Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Od početka devedesetih naovamo izvršena je Velika Revizija: prvo su stradali "nesrpski" likovi koji asociraju na komunizam i Jugoslaviju, a potom i srpski
Najstariji i najzlopamtljiviji žitelji prestonog grada Beograda možda će se kao kroz maglu prisetiti da se jedna od najvažnijih beogradskih ulica, Svetogorska, kadgod zvala po stanovitom Ivi Loli Ribaru. Bilo je to, jakako, u vreme mrskog komunizma, kada je planski Zatirano Sve Srpsko, pa tako i mučenička Sveta Gora, a sve u ime nekakvog bezbožnika i probisveta koji je nekad davno sekretarisao u znamenitoj zločinačkoj organizaciji zvanoj SKOJ. O tome koliko je to ivololisanje po Beogradu bilo ogromno poniženje za mistični entitet zvan „srpsko nacionalno biće“, možete se raspitati, recimo, kod Matije Bećkovića, jedinog monarhiste na Planeti koji bi se sa zadovoljstvom prihvatio uloge predsednika Republike. Dobro, nego zašto je narečeni I. L. Ribar „stanoviti“? Pa, da je ovaj vaistinu bio neko i nešto, valjda bi mu ostala ulica, ne?! Ovako, najbolje da ga odmah prepustimo pravednom zaboravu, ne znam zašto sam ga se uopšte setio?!
Hm, neće biti da je baš tako. Evo, nekako baš ovih dana, šestotinak građana tihog i lepog potiskog gradića Senta, mahom Srbi, potpisaše peticiju u kojoj od Nadležnih Organa na državnom nivou traže da zaustave divljanje opštinskih vlasti (Kasin Savez vojvođanskih Mađara; cca četiri petine stanovnika Sente i okolnih sela su Mađari, a ostalo Srbi) upereno kontra svega što im je najsvetije. Uh, krajnje neprijatna stvar, o čemu se radi? Opštinska Komisija za izmene naziva ulica predložila je da neke ulice u MZ Centar-Topart u Senti dobiju nove nazive. Između ostalih, ulica Ive Lole Ribara ubuduće bi se odazivala na ime Topartska. Ulice nazvane po narodnim herojima (!) Vladi Tomanoviću i Ljubici Popović u naselju Kolonija od sada bi se zvale po nenarodnim neherojima Miklošu Radnotiju i Dežeu Kostolanjiju (ima operativnih saznanja da su oba ova sumnjiva lica mađarske nacionalnosti). I tu nije kraj: Venac bratstva i jedinstva postao bi nekakav Prigradski venac?! Trg Prvog maja namenjen je Sečenjiju, ulica 8. oktobra 1944. (dan Oslobođenja) takođe po ovom predlogu ide u fade out u korist dana pobede nad Turcima u Senćanskoj bici, a zlo se sprema i Keju Edvarda Kardelja i Keju Borisa Kidriča… Doduše, iz nekih razloga, ugrožena je i ulica Jovana Sterije Popovića, iako su njegove zasluge u borbi protiv fašista i njihovih domaćih slugu, kao i generalni doprinos klasnoj borbi protiv svetske buržoaske reakcije sasvim zanemarljivi.
Potpisnici peticije drže da su ove i druge promene ni manje ni više nego „atak na njihovo nacionalno biće“. Može biti – pod uslovom da ozbiljna nauka dokaže da takvo nešto zaista postoji. Šalu na stranu, kako je moguće da postojanje jedne te iste ulice – recimo, famoznog Ive Lole Ribara – u jednom slučaju bude gotovo pa uvreda za siroto „nacionalno biće“ a u drugom takoreći zalog njegovog opstanka? I gde još uopšte u zemlji Srbiji, osim u Senti i još ponekom sličnom bačkom i banatskom gradiću, uplašenom i od vlastite senke, postoje relikti poput ulica nazvanih po Ištvanu (pravilno bi bilo Janošu, ali dobro sad) Bećaru Pecarošu, po lokalnim i drugim Narodnim Herojima, po drugu Titu & tovarišu Bevcu? A tek po „bratstvu i jedinstvu“, ej?! Prođite malo sokacima Beograda, Novog Sada, Čačka ili Niša, razaberite se u pletivu njihovih novih i novo-starih („predratnih“) naziva, pa onda(k) napravite malu, priručnu statistiku. Rezultat će biti nedvosmislen: od početka devedesetih naovamo u nekoliko je talasa izvršena Velika Revizija: prvo su stradali „nesrpski“ istorijski likovi koji asociraju na komunizam, Jugoslaviju i ostale grozote, a potom, bogme, i oni srpski sa istim Strašnim Belegom. Takođe su i imena mnogih ulica (u Beogradu još i ponajmanje) nazvanih po raznim ex-Yu toponimima koji-nam-više-nisu-bliski zamenjena nekim „prikladnijim“. Ovim su se sladostrasno bavili i Milošević, i SPO i DOS.
Ajd’ sad za rahmetli Jugoslaviju, ali za komunizmom nisam nimalo nostalgičan; ipak, ova mi je ova skorojevićko-osvetnička prekrštavateljska strast od početka bila odurna i odbojna; kada bih se bilo gde kandidovao za gradonačelnika, jedno od mojih čvrstih obećanja bilo bi da za mog mandata neće biti prekršteno ni jedno jedino sokače, taman se zvalo po ne-znam-kome. Uostalom, kome je do kreativnosti, neka gradi nove ulice, pa neka im lepo kumuje! Zato sam bio čak i protiv prekrštavanja novosadskog uličuljka Blagoja Parovića u Džona Lenona: jeste, nema dvojbe, meni jedan Lenon neuporedivo više znači od stanovitog Blagoja, ali hoću tačno da znam šta je Blagoje posthumno skrivio pa da ga ovako javno i ritualno obezuličuju! Isto kao Žarko Zrenjanin, Sava Kovačević (eno mu sad Mileševske na Vračaru!) i toliki drugi. Ako nije skrivio ništa, zašto ga dirate, ukidate, poništavate?
Okej, Pančiću, braniš li ti napokon ova senćanska prekrštavanja ili ih kritikuješ, izjasni se već jednom? It depends, što bi rekli Senćani na svom lokalnom dijalektu! U načelu, sve je to koješta, ne treba se baviti pokrštavanjem jednom pokrštenih šorova (da se jednom već prekine taj začarani krug Nultih Istorijskih Trenutaka!), nego nečim pametnijim. Nevolja je u tome što se ovde stvari glupavo i neprincipijelno kontekstualizuju po najtrivijalnijim „plemenskim“ obrascima, pa onda neumitno ispada da su neki Jupiteri, a neki volovi, te im je u skladu s tom podelom uloga i dozvoljeno ili zabranjeno da se igruckaju simboličkog prekrajanja prošlosti i, posledično, fazoniranja sadašnjosti i dirigovanja budućnosti. Senćanski SVM, elem, radi onu istu bezveznu stvar koja me je nervirala dok je vilenila po celoj Srbiji: mešavinu etički i politički problematičnog istorijskog revizionizma i naglašene etnicizacije novih naziva po ekskluzivnoj meri Većine. U ovom slučaju, a za promenu – mađarske. Samo, oni kojima sve to uopšte nije smetalo dok se dešavalo u svim mogućim mestima južno od Sente – tamo gde „srpsko nacionalno biće“ vlada preko svojih lokalnih zemaljskih namesnika – učinili bi veliku uslugu pameti i moralu da i sada zaćute! U toj su ćutnji bili nekako upadljivo pametniji.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve