Nije ni fer ni profesionalno više pažnje posvećivati onima koji gube nego onima koji pobeđuju, ali šokantni rezultati košarkaša prosto se nameću kao tema Olimpijade
(Od specijalnog izveštača „Vremena“ iz Atine)
Malo pošto je Kina pobedila Srbiju i Crnu Goru (67:66) i poslala je u borbu za pretposlednje mesto sa Angolom, prišao mi je Peter Vilfan, nekadašnji reprezentativac, bivši član Olimpije, Jugoplastike i Partizana, i pitao:
„Znaš li koliki je bio dosadašnji skor sa Kinom?“
Odgovorio sam da ne znam tačno, ali da sigurno nismo izgubili.
„8:0, 5:0 na olimpijdama i 3:0 na svetskim prvenstvima“, raportirao je Vilfan, danas komentator slovenačke državne televizije. Potom je iznenadio drugim pitanjem:
„A znaš li kolika je bila prosečna razlika u tih osam utakmica? ‘Samo’ 42,5 poena. U Atlanti pre osam godina bilo je +63 (133:70)“, sipao je kao iz rukava dobro potkovani Vilfan. Ništa od toga što je spremio nije mogao da koristi jer je TV Slovenije otkazala prenos pošto se utakmica „činila nezanimljivom“. Međutim, pretvorila se u senzaciju olimpijskog turnira, čak veću od dva poraza američkog tzv. drim tima, prvo od Portorika pa potom od Litvanije. U prvih pet kola svetski prvak (SCG) i olimpijski šampion (SAD) nakupili su čak šest poraza s tim što smo mi sa četiri morali da igramo za pretposlednje mesto, a Amerikanci su sa dva ipak prošli u četvrtfinale i zadržali opciju, ne mnogo realnu, da ipak odbrane titulu.
Šta se dešavalo sa košarkašima? Jednog odgovora koji bi objasnio sve – nema niti će ga biti. Najveći debakl u istoriji naše košarke (Obradović dixit) posledica je skupa eksternih i internih faktora koji su se složili „u krivo vreme na krivom mestu“. Bez redosleda po važnosti, oni bi mogli biti sledeći:
ODSUTNI: U odnosu na Indijanapolis ovde nisu bili, ne ulazeći sada u razloge i njihovu (ne)opravdanost, Vlade Divac, Peđa Stojaković, Marko Jarić, Milan Gurović i Dragan Tarlać, plus Čabarkapa koga je Obradović otpisao pred polazak i Koturović koji nije ni bio u kombinaciji. Petorka Jarić, Stojaković, Gurović, Tarlać, Divac je u, najmanju ruku, po kvalitetu jednaka onoj sa kojom je Obradović u Atini počinjao utakmice: Vujanić, Bodiroga, Radmanović, Krstić, Tomašević. Mnogi će reći da je čak i bolja, ali ono što je apsolutno neprihvatljivo jeste da startna petorka iz Atine, plus Drobnjak, Rakočević, Šćepanović, Avdalović, nije bila u stanju da rutinski privede kraju utakmice koje su po košarkaškim nepisanim pravilima i zdravoj logici bile dobijene. Hoću da kažem da su nam Divac, Stojaković, Gurović, Jarić i Tarlać nedostajali da budemo olimpijski šampioni, ne da bismo pobedili Kinu i Novi Zeland.
PRISUTNI: Željko Obradović je posle poraza od Kine priznao da je doživeo najteži trenutak u karijeri dodavši da „neke stvari ne razume“. Nije precizirao na šta, ili na koga, misli, samo je rekao da „ima vremena za analize“. Jedan od problema je činjenica da je u Atini 12 igrača bilo prisutno samo fizički. Dvojica su – do meča sa Angolom – igrala više nego simbolično (Ostojić jednu utakmicu – osam minuta, Popović dve, deset minuta), Šćepanović i Pavlović igrali su po osam minuta u proseku, Krstić 12, Avdalović i Drobnjak 14. Čini se da je selektor u startu podelio tim na one u koje bezrezervno veruje i na one koje je morao da povede jer pravila nalažu da ekipa mora da ima 12 igrača. Pred meč sa Kinom selektor je rekao da su nekim igračima „pale ambicije ulaskom među 12“ i da on „ne želi turiste, već igrače koji mogu da pomognu ekipi kad uđu“, ali želje su jedno, realnost drugo.
Klupa je, dakle, iz objektivnih ili subjektivnih razloga, bila „kratka“ ali ta činjenica ne objašnjava nešto što je u Atini prvi put, ili posle mnogo, mnogo godina, viđeno kod košarkaša: strah od poraza, nesigurnost, bežanje od odgovornosti, sakrivanje od lopte, nervoza, neinventivnost, očajan napad, nemoć pred zonskom odbranom… Kako drugačije objasniti 0:10 sa Kinom u poslednja tri minuta i pretvaranje 63:57 u 63:67 uz tri upropašćena napada tako što je lopta ostala u rukama 24 sekunde?
U analizi koju će sigurno uraditi, Obradović će verovatno morati da preispita i „tajming“ priprema. „Plavi“ su počeli među prvima, još 27. juna. To je, recimo, za Bodirogu značilo 12 dana odmora. Španci su startovali gotovo dve nedelje kasnije i nije se primetilo da im je nedostajala snaga.
AMBIJENT: Zbivanja unutar jednog sportskog kolektiva su, u principu, kao u braku. Eventualne razmirice, neslaganja, sukobi mišljenja obično ne izlaze iz „četiri zida“. To što je Obradović u jednom trenutku rekao da „neki možda neće dočekati kraj Olimpijade“ više je bila indirektna poruka igračima da se probude nego realna pretnja da neko stvarno pre vremena ode kući, ali nije pomoglo – svi zajedno su otišli mnogo ranije nego što smo se nadali. Naši izvori tvrde da u okviru tima nije bilo nikakvih problema i da je ambijent bio zdrav. Sad, što se Dejan Bodiroga više druži sa Dejanom Tomaševićem nego sa Petrom Popovićem logična je posledica paralelnih karijera vršnjaka koji su u raznim selekcijama zajedno od 1991… Obradović zbog svog ponekad (pre)oštrog načina komuniciranja sa igračima nije kod svih omiljen, ali sa trenerom je kao sa urednikom u novinama: saradnici ne treba da ga vole, nego da ga poštuju. Kao pametan čovek on će shvatiti gde je on grešio, a vremenom će mu se verovatno razbistriti „neke stvari koje mu nisu (bile) jasne“.
KRIZA: Olimpijski debakl zaključio je jednu od najlošijih rezultatskih godina u novijoj istoriji naše košarke. Juniori su bili peti na EP-u u Saragosi, mladi osmi u Brnu na svom evropskom šampionatu, juniorke nisu uradile ništa značajno, a u „kuću košarke“ ovog leta ušla je samo jedna medalja – kadetkinje su bile druge na šampionatu Starog kontinenta. Dovoljno za paljenje svih alarma u organizaciji koja je važila kao uzorna u svemu i koja ne oskudeva ni u sponzorima, ni u medijskoj podršci, ni u opremi niti u bilo čemu. Kao i u životu, nije problem pasti, već ne podići se. Košarka mora da smogne snage da se podigne i da već dogodine na EP-u u Beogradu vrati bar dostojanstvo, ako ne i sav prethodni sjaj. U prošlosti je bilo padova i kriza, bilo je bolnih smena generacija, bilo je i devetih mesta (EP, Helsinki 1967), bilo je i sedmih (Nant 1983, Štutgart 1985), ali se u svim tim prethodnim i već zaboravljenim neuspesima našla i neka korist. Žeravica je 1967. bio deveti u Evropi sa šest-sedam mladih igrača koji su tri godine kasnije postali svetski prvaci u Ljubljani (Simonović, Kapičić, Plećaš, Šolman, Žorga…). U Nantu 1983. pojavio se Dražen Petrović… Najgore od svega je što iz atinskog debakla nema ama baš ništa pozitivno da se izvuče. Umesto novih igrača otvorile su se sumnje u neke stare, umesto pobedničkog mentaliteta imali smo družinu gubitnika, umesto hladnokrvnih majstora koji mečeve rešavaju iskustvom i kvalitetom, videli smo uplašene i nesigurne igrače koji su gledali da se što pre ratosiljaju lopte.
