Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Da nismo pogubili sve standarde, ovih dana bismo na ulicama gledali srcelomne masovke sa ljudima koji ridaju i jauču zato što smo opet ostali sa pogrešne strane Gvozdene zavese
Čudan je ovaj april u Beogradu: ministri bauljaju okolo prevrćući kamenje s atestiranom pravoslavnom metafizičkom supstancom ne bi li ga preko pouzdano pravoslavnih jataka poslali put Hilandara, muzejski pukovnici se nekako u isto vreme – nekako s proljeća! – macolama i buzdovanima obračunavaju s kamenjem islamske veroispovesti, atletski građeni i bogovski nagrađeni momci se šetkaju i paunišu po sudovima u majicama sa likovima krvoločnih zveri i, uopšte, kao da je sve i svakoga zahvatilo neko prolećno ludilo – osim mirotočivog Premijera koji postojano dremka u svom vekovnom zimovniku, jošte se bunovno čudeći nedavno dobijenoj informaciji (dojavio Jovanča, zvrndalo jedno belosvetsko!) da onom tamo Jevropom tobože jezde ljudi u Gvozdenim Konjima iz kojih suklja para, a sve to sumanutom brzinom od tridesetak kilometara po sahatu. Ih, ta nemojte kasti, pa kako ne popadaju s te jureće furije?! A kočije i fijakeri kanda polako izlaze iz upotrebe, osim za specifične potrebe madame Bovary (s kojom se – bićemo indiskretni – naš premijer lično zna iz jednog liceja; predavao joj Ustavno pravo!). E, u toj me i takvoj krasnoj Atmosferi Domaćoj Običnoj pre neki dan naziva dopisnik Mađarskog državnog radija s molbom da za njegove slušaoce iznesem svoje utiske o pogledu i raspoloženju građana Srbije glede činjenice da susedna Mađarska i još niz istočnoevropskih zemalja – među njima i oni izgladneli i odrpani bečki konjušari iz Slovenije – od prvog maja postaju punopravne članice Evropske unije. Što će reći da se EU spušta u naš prvi komšiluk, sve do vinorodnih peščara iznad Palića i Horgoša: popneš se na toranj Gradske kuće u Subotici i uperiš pogled/dvogled prema severu, kad ono, na mestu gde je koliko juče stajala ponosna i suverena bratska (Narodna republika) Mađarska – razbaškario se Euroland! Ju, ju, naopako! Ta kuda to ide ovaj svet?
Šalu na stranu, kako objasniti čoveku iz raskalašne Pešte da mu je pitanje „pogrešno“, neprimenjivo na bizarne lokalne prilike? I da bi se na njega pre moglo odgovoriti setom brzih, „prizemljujućih“ kontrapitanja: koja, bre, Jevropa i kakva, more, Unija?! Koji crni ulazak? I iznad svega: koji i kakav pogled, jadan ne bio? Ono što je, naime, drugima ovoliko značajno, u Srbiji u najboljem slučaju postoji jedino kao kratka i skrajnuta informacijica sa spoljnopolitičkih novinskih rubrika, koje ionako niko ne čita… Pošto ovde i onako čobani po pojatama i ratari pred seoskim prodavnicama iskazuju zavidnu i samoniklu planetarnu svest povazdan raspravljajući o tome što čini jado Rus a što mrčo Amerikanac, bez da o tome išta čitaju i (sa)znaju „konvencionalnim“, takorekuć materijalističkim putem: jok, njihovo je Znanje od više, plemenitije sorte, ono dolazi direktno iz (urokljivog) gledanja što u bob, što u pasulj, što u sopstveni znojavi pupak, taj nesumnjivi epicentar Kosmosa.
Elem, ono što sam pokušao da dočaram slušaocima radija u zemlji koju je prosečan Srbin do pre tuce godina nadmeno smatrao slobodnim terenom za skorojevićko iživljavanje nad siromašnim i blago zaostalim rođacima pod ljupkom sovjetskom čizmekanjom jeste otužni fakat da ti famozni Građani Srbije na prvomajski prijem buljuka nešto ozbiljnijih istočnoevropskih zemalja u EU ne gledaju ama baš nikako – niti im je drago niti im je krivo; ako ćemo pravo, oni su uglavnom blaženo nesvesni da se nešto važno događa, a još manje su svesni da to ima neke (neprijatne) veze sa nama, koja je (veza, dakle) baš u tome da taj događaj zapravo nema nikakve veze sa nama, ako razumete šta pisac hoće da kaže… Drugim rečima, ovdašnjoj je „kolektivnoj svesti“ ovo pitanje egzotičnije od krucijalne dileme ima li vode na Marsu, kad će Srbin u kosmos (kad ga Rus povede, sve cupkajući ga na kolenu!) i može li se štagođ uraditi po pitanju naknadne revizije nepravedne sudijske odluke o pobedniku viteškog boja protivu nekrsta na polju Kosovu. E, kad sve to raščivijamo – plus goleme probleme oko četnika i partizana, ćirilice i latinice, Zvezde i Partizana, Cece i Jel(l)ene, Exita i Zaječarske gitarijade etc. – možda ćemo stići da se pozabavimo i tim trivijalnm i drugorazrednim pitanjem. A do tada će, jašta, i onaj poslovični magarac da lipše, ne videvši zelene trave neg’ na razglednici iz Segedina.
Lako ćemo se valjda složiti da je Srbija u poslednjih petnaestak godina učinila ama baš sve što je mogla da se ponosno strmekne pravo u treću klasu (četvrte nema!) evropskih zemalja po manje-više svim relevantnim, a objektivno merivim kriterijumima, jal’ političkim, jal’ ekonomskim, jal’ civilizacijskim. Ali, prava je tragedija (upravo „antičkih“ dimenzija) u tome što su ovde u međuvremenu pogubljeni – i svečano zatrpani, uz udruženo metanisanje i Popova i Komesara – svi bitni standardi i kriterijumi, što smo u tom svom strmoglavu izgubili čak i svest o tome da smo nešto izgubili, što smo propustili da primetimo da smo nešto propustili! Zato je onaj famozni Statistički Građanin Srbije tako savršeno, budistički miran pred činjenicom da mu je zemlja zaglibljena u dubokom čabru, daleko od skoro svih „evropskih“ kriterijuma življenja koliko i od mitskog „švedskog standarda“ iz pradavnih trućanja onog uhaženog čičice. Da to nije tako, ovih bismo dana na ulicama naših gradova gledali srcelomne masovke sa ljudima koji se hvataju za glavu, ridaju i jauču, očajni što smo – zahvaljujući vlastitom pregalaštvu u devedesetima, ali i dan-danas – ponovo ostali sa pogrešne strane Gvozdene zavese. Ovako – seci uši, krpi dupe i udri brigu na veselje. Biće uvek ‘leba i masti, osim ako ih ne bude.
Zbog svega je ovoga prvomajska klasa EU–regruta ovde savršen nedogađaj, nešto što „ne postoji“. Da smo se makar malo manje uneredili i upropastili, sada bismo goreli od ljubomore i zavisti prema svojim susedima (kao, recimo, Hrvati prema Slovencima), što bi u ovom kontekstu ipak bila „zdravija“ reakcija, jer bi pokazivala da i mi težimo istom. Umesto toga, sveopšti muk, ravnodušnost i Veliko Svesrpsko Ništa personifikovano u vladajućoj političkoj eliti koja je, avaj, vaistinu dostojni reprezentant većine birača. A onaj Gvozdeni Konj u međuvremenu juri li juri po Jevropi; kune se ludi Jovanča da sad ide i na struju!
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve