Svetsko, a naše

Kada je posle finalne večeri muzičkog takmičenja „Idol“ stigla kući, osamnaestogodišnju Novosađanku Cvetu Majtanović dočekali su grafiti na zidu zgrade, sprejom ispisan datum pobede na ulaznim stepenicama, a scenografijom je dominirao transparent „Slava je slava, al’ Cveta je prava“. U međuvremenu, poražena finalistkinja Aleksandra Radosavljević se po dolasku u rodni Leskovac požalila medijima da joj je „pomalo krivo“ i da je „verovala u svoju publiku i glasače… ali da to očigledno nije imalo presudnu ulogu“. S druge strane, njeni obožavaoci su tu priliku iskoristili da detaljno opišu neprikladno ponašanje Cvetinih navijača i da najave tužbe protiv Mobtela jer, kako su naveli, „njihove SMS poruke kojima su glasali nisu isporučene, a s računa je za njih skinut novac“. Da bi paranoja bila kompletna, potrudio se obožavalac Antonio Saitović koji se osvrnuo na problem netrpeljivosti: „Leskovčani nigde ne mogu da se probiju. Mislim da bi svima smetao Idol iz Leskovca. Znam da nas ne vole Beograđani i Novosađani. Studirao sam u Beogradu i to osetio na svojoj koži. Mi smo za njih samo paprikari.“

Uz takvu završnicu – transparente, sprej na stepeništu, najave tužbi i lokalne surevnjivosti – domaći „Idol“ postao je isto ono što i na drugim mestima: spektakl čiji scenario i scenografija u potpunosti oslikavaju mesto na kojem se odigrava. Uprkos sumnjama u ranije najave (da će „Idol“ u organizaciji BK Televizije biti medijski spektakl na svetskom nivou), ispalo je, dakle, da su organizatori ispunili obećano. Dobili smo nešto svetsko, sa tipično domaćim „šmekom“.

LOKALNA KUHINjA: Zaista je pravo čudo da se od nastanka originalnog britanskog „Idola“ 2002. nijedan svetski psihijatar još nije posvetio dubljoj analizi fenomena. Ne, naravno, onog dela fenomena koji se odnosi na brojke: deset miliona glasova u poslednjoj sezoni britanskog takmičenja i sličan skor američkog spektakla nisu za čuđenje ako se ima u vidu sklonost publike da se „zalepi“ za sadržaje sličnog tipa (gde običan svet izlazi na scenu i pristaje da se blamira ne bi li tako zaradio koju paru). Začuđujuće je, naime, to što se niko nije dosetio da proanalizira psihologiju čoveka spremnog da pretrpi sve moguće uvrede članova žirija; psihologiju istih tih članova žirija spremnih da otvoreno vređaju ljude koji im nizašta nisu krivi i, konačno, psihologiju gledalaca koji se skoro patološki identifikuju s takmičarima za koje do juče nisu ni čuli. Naime, svuda gde se zadesio, „Idol“ je, osim očekivanih transparenata i navijača, otvorio čitave konferencije na internetu – u našem slučaju, o Cveti, Aleksandri, Milošu i ostalima diskutovalo se čak i na (inače sjajnom) sajtu srpske gej populacije. Kako, dakle, još nije bilo dubljih psiholoških i socioloških analiza, red je ipak da se osvrnemo na specifičnosti koje je „Idol“ dobio na raznim stranama sveta, odnosno na činjenicu da je svakoj naciji „domaćinu“ zapravo omogućio da se prikaže u pravom svetlu.

Ako se ima u vidu završnica takmičenja, nama najbliži primer jeste takmičenje za Idola arapskog sveta. Finalno takmičenje održano je 19. avgusta 2003. u Bejrutu, a pravo učešća imali su takmičari iz Libana, Jordana, Alžira, Egipta, Palestine, Sirije i Ujedinjenih Arapskih Emirata – spisak koji „obećava“ probleme. Ali, krenimo od početka. Pre finala, dogodilo se polufinale, a tokom tog polufinala iz konkurencije je ispao Libanac Melhem Zein: istog trenutka, publika u sali počela je da baca stolice na binu, dva preostala takmičara pala su u nesvest i momentalno odneta s bine, TV prenos je prekinut, a nemiri su se preneli na ulice. Kad se to malo stišalo, počela je kampanja: jordanske i sirijske ulice bile su prekrivene bilbordima koji su pozivali „narod da glasa u finalu“, dok su novinski oglasi bili konkretniji i apelovali da se glasa za „nacionalnog predstavnika“. Jedna poslastičarnica u Amanu obećala je besplatan sladoled onima koji budu glasali za jordansku predstavnicu, a izvesna fabrika automobila obećala je da će pobedniku „s najlepšim glasom“ pokloniti prvoklasnu limuzinu. Konačno, kada je pobedila Jordanka Diana Karzon, na ulicama Amana počelo je slavlje sa sve sirenama, pucanjem i vatrometom, a Karzon je (po ugledu na misice) ponovila da pobedu posvećuje „narodu Libana, Jordana, Njegovom Visočanstvu kralju Abdulahu i deci Palestine“. S druge strane, Islamski nacionalni front pozvao je nadležne „da završe s tom komedijom kojom Amerika želi da promeni kulturni identitet naroda“, a čelnici Future televizije, koja je čitav događaj organizovala, dvosmisleno su prokomentarisali da „do sada nijedan TV program nije uspeo da toliko pokrene Arape“.