Kolega Neven Bertičević iz zagrebačkih „Sportskih novosti“ dao je zanimljivu paralelu:
„Batina boli samo na početku… Tako smo se mi palili posle olimpijskog srebra u Barseloni misleći da na svakom narednom velikom takmičenju moramo biti bolji i bolji. Kad je nestao Dražen, kad se potrošila generacija Kukoča, Rađe i Vrankovića, morali smo da se priviknemo da nismo tako dobri kao što verujemo. Bolelo je, ali preživeli smo… Ne kažem da ćete i vi našim putem, samo hoću reći da razumem situaciju, mada ne razumem zašto ste u nju došli jer još uvek imate sjajne igrače i trenere.“
„Imali smo sastanak pred meč s Angolom, ali pričali smo o planovima za dalje. Treba misliti na EP kod nas. Niko od igrača ne ostavlja sumnju da li želi da igra ili ne… Svima nam je teško jer znamo šta smo uložili, svi su došli prvog dana i niko nije došao sa idejom da ovde bude jedanaesti. Ali, tako je ispalo… Bilo je svega, od
nesrećnih okolnosti, Đinobilijevog neverovatnog koša, skandalozne odluke sudija protiv Novog Zelanda, ali kad odigraš završnicu kao sa Kinom…“
„Moje mesto je prvo. Kad je rezultat negativan, ja sam ispred tima, kad je pozitivan, oni su ispred. Tako treba da bude, meni je ovo najteži rezultat u karijeri, ali valjda će mi ovo iskustvo pomoći jer sebe još smatram mladim trenerom iako me mnogi viđaju već godinama.“
„Jasno je da je rezultat veliko negativno iznenađenje za sve nas jer smo svi imali želju da turnir odigramo dobro. Znali smo da to neće biti lako, ali smo takođe znali da možemo da igramo sa svima i to se na kraju krajeva ovde pokazalo. Najžalije mi je što smo veliki deo turnira odigrali dobro protiv rivala koji zaslužuju poštovanje. Nismo nikoga potcenjivali. Kao treneru, prvi put mi se dešavalo da ekipa igra dobro, ali da u svih pet utakmica završnica bude katastrofalno loša. Zašto je to tako, još pokušavam da analiziram, da vidim šta je i da izvučem pouke.“
„Zahvalio sam se igračima, imali smo odličnu atmosferu, nije bilo ni najmanjih incidenata, čak ni najsitnijih. Žao mi je uloženog truda, žestokog rada tokom dva meseca. Završili smo tako što mo od pet utakmica četiri mogli da dobijemo, a i u toj jednoj protiv Španije bili smo bilzu. Ne može biti reči da tim nije radio i da nije želeo, ali
završnice su nas uništile.“
„Imali smo samo dva igrača koji su nosili igru i u reprezentaciji i u svojim klubovima. To su Bodiroga i Tomašević. Svi ostali su u reprezentaciji dobili uloge i minute koje nikada ranije nisu imali. Vujanić je prvi put starter, Rakočević je takođe imao zapaženu ulogu, Radmanović je praktično prvi put sa ovakvom minutažom iako nije debitant, Vule Avdalović je bio u svojoj ulozi… Mlađi igrači nisu imali iskustva, i to nam je falilo.
Očekivao sam da će želja nadoknaditi manjak iskustva, i u dobroj meri tako je i bilo. Jedino što se ljutim na igrače jeste završnica protiv Novog Zelanda. Može se promašiti, ali ne može da se ne trči, da se ne brani… Sve ostalo bilo je u granicama korektnog.“
U pojedinačnim sportovima, osim Jasne Šekarić, oduševila je maratonka Olivera Jeftić. Po nesnosnoj vrućini, na starom Olimpijskom stadionu u centru Atine, ušla je u cilj kao šesta i to kao najbolje plasirana Evropljanka. Malu krizu imala je na 31. km, kada je osetila bolove u mišiću stomaka, ali je problem rešila vezivanjem grčke zastave oko struka, čime je osvojila velike simpatije gledalaca. Iste večeri Dragutin Topić je desetim mestom u skoku uvis rezultatom 2,29, najboljim u sezoni, opravdao dolazak u Atinu, baš kao i veslački dvojac Stojić–Stegić koji je u finalu bio peti.
Počeli su porazima, vaterpolisti od Mađara, a odbojkaši od Poljaka, ali što su Igre odmicale postajali su naša najveća ekipna uzdanica. Na dan štampanja ovog broja „Vremena“, igrali su u četvrtfinalu, odnosno za ulazak u polufinale. Ako su uspeli, neka od medalja biće vrlo blizu. Zapravo, sigurni smo da će naredni, završni atinski raport biti posvećen njima.
