dobio samo u centru Beograda i u nacionalno mešovitim opštinama na severu Vojvodine i u Sandžaku. U zanimljivost spada rezultat (9,08) Velimira Ilića u Čačku.

Iz Brisela su došla upozoravajuća saopštenja. Dosadašnja vladajuća koalicija pokušavala je da stane na noge alarmiranjem javnosti na radikalsku opasnost, da organizuje mobilizaciju sličnu onoj koju su Francuzi organizovali na pojavu Le Pena. Tome će, naravno, prethoditi različita prebacivanja na temu ko je kriv i špekulacije o tome ko će s kim. U trenutku kada nastaje ovaj tekst, priprema se sednica Predsedništva DOS-a koju neki nazivaju poslednjom.

Ova radikalska „pobeda iz ofsajda“ uglavnom se tumači kao loš znak o prilikama u Srbiji ili bar, što kaže Ljiljana Baćević iz Instituta društvenih nauka, kao još jedan birački žuti karton vladajućoj eliti. Ako bi se ova radikalska „nevažeća“, preliminarna pobeda pretvorila u stvarnu pobedu na parlamentarnim ili nekim sledećim predsedničkim izborima, u Srbiji bi možda nastale teške prilike zbog zatvaranja evropske perspektive, ma koliko radikali pokušavali da ublaže strah od toga.

U VAKUUMU: Da li se zapravo desilo nešto toliko neočekivano? Radikali su, u stvari, ušli u prazan prostor nastao u političkim manevrima radi raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, posle preduge proizvodnje političke krize u vladajućoj koaliciji. Više od godinu dana trajalo je preganjanje oko mandata u skupštini, rascep sa Labusom i Dinkićem intenziviran je tokom proteklog leta, sukob s Koštunicom traje od marta 2001, sukob s Velimirom Ilićem godinu dana.

Broj socijalno nezadovoljnih je rastao, ali to nije glavni uzrok ovog uznemirujućeg signala.

Da će bojkot izbora otvoriti put radikalima, nije bilo teško pretpostaviti. Radikali uvek izlaze na izbore, a svoje najbolje rezultate po pravilu ostvaruju kad neko izbore bojkotuje. Tako je bilo 1992, kada je opozicija bojkotovala prve parlamentarne izbore u novostvorenoj SRJ, na predsedničkim i parlamentarnim izborima 1997, kada je deo opozicije neuspešno bojkotovao, kao i sada, u trenutku kada su se demokratske snage podelile u četiri kolone – jednu je činio DSS, koji je prvi izašao iz DOS-a; drugu G17 plus, koji je izašao posle razočaranja na prethodnim predsedničkim izborima; treću Velimir Ilić, koji je pre godinu dana počeo da glasa protiv vlade i čiju su poslaničku grupu u skupštini podelili na dva dela; a četvrtu, ostatak DOS-a, oslabljen u poslednjih desetak dana odlukom Socijaldomokratske partije da glasa protiv vlade.

RADIKALI „UBILI“ SOCIJALISTE: Radikali su dakle protiv sebe imali okrnjen DOS i široko bojkotaško polje, pa su mogli da privlače deo publike iz susedstva. Socijalistička partija je bojkotovala izbore i njeno biračko telo, koje disciplinovano izlazi na izbore, moglo je biti dopunski izvor radikalskih glasova. I tu ima mnogo nepoznanica, s obzirom na to da je velik deo socijalističkih glasača demisionirao između oktobra i decembra 2000. godine i nije se vratio na biralište.

Za starog režima su socijalisti i radikali kontrolisali oko dva i po miliona glasača, a četrdesetak odsto od tog broja laviralo je između te dve stranke. Kod radikala je sada nešto manje od polovine te zajedničke kvote.

Radikali su u tranzicionom periodu bolje prošli od socijalista koji su teže podneli gubitak svog lidera Slobodana Miloševića nego radikali odsustvo Šešelja, takođe isporučenog Hagu.

