Foto: S. Maričić
Puštanje iz pritvora Dejana Milenkovića Bagzija, a posle pokušaja atentata na premijera Đinđića kod hale Limes, i dalje je nerazjašnjeno, mada je od ključnog značaja. Naime, razlika između tri dana – koliko je Bagzi ostao u pritvoru – i sedam dana, koliko je trebalo da ostane, lako je mogla da bude sva moguća razlika
Zašto je Dejan Milenković Bagzi bio toliko važan Dušanu Spasojeviću Dući, da je ovaj u panici potegao sva moguća sredstva da ga iz pritvora izvuče što pre, a posle hapšenja prilikom incidenta kod hale Limes? Iz istog razloga iz kog je 2001. vršio pritisak da iz pritvora budu pušteni Kum Luković, braća Simovići i Vlada Budala (po delu otmica): da ne bi promenio mišljenje i počeo da sarađuje s policijom i tužilaštvom.
Naime, o pripremama za ubistvo Zorana Đinđića Bagzi je znao sve. Tih dana traje trka s vremenom Zemunaca i policije: hoće li oni prvo ubiti premijera – ili će ih policija sve pohvatati kao što je bila ozbiljno namerila. Bagzi je – kaže Zoran Vukojević Vuk, bivši policajac OUP Zemun i Dućin telohranitelj – držao na vezi i plaćao Branka Bezarevića iz MUP-a; Vuk ih je, uostalom, spojio, a Bezarević je, uprkos plati u ekvivalentu od 1000 maraka, stalno bio švorc, što su Duća i Bagzi jedva dočekali.
Dakle, negde 18. ili 19. februara 2003. Bezarević daje Bagziju podatke o tome da Đinđić 21. februara leti u Banju Luku i da će u određeno vreme krenuti na aerodrom; daje mu i registarske brojeve i opis automobila u kojima će biti premijer i njegovo obezbeđenje. Plan je da Bagzi izazove sudar na autoputu kod hale Limes, da se kolona zaustavi, pa da Željko Tojaga iz JSO-a iz ručnih raketnih bacača, „zolja“, gađaju vozila, a da drugi, uključujući i Zvezdana Jovanovića, posao dovrše automatskim puškama.
Samo zahvaljujući refleksima i spretnosti Đinđićevog vozača, Bagzijev manevar ne uspeva: prema izveštaju BIA i izjavama svedoka pred Koraćevom komisijom za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera, „vozač kamiona je naglo skrenuo u levu traku, tako da je vozač VIP vozila krajnjim naporom izbegao sudar, popevši se jednim delom vozila na bankinu“. Dalje se u Izveštaju kaže da su radnici obezbeđenja premijera, Ljubiša Janošević i Miladin Veruović, kako kažu, „pretresli vozača Dejana Milenkovića i vozilo, da se radilo o klasičnom policijskom pretresu prilikom kojeg je traženo oružje (str. 36)“. Nisu mu oduzeli dva mobilna telefona, od kojih je jedan držao u ruci, nego su samo obavestili VI Upravu BIA (obezbeđenje lica i objekata) o identitetu vozača. VI Uprava traži od saobraćajne policije da preuzme vozača i patrola dolazi na lice mesta, a Miladin Veruović i Ljubiša Janošević odlaze dalje ka aerodromu. Ne zna se šta su oni rekli saobraćajcima iz patrole, ali se zna da se Bagzi nekako otarasio ta dva mobilna telefona, za koje je ispalo da su veoma značajni za dalju istragu. Vukojević objašnjava: „Sledećeg dana kod mene kući je došao jedan Šefke iz Surčina, Bagzijev prijatelj. Doneo mi je dva mobilna telefona i 7500 evra. Rekao mi je da je to Bagzijevo, koji je napravio nekakav carinski prekršaj.“ Odakle Šefketu ti telefoni? Nema još objašnjenja za to, mada podatak bode oči.
Bagzija su BIA i policija shvatili veoma ozbiljno: oko 15.30 istoga dana pet radnika BIA blindiranim vozilom prebacuju Bagzija iz saobraćajne policije u GSUP Beograd, gde je već formiran „mini štab“, za taj slučaj od ljudi iz BIA, UBPOK-a i Uprave kriminalističke policije GSUP-a. Tu već postoji jedan problem: Koraćeva komisija ustanovila je da je u saslušavanju Bagzija „uzelo učešća ovlašćeno lice za koje postoji sumnja da je saradnik zemunskog klana“ (Slobodan Pažin?). Bilo kako bilo, operacija je probušena. Duća je, po iskazima Vuka i Đure Mutavog, za Bagzijevog branioca odredio advokata Miodraga Gligorijevića, jer je stalni advokat Zemunaca Boban Milivojević bio već poznat policiji i time sumnjiv, a drugi kandidati „nepouzdani“ u smislu „konspiracije“.