Rutinsko: „Do you feel safe?“ (osećate li se sigurnim?) upućeno VIP gostima neprimetno je smenilo: „I, šta kažete, jesmo li ih dobro organizovali?“, upućeno svakom strancu, u maniji koja je regrutovala i strane dopisnike da u grčkoj štampi pišu ode atinskim Igrama
Deset dana je prošlo, gosti su polako počeli i da odlaze, ali domaćine tek očekuje veliko spremanje, svođenje računa i pomirenje s još jednom talasom izneverenih očekivanja i razbijenih iluzija… Na televiziji, Igre su u punom jeku: atletski vikend je prošao uz dužnu pažnju publike čak i na inače praznim stadionima, najatraktivniji grupni sportovi i mnoga finalna takmičenja tek slede. Na naslovnim stranama novina domaći doping-skandal velikih zvezda i najvećih nada smenjuje utešno slavlje zbog neočekivanih medalja koje su doneli mladi. Na ulicama, međutim, skoro da samo volonteri koji u uniformama dolaze i odlaze s posla podsećaju na to da se – daleko od jedva poremećene avgustovske svakodnevice – odigrava Olimpijada, ponovo kod kuće.
Sve što su bile teme tokom Velikog Iščekivanja kao da je progutao mrak – nije bilo blek-auta, TV prenosi se odvijaju po planu, nema zagušenja saobraćaja – uopšte, organizacija nije nigde pukla po šavovima, kako su najavljivale kasandre raznih provenijencija. Povremeno, velike teme se preobražavaju u sopstvenu grotesku, sa Bezbednošću na čelu. Dosad nije bilo nikakvog terorističkog napada, ali iznajmljeni policijski dirižabl romantično krasi atinsko nebo. Javnost nije obaveštena o tome da li je ili ne prikupio bilo kakve uznemirujuće podatke, ali je svoju korisnost potvrdio na drugi način: u sporu između organizatora i dela visokih gostiju oko kašnjenje „šatla“ za borilišta, fotografijom iz cepelina dokazano je da nisu kasnili vozači, nego dremljivi gosti, i čast je spasena. Dosad nezamisliva proporcija 7:1 za vojsku u odnosu na sportiste (vojske i policije oko 70.000, sportista nešto više od 10.000) još jednom je potvrdila da kvantitet ne može da zameni kvalitet, i da nema boga koji će sprečiti dokonog policajca pripravnika u patroli oko olimpijskog sela da u sitne sate koltom upuca kolegu vojnika na straži. Ne u svađi, nego u igri potezanja…
Rutinsko: „Do you feel safe?“ (osećate li se sigurnim?) upućeno VIP gostima neprimetno je smenilo: „I, šta kažete, jesmo li ih dobro organizovali?“, upućeno svakom strancu, u maniji koja je regrutovala i strane dopisnike da u grčkoj štampi pišu ode atinskim Igrama, a one druge izvela na stub srama. Politički postavljen „nacionalni prioritet“, čiji je smisao bio da obezbedi saradnju i „olimpijsko primirje“ između dveju velikih stranaka (opozicionog PASOK-a i od marta vladajuće konzervativne Nove demokratije) radi održanja „uspešnih Igara“, sišao je među narod, ne ostavljajući prostora za bilo kakvu distancu niti smisao za humor. Igre su shvaćene previše ozbiljno, treba se pokazati pred svetom. Ali politički korektna prilježnost publike u dokazivanju grčkog očinstva nad Igrama – koje se vraćaju kao hi–tech franšiza globalnih razmera – ni u čemu ne podseća na onu razdraganost koja se izlila ulicama kada su „naši“ u junu postali evropski šampioni u fudbalu, na iznenađenje sveta, ali i svoje sopstveno.
Osetljivost mnogog grčkog sagovornika je razumljiva: ulog je prevelik, očekivanja su nekritički i predugo doziđivana jedno na drugo. Uvek gladan priznanja i pohvale svom antičkom identitetu, onaj deo domaće publike koji se ne bavi po ostrvima mnogo prijatnijim stvarima ponosan je na spektakularnu, ali kontroverznu etnocentričnu ceremoniju otvaranja Olimpijade, u kojoj nije bilo ničega što bi izdaleka podsećalo na njen (proklamovani) ekumenski i vanistorijski duh.