Kad se sve ovo uporedi s domaćim primerom, postavlja se logično pitanje u čemu je zapravo sličnost, odnosno bliskost arapskog i srpsko-crnogorskog „Idola“. Vrlo jednostavno: svako se i ovom prilikom borio za ono za šta se i inače zalaže. Nacije koje se bave samoubilačkim napadima i borbom za „velike stvari“, uspele su da transformišu „Idol“ u ulične nemire, kampanje, istočnjački šou-program, „opštu stvar“. S druge strane, nacija koja se obično bavi lokalnim animozitetima i komšijskim međama, čitavu priču svela je upravo na to – borbu za „svoje“ i lokalno (podsećanja radi, inače ozbiljan novosadski „Dnevnik“ je u jednom od izdanja pozvao Novosađane da glasaju za „svoju“ Cvetu).

(KAO) SKANDALI: Uprkos očekivanjima domaćih tabloida, srpsko-crnogorski „Idol“ ostao je bez skandala: nije bilo ni golišavih slika učesnika pronađenih na internetu, nije bilo optužbi za ovo ili ono, a ni članovi žirija se nisu baš „istakli“ uvredama takmičara. U tom smislu, ovdašnji „Idol“ se samo donekle uklapa u svetski trend. Na drugim takmičenjima, skandala je, naime, bilo. S druge strane, nije ih bilo previše i pre su bili incidenti nego skandali u pravom smislu te reči. Dogodilo se tako da je tokom druge sezone američkog „Idola“ utvrđeno da je potencijalni finalista Frenči Dejvis onomad tezgario za prilično posećen porno sajt, da je jedan finalista bio uhvaćen u krađi u prodavnici, a da je izvesni Kori Klark prećutao da je protiv njega podignuta optužnica zbog seksualnog maltretiranja rođene sestre. Sve to, međutim, nije ni došlo do šire publike: verovatno zahvaljujući pozadinskim aktivnostima producenata, ovi i slični gresi navedeni su samo na slabo posećenim sajtovima i u slabo čitanim novinama, a grešni takmičari su jednostavno eliminisani bez objašnjenja. No, za razliku od događaja koji su mogli postati skandali, mediji su se pošteno naradili kada su u pitanju bili manji (ali za publiku prilično „sočni“) incidenti.

Najpopularniji u toj kategoriji svakako je događaj koji je medijski pokrila čak i agencija Asošijeted pres u decembru prošle godine. Dogodilo se, naime, da je član žirija britanskog „Idola“ Pit Voterman tokom finala „odjurio s bine“ pošto su gledaoci većinom glasali za Škotlanđanku Mišel Mekmanus koja se od ostalih takmičara izdvajala pre svega kilažom, odnosno činjenicom da ima čak 96 kilograma. Votermanovo skandalozno napuštanje žirija bilo je, u suštini, samo završni čin njegovog inače neprijateljskog stava prema finalistima: mesecima pre toga, nazivao ih je „nakazama i čudacima“, dok je komentarišući sposobnosti onih koji su eliminisani isticao da su oni imali više „muzičkog integriteta“. Da čitava stvar s kilažom ipak ne bi prošla neopaženo, sudija Simon Kauel je konstatovao kako bi „finale bez Mišel bilo dosadno“ i da je upravo ona „prekršila norme i načinila ga zanimljivim“. Usledila je čitava rasprava o izgledu takmičara, nepisanom zakonu da oni moraju da budu vitki, mogućnosti da neko ko je gojazan postane svetska zvezda. Konačno, posle svega toga, Amerikanci su za svog Idola izabrali Rubena Stadarda koji je (na prvi pogled) mnogo teži od Mišel i čitava stvar s gojaznošću postala je obavezni deo „političke korektnosti“, odnosno nečega o čemu nema ni potrebe raspravljati. Ali, za razliku od gojaznosti, koja odjednom više nije bila problem, nastavile su se rasprave o izgledu i imidžu učesnika. U tom smislu, ubedljivi šampion izdržljivosti jeste Kurt Nilsen, pobednik na prošlogodišnjem takmičenju za svetskog Idola koji je, ni kriv ni dužan, stradao kako od svog (norveškog) žirija tako i od onog međunarodnog. Naime, tokom finalne večeri, jedan od članova žirija rekao mu je doslovno: „Kurt, ti imaš glas anđela i lice hobita. Zato si pravi izazov za eksperte za marketing. Da smo tražili idola Srednje zemlje (pogledati Tolkinova dela – prim. T.S.), pobedio bi bez konkurencije.“ Posle toga, Kurt je snimio CD, zabeležio platinaste tiraže i postao idol tinejdžerki širom sveta, ali je čak i u ozbiljnim medijima dobio nadimak „Hobit Nilsen“.