I jedan i drugi imali su priliku da se iz zatvora obrate biračima, Milošević prošle godine pismom, a Šešelj ove godine tonski snimljenom porukom. Socijalisti su više od radikala bili izloženi napadima nove vlasti, oni su uglavnom bili meta najavljivane lustracije, a znatan deo njihovih funkcionera upisan je u krivične prijave, koje, doduše, uglavnom nisu procesuirane.

Tako je među strankama bivšeg režima Srpska radikalna stranka bolje prošla od Socijalističke partije Srbije. SRS je na putu da preživi i da se konsoliduje, a SPS je možda pred marginalizacijom. Pitanje je da li je to bolji ishod za Srbiju, s obzirom na to da se sa Socijalističkom partijom imobiliše i njen masivan, prilično iskusan administrativni aparat.

SPS je bojkotujući izbore možda doprineo vlastitoj marginalizaciji, mada ni prošlogodišnje isticanje kandidata (posle prave konfuzije) nije dalo neki obećavajući rezultat.

Socijalistička partija je doživela rascep, ali odbeglo Ivkovićevo krilo, koje sada deluje pod imenom Socijalistička naroda stranka, nije ostvarilo bogzna šta. Kandidat SNS-a je na predsedničkim izborima peti sa simboličnih dva odsto glasova. Logika koja je rukovodila SPS da se odluči na bojkot polazi od pretpostavke da bi izlazak SPS-a na predsedničke izbore možda promenio ishod. Radikal Toma Nikolić ostao bi bez podrške dela socijalističkih birača i možda bi bio slabiji od Mićunovića, a pojavom socijalističkog kandidata odziv bi bio veći i cenzus bi možda bio veći. Ta računica uveliko prevazilazi sadašnji uticaj ove partije. Za ispunjenje cenzusa bilo je potrebno oko 700.000 glasova, razlika između Nikolića i Mićunovića je oko 280.000. Socijalisti nemaju milion birača sve i da vrate i Slobodana Miloševića iz Haga.

Radikali pak pozdravljaju i privremene pridošlice, za razliku od DOS-a koji je smatrao grehom ako birači koji su pripadali drugim opcijama počnu da glasaju za njih. Jedno vreme, naročito u onom periodu dok je većina medija bila udvorička, trajala je hajka na tzv. preletače. Tomislav Nikolić posle izbora, na primer, izjavljuje da oni koji su glasali za njega kao predsedničkog kandidata nisu više glasači, na primer, DSS-a ili SPS-a jer oni nisu poslušali pozive svojih partija na bojkot.

Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije pretpostavljala je pre izbora, u tekstu za „Analitički servis“ Medija centra, da je Nikolić mogao računati na bivše Šešeljeve, Miloševićeve, Draškovićeve, Koštuničine i Pelevićeve glasače, ali nikako i na one koji su glasali za Labusa. Moguće je da je u radikalsku kutiju otišlo nešto glasova onih koji su optirali za DSS, možda i za SPO, mada to očito nije presudno. Ako je za radikale iz inata glasao znatan broj bivših dosovaca, ili espeovaca ili espeesovaca, simpatizera SSJ-a, to bi značilo da bi oni na parlamentarnim izborima mogli biti znatno slabiji, a to teško da je sada slučaj. Oni, zapravo, imaju svojih 16 odsto ukupnog biračkog tela, što ne izlazi iz evropskih desničarskih proseka.

PARTIJA ŽRTAVA TRANZICIJE: Radikali očito okupljaju žrtve tranzicije i u skladu s tim svoju retoriku osetno pomeraju sa nacionalnih na socijalne teme. Oni su pobedili ne kao nacionalna partija, već kao partija žrtava tranzicije. Dijana Vukomanović procenjuje u pomenutom tekstu da su Nikolićevi potencijalni birači svi oni koji su gubitnici – nezadovoljni, razočarani, nespremni za DOS-ov koncept i tempo tranzicionih reformi. Ona podseća da su istraživanja sprovedena tokom devedesetih pokazala da je biračko telo srpskih radikala heterogeno, da se regrutuje iz nižih socijalnih slojeva i da su programska opredeljenja srpskih radikala podjednako zastupala interese i radnika i privatnika i seljaka, mada su na selu slabi. Ipak, njihovi birači su, pre svega, radnici, a uporište radikala je predgrađe.

Beogradski rezultati ilustruju tačnost ove pretpostavke: Na Vračaru Mićunović–Nikolić 14.495:4299; u Grockoj 4688:11.421.

Dijana Vukomanović je predviđala da će kombinacijom leve populističke sa desnom nacionalističkom retorikom Nikolić verovatno uspeti da dostigne cifru od milion glasova, ali da će dobar rejting Nikolića čak i pogodovati aktuelnoj vladi „krnjeg DOS-a“ i biti dobar izgovor da pred građanima Srbije i zapadnim diplomatama nastavi da brani svoje reformske pozicije pred baukom radikalizacije srpskog biračkog tela. Radikali pokušavaju da umanje efekat zastrašivanja govoreći da su i oni za Evropu i da će Evropa njih priznati, mada to ne zvuči mnogo verovatno.

Njihova inicijativa za obaranje vlade uklopila se u predsedničku kampanju. Tom prilikom oni su akcenat stavljali na ekonomske i socijalne teme. Socijalno nezadovoljstvo gubitnika tranzicije lakše se lepilo za radikale nego što bi moglo da se lepi za socijaliste, kojima je lako prigovoriti da su doprineli socijalnoj bedi, a lakše nego za legalizam DSS-a ili za ekonomski liberalizam G17 plus. Sve socijaldemokratske opcije, inače slabe i neutemeljene, bile su u vlasti i bavile su se raznim nebulozama – uz to, njima je stizao račun.

Neke od slabih izlaznih privrednih rezultata (pad industrijske proizvodnje, prevelik jaz između uvoza i izvoza) radikali su prikazivali iz rakursa nezadovoljnih starijih radnika. Prilično aktivno su osporavali privatizaciju.

Karla del Ponte je zaslužila člansku kartu Srpske radikalne stranke kada je u toku predsedničke kampanje jednostavno zatražila još četiri generala i iznervirala i najsavesnije zagovornike saradnje s Haškim sudom. Radikali su inače imali antihašku konstantu i kampanju obeleženu slikama svog predsednika Šešelja.

Pokretanje kosovskih pregovora, za čiji se ishod ne očekuje baš optimistično rešenje, verovatno je regrutovalo nacionalno nezadovoljstvo u redovima radikala uprkos tome što nisu uspeli da ospore Čovićev angažman na tom teškom terenu. Njega su zato napadali ad hominem. Poruke iz Helsinškog odbora o tome da Srbija ne treba da računa s Kosovom kao da su bile koordinisane s radikalskom Otadžbinskom upravom.

Uz to, radikali su rascep u DOS-u koristili da napadaju sve njegove frakcije, a skandale su naravno eksploatisali. Izgubili su, doduše, onu sposobnost harangiranja koju je svojevremeno demonstrirao Šešelj.

TRAGIČAR S DIGNITETOM: Dragoljub Mićunović, tragičar ovih predsedničkih izbora, zapravo nije mogao da sakupi više, pošto koalicija koja je stajala iza njega nikako nije delovala konsolidovano. Ona možda i nema više glasača, pošto je prethodnim postupcima veoma suzila obim vlastite podrške.

Ljudski gledano, šteta je što jedna karijera nije krunisana jednom važnom pobedom i funkcijom koja priliči ličnosti ovog političara, no Mićunović je i u porazu pokazao dignitet, dostojanstvo i toleranciju, što može biti važno nasleđe.

