Generali, špijuni, sudije

Dve godine, dva meseca i dve nedelje nisu bile dovoljne da dve izrazito krupne priče započete 14. marta 2002. godine odmaknu daleko od početka, pokazalo se u utorak u Vojnom sudu u Beogradu.

A tog četvrtka u proleće 2002. najpre je, pod nadzorom Havijera Solane, potpisan Beogradski sporazum kojim je poslednja Jugoslavija transformisana u Srbiju i Crnu Goru. Važan istorijski događaj bio je zanimljiv svega nekoliko sati, jer su, iste večeri, u Motelu „Šarić“ na Ibarskoj magistrali, pripadnici uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije sprečili potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za bezbednost Momčila Perišića i američkog diplomatu Džona Nejbora da dovrše započetu kajsijevaču, uhapsivši ih, uz višestruko kršenje propisa i diplomatski skandal pride, zbog sumnje da su špijunirali u korist SAD.

U utorak 1. juna 2004. trebalo je da pred Vojnim sudom u Beogradu počne suđenje za krivično delo špijunaže i odavanja vojne tajne spektakularno uhapšenom generalu Perišiću (kao i potpukovniku Miodragu Sekuliću iz Generalštaba vojske SCG i pukovniku Vladanu Vlajkoviću), ali je odloženo za 22. jun. Predsedavajući sudskog veća Svetomir Popović saopštio je da je uvažen zahtev odbrane za odobravanje vremena za čitanje obimnih spisa iz postupka, ali i da bi bile regulisane proceduralne prepreke, jer je Ustavnom poveljom predviđeno ukidanje vojnih sudova i prenošenje predmeta na civilne.

Sve do promene sastava delegacije Srbije u Skupštini državne zajednice početkom godine, Perišić je bio zaštićen poslaničkim imunitetom, na koji se pozvao uprkos prvobitnoj tvrdnji da to neće učiniti i uz obrazloženje da se uverio da je vojno pravosuđe pod uticajem „opozicionog dela DOS-a“ (čitaj DSS-a). U međuvremenu, zahvaljujući mrljavljenju koje karakteriše sve faze realizacije Beogradskog sporazuma, istekao je rok (4. avgust 2003) predviđen Ustavnom poveljom za donošenje zakona kojim se nadležnosti vojnog pravosuđa prenose na organe državne zajednice (a nema ni nagoveštaja kada će se taj zakon doneti). Perišić, koji tvrdi da je nevin, i njegovi advokati iz te činjenice izvlače zaključak da Vojni sud ne postoji: jedan od njegovih branilaca, advokat Svetozar Vujačić, dan uoči početka suđenja rekao je da će se Perišić pojaviti pred sudom, ali ne zato što ga priznaje, već da mu ne bi bio određen pritvor. Vujačić je rekao i da su on i Perišić pisali Svetozaru Maroviću „da ih zaštiti od progona nepostojećeg suda“, ali da odgovor nisu dobili, zbog čega su se obratili i Međunarodnom sudu u Strazburu.

Istog dana kada je Vujačić uveravao javnost da njegovom branjeniku nema ko da sudi, posle dužeg ćutanja oglasio se i ključni čovek cele operacije hapšenja, general Aca Tomić – u vreme hapšenja načelnik Uprave bezbednosti Vojske SCG i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, potom razrešen dužnosti, penzionisan, privođen u akciji Sablja pod sumnjom da je povezan sa zemunskim klanom, odnedavno reaktiviran i kao najlojalniji general Vojislava Koštunice viđen kao kandidat za funkciju zamenika direktora Bezbednosno informativne agencije, Radeta Bulatovića.

Tomić je rekao da je još 1996. „nanjušio da se nešto nezakonito dešava“, da je „bio uklonjen jer nekome nije odgovaralo da se to razotkrije“, te da je „Perišić tada bio načelnik GŠ-a VJ i mogao da radi šta je hteo“. Prema njegovoj tvrdnji, „oticanje“ je postalo još primetnije od 1999, a Vojna kontraobaveštajna služba došla je do saznanja da bitni podaci sa Kolegijuma načelnika Generalštaba „cure“ van prostora i ljudi koji rade u njemu.

„Zato smo počeli operativnu obradu NN lica zbog odavanja tajnih podataka. Tako smo došli do onog nesrećnog potpukovnika Miodraga Sekulića, informatičara u GŠ-u, koji je prisustvovao sednicama Kolegijuma. Preko njega i Vladimira Vlajkovića, kome pripisuju knjigu Vojna tajna, došli smo do Perišića i Nejbora i njihovih sastajanja na različitim mestima“, tvrdi Tomić. Prema njegovim rečima, diskete koje su pronađene pri pretresu Perišićevog kabineta, bile su iz GŠ-a i na njima su se, pored ostalog, nalazili dnevni plan rada načelnika GŠ-a, zapisi sa sednica Kolegijuma načelnika GŠ-a, operativni planovi upotrebe vojske i podaci o vojnoj industriji.

Sam Perišić tvrdio je da je znao da je već neko vreme pod nadzorom Uprave bezbednosti, ali da je uprkos tome otišao u „Šarić“ na piće sa Nejborom. Uživanje u kajsijevači nije, međutim, dugo trajalo, zaslugom desetak „kobri“ u civilu, koje su se, prema zvaničnoj informaciji, pojavile u trenutku kada je Perišić predavao izvesna dokumenta američkom diplomati i obaveštajcu Nejboru. Gotovo istovremeno, „dignuti su“ i Sekulović i Vlajković i svi su u sitne jutarnje sate privedeni vojnom istražnom sudiji. I sve to bez znanja predsednika savezne države (Koštunice), vlada SRJ i Srbije. Tadašnji Tomićev direktni pretpostavljeni, načelnik GŠ-a Nebojša Pavković tvrdio je da ni on nije znao ništa o hapšenju, iako je po propisima načelnik UB-a dužan da o svakoj operaciji, a naročito kada je reč o potpredsedniku vlade, obavesti načelnika GŠ-a. Tomić, međutim, tvrdi da je reč o „ortodoksnoj laži“ i da postoji „odobrenje za preduzimanje operativnih mera koje je Pavković potpisao“ (Teško, međutim, da ikakvo eventualno Pavkovićevo odobrenje može opravdati činjenicu da je, recimo, te večeri, protivno Bečkoj konvenciji, uhapšena i 15 sati zadržana osoba koja uživa diplomatski imunitet).

Bilo kako bilo, obe vlade našle su se „u nebranom grožđu“, tj. situaciji da odgovaraju na američki zvaničan protest zbog hapšenja njihovog diplomate (Nejbor, za koga se u Beogradu veruje da je bio prvi čovek CIA za Balkan odmah je tiho napustio zemlju). Na zahtev premijera Zorana Đinđića Perišić je podneo ostavku na funkciju u Vladi. Koštunica je odbio zahtev da smeni Tomića sa mesta šefa vojne bezbednosti, pohvalivši vojnu službu za presecanje špijunaže. Obe struje nekada jedinstvenog DOS-a, nakon celog slučaja, dobile su razlog da maksimalno dodaju gas u međusobnom sukobu, koji više nikada nije izglađen.