Ako, dakle, uporedimo ove primere s našim, jasno je da ovdašnji žiri ipak nije bio toliko nemilosrdan i da se ovde (u skladu s opštim pravilom da se istina obično izgovara iza leđa onome na koga se odnosi) ipak vodi računa o elementarnoj pristojnosti. S druge strane, za probleme imidža i ostalih pratećih stvari pobrinuli su se sami takmičari – primedbe domaćeg žirija često su se ticale upravo činjenice da „mnogo više paziš na imidž i odeću, nego na to kako pevaš“, a ta pojava mogla bi se takođe smatrati nekom vrstom „domaćeg šmeka“. Gledajući polupismene estradne zvezde koje svojoj publici ne mogu da ponude ništa izuzev najskupljih komada garderobe i poslednjih inovacija estetske hirurgije, domaći idoli su, prirodno, pomislili da je baš to ono što ovdašnja publika traži. Dogodilo se tako da su, za razliku od npr. američkog finaliste Kleja Aikena kojeg je tamošnja štampa do iznemoglosti hvalila zbog njegovog višegodišnjeg angažmana u pomoći autističnoj deci, Srbija i Crna Gora tokom par meseci „Idol manije“ imale priliku da upoznaju idole bez stava, bez angažmana, bez (makar i nepromišljene) nešto „teže“ izjave. Naprotiv, ono što su izjavljivali tokom takmičenja, zasluživalo je mesto jedino u rubrikama tipa „Ljudi i vreme“ ili u beleškama domaćih psihologa koji bi stvarno konačno mogli da daju sud o ograničenosti i (ne)interesovanjima mlađih generacija. Kad god bi ih neko nešto pitao, idoli su se, naime, utrkivali u varijacijama na temu „i mene jure ribe“ (mladići) ili „škola mi je ipak najvažnija“ (devojke). Odgovor na pitanje šta je domaćim takmičarima zapravo bitno, nesvesno je dao osamnaestogodišnji Miloš još u februarskom delu eliminacija: „Roditelji su oduševljeni, devojčice me jure, drugari navijaju. Malo izostajem u školi, ali profesori mi gledaju kroz prste. Mislim da sam već, na neki način, postao idol.“

AMERIČKA IDOLATRIJA: Baš kao i u svim ostalim segmentima života, Amerikanci su i u slučaju takmičenja za Idola poseban slučaj. Neviđena medijska kampanja, čitavi sajtovi posvećeni ovom ili onom segmentu eliminacija, debatni klubovi, na momente kič elementi i iznalaženje načina da se zaradi što se može više, sve to i još mnogo sličnih stvari čini ono što se naziva „Američki Idol“ i što njihovo takmičenje izdvaja od svih drugih. Samo tokom prošlogodišnje, druge po redu sezone, takmičenje je redovno pratilo neverovatnih 21 milion gledalaca, da bi finale zabeležilo gledanost od čak 38 miliona! O opštoj maniji možda najbolje govori podatak da je famozna Opra Vinfri čitavu emisiju posvetila svakodnevici učesnika i članova žirija – dotična emisija je ne samo oborila sve rekorde gledanosti, već je do iznemoglosti prepričavana u raznim štampanim medijima. Zahvaljujući tome, šira javnost saznala je recimo da član žirija Pola Abdul na svaki krug eliminacija dovodi svog psa, da su specijalno za njega napravljena vratašca sa zavesom i da dotični pas ima jaknu na čijim leđima piše „Sajmon je loš“ (gde je Sajmon drugi član žirija). Dalje nabrajanje onoga što se saznalo iz te emisije nije neophodno – uglavnom podrazumeva slične dirljive stvari, a od prosečnog domaćeg čitaoca bi sasvim sigurno zahtevalo tablete protiv mučnine.

Kako je već popularnost „Idola“ tolika kolika je, red je bio da se nešto i zaradi: kompanija Kodmaster zbog toga je u oktobru prošle godine lansirala „Američki Idol“ igru za Gejm boj namenjenu deci mlađoj od 18 godina. Baš kao što joj i ime kaže, igra podrazumeva da igrač kreira, priprema i kontroliše nastup „svog“ takmičara za Idola. Od igrača se zahteva da pravom kombinacijom dugmića najpre izdiktiraju ritam – ukoliko u tome uspeju, njihov takmičar će dobro pevati; ukoliko omanu, takmičar će da falšira. Posle toga, sledi i ocenjivanje žirija koje, kao i u stvarnom životu, zavisi od nastupa, a koje je ovoga puta deo programa dotične igrice. Svaki dobar nastup takmičara uvodi u sledeći krug eliminacija, a igrač usput stiče pravo da svog takmičara stilski doteruje, da mu menja garderobu, frizuru i šminku.

Ako se sve ovo ima u vidu, jasno je da je Srbija i Crna Gora od domaćeg „Idola“ dobila samo ono što je mogla: i inače udaljena od velikih para, Opre Vinfri, angažovanih tinejdžera i bezobrazne iskrenosti, dobila je jako malo sjaja, jako malo zaista pikantnih priča, histeriju među devojčicama, uglavnom nemušte idole i nešto malo komšijskih svađa. Ipak, dobila je bar pobednicu. Za početak, više nego dovoljno.