Nije izabran predsednik, Srbija iduće godine proslavlja važnu godišnjicu bez šefa države, no ipak je Mićunović bitno uticao da se bar parlamentarna kriza prevaziđe raspisivanjem parlamentarnih izbora. To raspisivanje izbora nije donelo preokret u nadmetanju za predsednika, dakle ovom kandidatu nije donelo korist, ali se ipak izlazi iz blokade.

Pokazalo se, naime, da je bila ispravna ona škola mišljenja koju je pred izbore 10. novembra zastupala Mirjana Vasović, na promociji rezultata istraživanja Centra za proučavanje alternativa, CPA. Ona je upozoravala da bi raspisivanje vanrednih izbora moglo demotivisati birače da izađu na predsedničke izbore, pošto bi birači mogli odlučiti da sačekaju da vide kakav će novi raspored snaga biti uspostavljen na parlamentarnim izborima.

Mićunovićev rezultat zapravo nije daleko od onog rezultata koji je prošle godine ostvario Labus, ali Labus je sad bio na drugoj strani, što znači da je za sobom povukao i neke glasače. Provladino biračko telo je u odnosu na prošlu godinu podeljeno na DOS-reforme i G17 plus, mada računica nije sasvim jasna pošto su prošle godine Čović i Mićunović dali podršku Koštunici.

Pretpostavka da bi profesor Mićunović mogao da privuče i Labusove i Koštuničine glasače (obojici je jednom bio predsednik, Koštunica mu uz to duguje podršku) nije se pokazala kao realna, jer su pre njegovog izlaska na scenu i jednog i drugog „zmije ujedale“. Koštunica je tri puta izlazio na predsedničke izbore, i tri puta se sapleo o namerno ostavljen cenzus i nije hteo da se izlaže novom poniženju. Da je izašao na izbore, oni bi verovatno uspeli – ako se ne bi ponovio prošlogodišnji manevar uz floskule tipa „nema neuspešnih izbora, ima neuspešnih kandidata“. Koštunica je morao da održi svoju „vojsku“ na okupu i nije bilo verovatno da će je u toku bitke prepotčiniti Mićunoviću. On je jamačno imao problem sa održanjem na okupu birača koji su očito tražili da DSS krene u neku akciju. DSS je bio podneo inicijativu za smenu vlade koja je trebalo da počne po okončanju radikalske rasprave. Mićunovića je DSS naprosto smatrao zastupnikom vlade koju DSS želi da obori i na koju je koncentrisao devedeset odsto retorike.

I simpatizeri G17 plus bili su u stanju sabiranja. Dinkić je tokom leta držao oštru inicijativu protiv vlade, nije izlazio iz njenog šesnaesterca. Špekulacije da bi Mićunović mogao postati počasni predsednik Demokratske stranke, iz čijeg zagrljaja G17 plus upravo izlazi, smanjivale su šanse da ova partija taktički glasa za Mićunovića. Činjenica da je ova partija prva najavila isticanje liste uz istovremeno kandidovanje Labusa za premijera govori da ova partija nije imala prostor za manevre.

Raspisivanje parlamentarnih izbora došlo je kasno i ličilo je na lukavstvo, mada je očito bilo iznuđeno.

Najava velikog ujedinjenja u Demokratskoj stranci i najava da bi Mićunović mogao premostiti unutrašnja trvenja unutar DS-a možda nisu proizvele naročit entuzijazam ni u pojedinim delovima Demokratske stranke koji su merili težinu svojih favorita u unutrašnjoj borbi.

Zapravo, Predsedništvo DOS-a pokazalo se kao Predsedništvo SFRJ posle Titove smrti. Rasturilo je zajednicu. Prvo je to Predsedništvo raskinulo s Koštunicom, a onda se razišlo i sa svojim favoritom Labusom, a najpogubnije za njih je konfrontacija s Dinkićem.

