Vlasnik multinaconalne kompanije, tvrdi da je žrtva. Zbog svoje nekadašnje političke aktivnosti, kumstva sa Nenadom Čankom, poznanstva sa Nenadom Opačićem, pa i ljubavne veze sa Natašom Bekvalac, meta je za poglede zavisti i ljubomore koji dolaze sa svih strana
Miodrag Kostić je najuspešniji Novosađanin u 2003. godini, prema istraživanju agencije Skan. On je, u tom istraživanju, osvojio još dve „titule“: proglašen je za najuspešnijeg privrednika u Novom Sadu, a njegov MK Komerc je najuspešnije novosadsko preduzeće.
Miodraga Kostića, vlasnika kompanije MK Komerc koja poseduje četiri šećerane u Vojvodini – u Baču, Kovačici, Pećincima i Vrbasu (prve tri kupljene za devet evra – po tri za svaku), mnogi nazivaju vojvođanskim „kraljem šećera“. Kostić odgovara da šećerane nije dobio badava jer je morao pored tri famozna evra da uloži 13.000.000 evra za vraćanje dugova, da investira 5.700.000 i da plati 2.100.000 socijalni program, pri čemu pet godina ne sme da otpusti nijednog od 420 radnika.
Široj javnosti je postao poznat kupovinom zgrade bivšeg Centralnog komiteta „Ušće“, koju je nedavno preprodao. Vlasnik je i jedne firme koja ima oko 7000 hektara zemlje.
Ovaj 44-godišnji Novosađanin, rođen u Vrbasu, poreklom Crnogorac, po zanimanju ekonomista (fakultet završio u roku, sa prosečnom ocenom 6,2, a diplomirao sa desetkom na temu „Razvoj informatičkog sistema u industriji šećera“), KV vozač za sve kategorije, odžačar, zidar, pilot sa dozvolama za upravljanje svim letelicama. Za sebe jednostavno kaže: „Ja sam kapitalista.“ Pare je počeo da stiče još u petnaestoj, noseći džakove cementa. Kaže da nikad nije zadovoljan. „Moj prvi san bio je klasičan: da imam 100.000 maraka u kešu, dobar auto i stan, svoj krov nad glavom. I svaki džak koji sam tada preneo i svaki vagon koji sam istovario značio je još jednu marku do tih sto hiljada.“
Godine 1983. otvorio je svoju prvu firmu – zanatsku, odžačarsku radnju. Onda se bacio na proizvodnju kukuruznih pahuljica, pa je zakupio ciglanu, krajem osamdesetih je na TV Beogradu prikazivan kao „privredno čudo iz Novog Sada“. Uoči rata postao je prvi vlasnik veletrgovine. „Ako hoćeš uspeh, ne možeš da svaštariš“, govorio je.
Upošljavao je 1985. petnaest radnika, da bi četiri godine kasnije bio vlasnik firme MK Komerc sa pedesetak zaposlenih, a 1995. godine dogurao do četiristo ljudi na svom platnom spisku. Sada MK Komerc ima dve i po hiljade zaposlenih, a njegov vlasnik veruje da će kupovinom novih firmi taj broj uskoro biti udvostručen.
Ali, tek tada, po njegovim rečima, nastaju problemi. „Prvi milion maraka se zarađuje, a posle toga se novac čuva. Svi misle da kad kažem ‘ne pitaj me za prvi milion’, da tako govorim zato što sam ga ukrao. A ja tako kažem zato što sam ga teško zaradio pa mi je muka od tog prvog miliona. Posle nastaju slatke muke. Strašno vodite računa da locirate svoje rizike. Kada je velika gomila para, onda su i male zarade na njoj veliki novac. Tada nastaje borba za očuvanje kapitala.“
Jedna od tih muka je to što je Kostić na Đelićevom spisku ekstraprofitera. Kaže da neće da plati porez. „Zato što po kriterijumima NBJ i Ministarstva finansija ne treba da platim ni dinar. Ja sam tri godine trpeo zulum od Kertesa, Vlajka Stojiljkovića, dolazili su mi finansijski policajci. Sad je došla nova vlast, opet sam ja na spisku. Verovatno ću kod neke treće vlasti opet biti na spisku. Ne smeta to meni, ja se bavim legalnim poslom. Normalno je da onaj ko zaradi i sto maraka treba da plati porez.“
Politikom se bavi od 1990, kada je bio kandidat za poslanika u Građanskoj stranci pokojnog Ilije Raduna. Posle toga je finansirao Reformiste, a od 1996. do 5. oktobra 2000. bio je generalni direktor Demokratske stranke.
Za vreme Miloševićeve vladavine govorio je da je spreman da plati i poslednji dinar samo da Milošević siđe sa vlasti. Jedno vreme je mislio da emigrira. Sećajući se tih godina kaže: „Hteo sam da odem iz zemlje 1992. godine. Već tada sam imao dovoljno novca, znam engleski i nemački i poznajem menadžerski posao da mogu da se snađem bilo gde. Čak sam krenuo sa nekim investicijama u nekretnine na Floridi. Međutim, proradio je inat i ušao sam u politiku. Zaintrigirala me, malo pomalo, kao svaka strast, obuzela i ponela. Borba protiv Miloševića koštala me je zaista mnogo, i privatno i novčano i zdravstveno.“
Prijatelj pokojnog Zorana Đinđića, Kostić je bio jedan od šestorice koji su kovčeg ubijenog premijera izneli iz crkve Svetog Save, venčani je kum Nenada Čanka koji ga je imenovao za svog ekonomskog savetnika.
Kostić tvrdi da ga ta prijateljstva mnogo koštaju. „Živeo sam sa glavom u torbi. Vlast je rešila da me uništi. Uzeli su mi, na razne načine, jedno deset miliona maraka. Dok sam bio direktor DS-a, od 1996. do 2000, imao sam 56 kontrola u mojoj firmi.“ „Da vam kažem, ja sam sa njima bio u vreme kada niko nije hteo da bude sa njima. Bila mi je omča oko vrata zbog druženja sa Đinđićem, da ne pričam kolika mi je bila omča zbog Čanka kada je hteo da veša Miloševića, kada je on bio na vrhuncu moći. To mi tada niko nije zamerao, a sada kada su oni na vlasti, svi mi zameraju. Sada pričaju da sam ja, u stvari, bio sa Miloševićem.“
Za vreme oktobraskih promena oslobađao je, zajedno sa Nenadom Opačićem (koji je oženjen sestrom njegove bivše žene Marijane), RTS u Novom Sadu.
Posle petog oktobra povukao se iz politike i sa funkcije direktora DS-a, čak je istupio i iz članstva u stranci. Ne krije da su njegova očekivanja izneverena i da promene teku sporije nego što je očekivao. Tvrdi da nema nijedan razlog da se boji vlasti i njenih kontrola, niti bilo kog postupka ukoliko je utemeljen na zakonu i pravdi. Kaže da su sve priče o MK Komercu, u stvari, samo radi tekućih političkih događanja u kojima neko pokušava da zaradi jeftine poene. „Poslovanje MK Komerca je 99,5 odsto po zakonu, u šta je moglo da se uveri više od 60 inspekcija“, i dodaje da je za ostatak od 0,05 odsto zakonistosti „dozvoljeno manipulisanje u okviru propisa“. Sve u svemu, misli da je žrtva, i nada se da ga ova revolucija neće pojesti.
Iz prvog braka ima Dajanu, Anđelu i Aleksandra. Zimuje, sa decom, na Kopaoniku već godinama. Letuje na svom brodu, izbegava hotele.
Ima vilu u Petrovaradinu, kolekciju oružja, vinski podrum, jahtu vrednu milion evra, avion… Za sebe kaže: „U politiku ulazim srcem i ulažem svoje pare, vozim sve što ima točkove, dobro pucam i nikad nisam udario ženu. Volim sve što je brzo. Ne mogu da živim a da ne radim, da ne trošim adrenalin.“
Strastveni je sportista. Nekada je igrao fudbal za FK „Vrbas“, kad je ovaj bio drugoligaš. Danas je predsednik prvoligaša FK „Vojvodina“. Na planini skija, vozi sanke i lovi, a na moru se bavi dubinskim ronjenjem „Ne pijem, ne pušim, ne kockam se. Jedine moje strasti su rad i brzina.“
Mnogi su prenosili njegovu izjavu da „živi kao sav normalan svet u Srbiji i da ima platu od 5000 evra“.
O svojoj vezi sa pevačicom Natašom Bekvalac Kostić kaže: „Kad je muškarac bogat a ona mlada i lepa, odmah kažu – ona je sponzoruša a on sponzor. Prvo, Nataši ne treba sponzor, ona sasvim pristojno zarađuje, posebno za njene godine. Ono što nekom predstavlja problem je, svakako, što sam ja otac troje dece i što je ona dvadeset godina mlađa. A ja se osećam mnogo mlađe nego što krštenica kaže. Mislio sam da te stereotipe mogu malo da razbijem. Ja sam dovoljno tvrd pa me razne priče ne dotiču mnogo. Nataša ih teško podnosi. Nataša mi sada stalno prebacuje da niko ne bi znao za mene da nisam sa njom, što meni uopšte ne smeta.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