Nemerljiva dimenzija treme oko potvrde identiteta pretočena je i u merljive medalje koje je publika očekivala, naročito posle portugalske fudbalske fijeste. Interesovanje je potvrđeno i na boks-ofisima: tradicionalno mahom sportski autistična publika stala je, u poslednji čas i pod suncem u avgustovskom sjaju, u redove za karte za takmičenja u kojima učestvuju Grci, naročito za ona u kojima se očekivao trijumf dosadašnjih domaćih olimpijskih pobednika, iskovanih u idole. Avaj! Razočaranje je stiglo pre nego otvaranje Igara, pošto su sidnejski medaljisti, sprinteri Kostas Kenderis (zlato) i Katarina Thanu (srebro), izbegli doping-kontrolu, pa inscenirali saobraćajku da se ne bi pojavili ni pred MOK-ovom Disciplinskom komisijom, i na kraju povukli akreditacije. Nekoliko dana kasnije, dizač tegova Leonidas Sabanis morao je da vrati bronzu zbog vrtoglavog nivoa testosterona… Lavina pokrenuta na domaćoj sceni tek će se nastaviti kada se na jesen zahuktaju politička prepucavanja između sadašnje i bivše vlade oko odgovornosti ne samo za tolerisanje, nego i za aktivnu podršku nekontrolisanom dopingu u grčkom sportu, koji je tokom poslednje decenije proizveo komete – pokazalo se – kratkog trajanja. U kontekstu međunarodno poostrene antidoping-kontrole, nacija je saznala da se u sportu svi dopinguju, ali da – eto – selektivno hvataju samo „naše“, ali ne i Amerikance (istini za volju, od 17 sportista koji su do sada isključeni posle doping-kontrole, jedan je Grk i jedna Amerikanka), ili im „čak sipaju testosteron u sok od pomorandže“. Masovne sportske iluzije su dodatno razbijene otkrićima onoga što je – sada se ispostavlja – bilo javna tajna, a uključuje čak i pismeni predlog bivšoj vladi da za svega šest miliona evra dopingovanjem – legalnim i nelegalnim – 150 sportista obezbedi kišu medalja u Atini… Predlog je odbijen, ali svi akteri, politički i sportski, još su na sceni, iako je vidan kraj jedne epohe…
Dizanje tegova, grčki „forte“ od polovine devedesetih kada ga je uglavnom s albanskim i gruzijskim sportistima začeo trener Hristos Jakovu, zatvorilo je krug. Pod pritiskom doping-skandala, Jakovu je izjavio da se povlači; patike je na podijumu simbolično ostavio i višestruki zlatni olimpijac i perjanica sporta, naturalizovani Grk iz Albanije, Piros Dimas, ispraćen bronzom u Atini i ovacijama publike. Kenderis i Thanu su prošlost, nema nikoga ko će ih oprati što su osramotili zemlju – ne toliko dopingom, koliko nečasnim ponašanjem – iako im se priznaje da su samo žrtveni jarci cele priče… Umesto njih, stižu neki novi, anonimni potencijalni idoli, ali tek pošto se publika oporavi od ovog razočaranja. „Sve je počelo od shvatanja da treba da igramo ulogu velike sportske nacije, iako su naša deca debela i nepokretna i iako smo samo mala zemlja od 11 miliona stanovnika“, piše sada kolumnista dnevnika „To Vima“. „U to smo ubedili narod koji sada žali, kao što smo ga nekada ubeđivali u ‘istorijsku istinu’ o Makedoniji, o Miloševiću, o gromoglasnom „ne“ za ponovno ujedinjenje Kipra. Istina je da narodima trebaju mitovi, ali to uključuje i doping svake vrste.“
Kraj Igara je već na vidiku, svečanost zatvaranja spremna, uz narodnu pesmu i žeteoce (?), ali bez ili sa mnogo manje vatrometa nego prilikom otvaranja, jer je u međuvremenu vatromet sa žurke „čelične ledi“ grčkog Organizacionog komiteta, Jane Angelopulu-Daskalaki, spalio pola susednog brda. „Visoka peć“ pored glavnog stadiona, na kojoj gori olimpijski plamen, gasi se svakodnevno na četiri sata pred zoru, radi održavanja; TV prenosi, kojima je ionako sve prilagođeno, nastavljaju se i svako kroz svoju ključaonicu viri u ono što se prodaje kao „olimpijski duh“. Intonaciju je, međutim, na otvaranju dala supruga jednog od međunarodnih magnata čelika, Angelopulosa: „Dobro došli na NAŠE Igre.“
Sonja Seizova
Lionel Mesi postao je najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava, postigavši 17 golova i time pretekao Miroslava Klosea, sa kojim je do sada delio rekord. Do istorijskog pogotka došao je u meču protiv Austrije
Obradović je u Panatinaikos pozvao i Bogdana Bogdanovića, što je podelilo navijače Partizana
Srpskom treneru biće ovo prvi angažman nakon što je u novembru 2025. podneo ostavku u Partizanu
Reprezentativci Kurasaa su istorijski uspeh posvetili preminulom saigraču
Srbija je ušla u leto uz pretežno sunčano vreme i visoke temperature, ali meteorolozi upozoravaju da bi popodne moglo doneti lokalne pljuskove sa grmljavinom i gradom
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