Policija dolazi do zaključka da Bagzija ne mogu da tuže za pokušaj ubistva, mada ima mišljenja da su mogli da nategnu toliko, uz saradnju Đinđićevog obezbeđenja, koja je mogla biti presudna: kad neko naglo, bez vidljivog razloga, skrene iz svoje desne trake i prepreči put koloni pod pratnjom, to je stvar mnogo ozbiljnija od običnog prekršaja. Policija, međutim, smatra da bi im i sedam dana pritvora bilo dovoljno da Bagzija „urade“, a da pritom ne prekrše zakon; u modalitete nećemo ulaziti, jer spadaju u „sredstva i metode rada organa unutrašnjih poslova“, koji su službena tajna; recimo samo da je ideja bila veoma uverljiva. Tako policija podnosi krivičnu prijavu za falsifikovanje isprava (iz čl. 233. KZ Srbije), a istražni sudija određuje sedam dana pritvora. „Sledećeg dana, na osnovu žalbe advokata, odlukom vanraspravnog veća IV opštinskog suda u Beogradu, Dejan Milenković je pušten na slobodu“ (Izveštaj Koraćeve komisije).
Zemunci su više nego prijatno iznenađeni: znalo se da je Duća „veoma jak“ u IV opštinskom sudu; njihov tamošnji izvor informacija (izvesna gospođa koja drži sudsku trafiku, a takve građanke svašta znaju) upozorio ih je da će Bagzi biti pušten, jer su se raspitivali koje će veće odlučivati. Ipak, Miša Simović ne može da veruje kad čuje da je Bagzi pušten: kaže Vuk da se smejao razgovarajući s Bagzijem telefonom i zezao ga na temu „čas te hapse, čas te puste“. Bagzija Duća i Miša Simović preuzimaju ispred Centralnog zatvora i vode ga u sigurni stan u Vojvode Stepe 259, gde on ostaje sve do 12. marta; Duća zna da će policija jedva čekati da Bagzija zgrabi opet, a ovoga puta neće biti šanse za puštanje posle tri dana… Posle atentata na Đinđića Bagzi će menjati boravišta sve do Putinaca, pa natrag u Beograd, gde mu se gubi svaki trag – barem po do sada poznatim informacijama.
Pitanje kako je Bagziju posle tri dana ukinut taj jedva iskamčeni pritvor od sedam dana ostaje dan-danas bez odgovora. Policija „ne zna“, ali zna da više od nedelju dana pritvora tada „nije smela da traži“; tužilaštvo „ne zna“, mada ne veruje u mogućnost da bi istražni sudija odredio više od sedam dana, osim ako bi Bagzija prijavili za pokušaj ubistva. U IV opštinskom sudu bilo je raznih događaja oko toga, ali bez ikakvog razjašnjenja tog ključnog pitanja. Naime, vanraspravno veće koje pušta Bagzija tvrdi da ne zna o kome je reč: niko ih nije upozorio da ko je zapravo taj „trgovački putnik“ koji trpi od dangube dok je u pritvoru. Svi su odjednom onoliki legalisti, kao iz američkih filmova, „drže se zakona kao pijan plota“, što reče pokojni Broz, a baš u slučaju Dejana Milenkovića, građanina Bagzija. Niko tu ne govori punu istinu, osim možda policajaca koji kažu da bi istorija Srbije bila drugačija da su imali Bagzija u pritvoru tih sedam dana.
U prošlom broju „Vremena“, u tekstu „Novi prilozi za biografiju Dušana Spasojevića“, na strani 20, ovaj autor i izvor tog podatka pogrešno su smestili Branka Možgona iz GSUP-a Beograd u društvo „Slobodana Pažina i još nekih, istih takvih“. Pukovnik Možgon, kao častan čovek i dobar policajac u to društvo niti spada niti je tada sa tim društvom bio.
Ovaj autor i čovek koji je bio izvor te nenamerne dezinformacije izvinjavaju se Branku Možgonu, beogradskoj policiji i čitaocima „Vremena“.
Miloš Vasić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