LOGIKA RASKIDA: Oko raskida s Koštunicom, od uticaja je bilo izvesno namigivanje međunarodnih faktora kojima nije odgovaralo izvesno Koštuničino zatezanje oko Haga.

Koštunica, međutim, nije bio apsolutno protiv haške saradnje, a sada bi se moglo reći da sadašnji nivo zatezanja nije manji od onoga koji je on personifikovao. Haško tužilaštvo je od početka bilo faktor razaranja jedne koalicije koja je možda i najaktivnije sarađivala s Haškim sudom od svih vlada u jugoistočnoj Evropi. Svilanović je verovatno bio u pravu kada je na kraju rekao da haško tužilaštvo zabašuruje slabo pripremljen dokazni postupak povećanjem računa Beogradu.

Izgleda da su međunarodni faktori koketirali s mogućnošću da se srpska vlada održi bez Koštunice, no oni su to činili s previše vidljivim cinizmom. Oni su sada, godinu dana kasnije, uvideli da to nije moguće, u svakom slučaju snažnije nego ranije naglasili su (posmatračka misija OEBS-a) da anahronu odredbu o visokom cenzusu za predsedničke izbore treba menjati.

Dinamici tog rascepa u DOS-u doprinela je svakako politička sujeta. Ispredane su čitave teorije o tome kako za demokratiju i reformu zapravo nije dobro da vođa tadašnje pobedničke koalicije ima toliku popularnost. Bilo je tu i dosta samoobmane. Bilo je nekoliko partija koje se nisu pomerale s dna rejting lista, ali su se bavile padom Koštuničinog rejtinga.

Srbobran Branković iz srpskog Galupa uočava u tekstu za „Analitički servis“ da srpska vlast u novijoj istoriji nikada i nije umela da se nosi s radikalizmom. Naprotiv, najradije ga je provocirala: „Milošević je poslao Vlasija u zatvor, dobio je Rugovu, ignorisao je Rugovu, pa je došao Tači. Sada napadaju Ljajića i verujem da će dobiti Ugljanina. Sve su učinili da iz vlasti izguraju Koštunicu. Zar se onda treba čuditi što su dočekali radikale. Pouka je: ko neće s umerenima, moraće s radikalnima.“

Ruku na srce, pitanje je i ko je koga tu napuštao. Koštunica je vremenom pokazivao sve više mrzovoljnog kajanja što je s DOS-om uopšte ostao u zagrljaju na decembarskim izborima 2000.

S Labusom je priča drugačija, ali izlazi na isto – sa „oktobarskog“ slavljenja eksperata prešlo se na otvoreno potcenjivačko omalovažavanje. Eksperti su u rečniku sadašnjeg premijera postali „eksperti“. Labusov G17 plus je pobegao od neiskrene podrške, a sudeći po aferama koje ova stranka razotkriva, naročito od tzv. vladinog biznis kluba. Vladajuća koalicija u više navrata (Labus 2002. i Mićunović 2003) pokazuje da nema više od milion glasača. Ona se u dugom periodu naprosto trudila da ne pribavi više.

Iz nekih razloga doskorašnja vladajuća koalicija je i reč patriotizam stavljala pod znake navoda, u nekim trenucima izgledalo je kao da će u Leksikon bezbednosti ući negativna odrednica „patriotske snage“, kao nekad „liberali“. Radikali su naravno koristili taj trenutak.

Vlada je bila vođena tzv. reformskim čistunstvom marginalnih stranaka i lako je otpisala i Koštunicu i Labusa i Dinkića, a ni Mićunoviću zapravo nije obezbedila optimalne uslove za uspeh. Da je htela da Mićunović uspe, ona bi zasigurno raspisala predsedničke i parlamentarne izbore zajedno. Nije delovalo baš primamljivo za birače to što je jedan starac gurnut u bitku koja je u opštoj predstavi bila doživljena kao proba pred pravo odmeravanje.

Štaviše, čitavu godinu dana vladajuća koalicija upinjala se da onemogući eventualni izbor Koštunice i po cenu trošenja vlastitih kandidata. Da nije tako, pre raspisivanja izbora bio bi smanjen cenzus. Izgovor da to nije moguće jer je mehanizam za smenu, koji je dvostruko teži, zakovan u Ustavu, slabo stoji u poređenju s mnogo drastičnijim poigravanjem ustavom i parlamentom.

Na više načina sužena je politička podrška i vlada se našla u bezizglednoj situaciji, pogotovu kad je bila torpedovana aferama i osamostaljivanjem Ustavnog suda čije su presude nalagale da se revidira parlamentarna većina. U trenutku kada su raspisivani predsednički izbori, vlada nije pokazivala nameru da odstupi. Ona je na taj korak bila primorana.

Tako je pre raspisivanja izbora ona izgubila onaj momentum koji se postiže kad vlada raspisuje izbore da bi pojačala svoj položaj.

Tri dana pred održavanje izbora, na insistiranje predsedničkog kandidata DOS-a, na osnovu odluke Predsedništva DOS-a, na obrazložen predlog vlade o čijem poverenju traje rasprava u parlamentu čiji sastav po Ustavnom sudu mora brzo da se promeni, v.d. predsednica Skupštine Nataša Mićić raspisala je vanredne parlamentarne izbore za 28. decembar 2003. Vlada je tako izbegla poniženje da bude oborena u parlamentu, ali je već bilo nagomilano toliko okolnosti da predsednički kandidat vladajuće koalicije nije od toga mogao da profitira.

Da se izađe na izbore pozivale su partije koje su imale kandidate – to su članice DOS-a, zatim SRS, SNS, NS, NSS, DPO. Na bojkot su pozivali DSS, G17 plus, SPO, SPS. Dve od njih, SPO i DSS, imaju predstavu o svojoj naročitoj ulozi u dosadašnjoj demokratskoj istoriji i njihove pristalice veruju da je nepravedno što nisu u vlasti. Podela na bojkotaše i elektoriste nije označavala ništa. I s jedne i s druge strane bile su i reformske i demokratske snage i snage bivšeg režima.

Poziv Dragoljuba Mićunovića Koštunici i Labusu da ipak pozovu birače da izađu na birališta nije naišao da odziv, naprotiv, obojica prognanih su to iskoristili kao šlagvort da podsete pristalice da na izbore ne izađu. U njihovom interesu naprosto nije bilo da podižu vladu koja je upravo pala. Ukazivanje na institucionalnu krizu bar jednom od njih moglo je zvučati poznato i on je mogao da odmahne rukom – a, znači, sad je institucionalna kriza, a prošle godine nije bila. Mićunović je imao moralno pravo da na tu krizu ukazuje pošto je iz tog razloga prošle godine podržao Koštunicu, ali on je naprosto bio vezan dugom koaliciji koja ga podržava..

Naredni parlamentarni izbori pokazaće koliko je pristalica ostalo uz Koštunicu i uz Labusa, ovi su u svakom slučaju pokazali da vladina partija, ma ko da je predvodi, ne može da skupi milion glasova u biračkom telu od 6.506.505 birača.

Sociolog Slobodan Antonić (Pres klub, ponedeljak 17. novembar) procenjuje da je Mićunović zapravo sakupio više nego što će partije koje su ga podržavale sakupiti na parlamentarnim izborima. Reforma, ma šta to značilo, naprosto mora da bude oslonjena na širu socijalnu podršku. Ona je, kako se pretpostavlja, u ovom trenutku predstavljena preko tri najsnažnije partije, DSS-a, DS-a i G17 plus. Vlada nije izgubila podršku zbog rasta nezadovoljstva, mada istraživači uočavaju njegov zabrinjavajući rast, već, reklo bi se, pre svega zbog političkog manevrisanja. Ako je normalan odziv birača u Srbiji u protekloj deceniji iznosio oko 62-63 odsto, proizlazi da DSS, G17 plus, SPS i SPO u ovoj prilici možda kontrolišu oko 25 odsto biračkog tela, tj. oko milion i po birača. Ako je reper za izlaznost prvi krug predsedničkih izbora, onda je to oko milion birača. Ako je reper broj glasova koje je 2000. dobio DOS, onda je odlaskom Koštunice, Labusa i Ilića vlada otpisala podršku milion i po glasača. Koji drugi rezultat je mogla da očekuje?

Uslova da se na demokratskom polu desi ono što se desilo između socijalista i radikala nije, dakle, bilo. DSS i G17 plus su partije koje teže promociji, a SPS ima probleme s rehabilitacijom. Uz to, sindrom da prve tranzicione vlade na prvim izborima padaju pogodio je samo vladine snage.

U javnosti je već bilo učvršćeno uverenje da je vreme glomaznih koalicija prošlo i da predstoji ukrupnjavanje scene. Izborni neuspeh profesora Mićunovića možda će uticati na preispitivanje taktike u mnogim partijama. Većina članica DOS-a biće pred teškim iskušenjem, pošto činjenica da nekih 15 partija sakuplja samo 850.000 glasova naprosto mora obeshrabriti one koji nameravaju da nastupe samostalno. Dosadašnja vladajuća koalicija ima kratko vreme za konsolidaciju.

PAZI NA JEŽA: Da li će takav tok događaja promeniti političku agendu? Vladajuća garnitura je izvela neke promene koje su trajno usmerile srpski brod. Svaki pobednik moraće da nastavi tip pravcem, slažu se sociolozi Slobodan Antonić s Filozofskog fakulteta i Dušan Pavlović iz Instituta G17. Vlada je do sada sprovodila socijalno-opreznu reformu i njeni naslednici će verovatno nastaviti istim tempom. Ono što deluje potrošeno, to je reformatorska ideologija, konstatuje Antonić. To znači da će se nastaviti istim pravcem s manje priče.

Institucionalni vakuum naprosto ne može dalje biti tolerisan i naslednici će morati da rade na konsolidaciji političkog sistema. Naredni parlamentarni izbori daće nešto jednostavniji raspored snaga, ali kako procenjuje politikolog Ognjen Pribićević, ni buduća vlada verovatno neće biti stabilna. U komponovanju buduće postizborne koalicije verovatno će se osetiti praznina što nema izabranog predsednika, ne samo zato što on najjačoj partiji formalno daje mandat već i zato što svojim autoritetom može uticati na trasiranje bar osnovnih intencija.

Mićunović je posle izbora insistirao da nekadašnji partneri iz DOS-a naprave ne koalicioni sporazum, već osnovni politički dogovor koji bi omogućio stvaranje postizborne koalicije. To verovatno podrazumeva i neki ugovor o nenapadanju.

Teško da se to može očekivati. Slobodan Antonić je u toku izbora uočio da je dosovska elita naivno mislila da će DSS i G17 plus mirno sedeti i posmatrati takmičenje Mićunovića i Nikolića u retorici na temu „državničkih pitanja“, čekajući da se završi dvomesečna kampanja da bi se onda ponovo aktivirali. On je procenio da je tom delu opozicije više nego jasno da ako ne želi da bude marginalizovan, onda mu ne preostaje ništa drugo do da sa još većom žestinom jurne na vlast – potkopavajući vladu u parlamentu, zahtevajući skupštinske izbore ili otkrivajući nove afere.

Tako je bilo do okončanja predsedničkih izbora, a tako će verovatno biti i u nastavku. Poslednjih dana Velja Ilić je bio taj koji je podgrejao aferu oko vlastite prepiske s Mihajlovićem („Brate Veljo, misli svojom glavom“) oko nekih nameštaljki usmerenih na Čovića, koji kratko poručuje da će se neko možda ubosti na ježa…