Frotirizam u Srba

Tamara Štajner-Popović, psihoanalitičar i direktor za edukaciju Psihoanalitičkog instituta za istočnu Evropu Svetskog psihoanalitičkog udruženja, objasnila je za „Vreme“ da egzibicionizam, voajerizam i frotirizam spadaju u perverzije. „Šta je perverzno, a šta nije zavisi od toga šta podrazumevamo pod normalnom seksualnošću, a nju u mnogo čemu diktira vreme u kojem živimo. Ono što je bilo normalno u staroj Grčkoj, u srednjem veku bilo je greh protiv boga zbog čega su ljudi spaljivani. Normalno i patološko u seksualnosti se menjalo, pa tako i pojam perverzije koji se danas shvata kao erotizovana mržnja. Karakteristika ova tri poremećaja jeste bolno ponižavanje i povređivanje druge osobe, ali i onemogućavanje uspostavljanja i razvoja intimnog odnosa koji traje. Čak i kod normalnih ljudi povremeno se javljaju perverzne aktivnosti u različitim stepenima: kod osoba najbližih perverziji te aktivnosti se odigravaju u stvarnosti; kod nekih su one u stvarnosti retke ali ih je mnogo u mašti, a kod najblažih slučajeva samo se pojave u mašti, ali osobu ne progone. „Praporeklo egzibicionizma i voajerizma je trijumf odraslog nad traumom detinjstva. Obično su i voajerista i egzibicionista prisustvovali tzv. primarnoj sceni (seksualnom odnosu roditelja) ili su doživeli traumatsko rođenje deteta, u smislu mlađeg brata ili sestre. Ovi događaji tokom života mogu se ispoljiti na razne načine“, kaže Tamara Štajner-Popović. Za egzibicionizam i voajerizam zajedničko je izazivanje šoka kod žrtve, a šok daje moć. U normalnoj seksualnosti uvek ima i egzibicionizma i voajerizama, odnosno gledanja i pokazivanja, ali ne postoji prinuda, a svrha je intimnost i obostrano zadovoljstvo. U pitanju je nasrtaj na drugu osobu, ulazak u njen intimni prostor. Ipak, nošenje mini suknje i dubokih dekoltea ne smatra se egzibicionizmom jer osoba koja to čini nikoga ne želi da povredi. Prirodan oblik egzibicionizma je dopasti se i privući pažnju.

SCENARIO SA SUZAMA I SEKSOM: Milena Živanović, šef Odseka za suzbijanje seksualnih delikata Odeljenja za krvne i seksualne delikte, kaže za „Vreme“ da građani često prijavljuju ove slučajeve, mada se o njima ne vodi evidencija jer ne spadaju u krivična dela, već u prekršaje. Dakle, egzibicionista uhvaćen na delu biva priveden u policijsku stanicu, pa kod sudije za prekršaje. Kazna koju može da dobije je novčana ili do dva meseca zatvora. „Karakteristika izvršioca seksualnih delikata jeste da se dela ponavljaju“, kaže ona. „Takvom čoveku se po hapšenju ne otvara dosije. Iako može da ima više prekršajnih prijava, nije evidentiran kao seksualni izvršilac. Zakonodavac je smatrao da takva osoba prouzrokuje malu štetu i zato je mala i odgovornost.“ Ali, šteta može da bude velika, naročito kod dece predškolskog i školskog uzrasta jer takve situacije mogu izazvati traumu. I ne samo kod dece već i kod osoba svih uzrasta. „Voajer će, na primer, da plati kako bi osmislio i ostvario scenario koji predstavlja trijumf nad njegovom ranom traumom: iznajmljuje par koji u susednoj sobi vodi ljubav, on u jednom trenutku počinje da plače i traži od žene da dođe kod njega da ga teši. Na taj način izražava želju koju je imao kao dete – da mama ustane iz kreveta, napusti tatu i dođe kod njega da ga teši“, kaže Tamara Štajner-Popović. Gledanje i pokazivanje su normalan deo razvoja, ispoljavaju se kao prvi kontakti bebe i pogled „oči u oči“. Kakva će biti sudbina gledanja, zavisi od razvoja. Negde se ono pretvara u perverziju, a negde se mogu sagledati stvari do kraja, kao na primer kod naučnih istraživanja. Jedan deo agresivnog voajerizma postoji i u želji da se gledaju operacije, izvršenja smrtne kazne, ali i gledanje horor filmova i snimaka ubistva u Iraku. To, dakle, nije vezano samo za seksualnu aktivnost, ali donosi uzbuđenje. Druga strana voajerizma – kada je zabranjeno gledati oko sebe – daje stidljive ljude ili ljude koji ne mogu da čitaju ili doživljavaju intelektualnu blokadu. U policiji kažu da postoji i drugi kraj priče: veoma često, ukoliko je voajer primećen a ne uspe da pobegne, u stanici se pojavljuje kao žrtva batina.

OKIDAČ: Egzibicionista je suprotno od voajera, on ne gleda, već se pokazuje. Muškarci pokazuju polne organe, dok je ženski egzibicionizam pregenitalni, jer ona ne pokazuje svoje genitalije: erotizovani su kosa, ruke, nokti, noge. Okidač koji prouzrokuje ovakvo ponašanje muškaraca jeste ponižavajuća situacija od strane žene. Međutim, u tom slučaju nije reč o anksioznosti, već je osnovni problem poljuljan polni identitet, što je stvar samopouzdanja i samopoštovanja. „Egzibicionista često magijskim radnjama koje imaju značenje samo za njega, pokušava da prisili onoga ko ga gleda da učini njegovu fantaziju (‘ja sam najbolji’) stvarnom. Magijske radnje za takve osobe su mahanje, podizanje ruke, držanje u džepovima i sl., i to je individualno“, kaže psihoanalitičar. Šef Odeljenja za seksualne delikte objašnjava da egzibicionisti obično ne izgledaju onako kako ih zamišljamo – u mantilima, ali da uvek onanišu na javnom mestu. „Na Novom Beogradu trenutno imamo taj problem: građani često prijavljuju egzibicioniste i mi radimo na tome. Kada ga policija identifikuje, a ukoliko nije došlo do direktnog kontakta s drugom osobom, dakle nije učinjena bludna radnja, dobija prekršajnu prijavu. U zavisnosti od odluke sudije može da dobije zatvorsku ili novčanu kaznu, u zavisnosti od njegovog iskaza i od toga da li je učinio još prekršaja, a takav prekršaj se posle dve godine briše. Imali smo i nekoliko slučajeva da osoba onaniše pred prozorom kada zna da ga druga osoba gleda. Jedan građanin je prijavio egzibicionistu jer ga je njegova ćerka videla kako masturbira kraj prozora. On je to radio kad god bi video upaljena svetla u susednoj zgradi. Dobio je samo prekršajnu prijavu.“

SUTRA ĆU DA TE DIRAM: Veoma često se dešava da egzibicionisti onanišu pred školom i obdaništem. Pre nekoliko dana u osnovnoj školi starija osoba prišla je detetu i rekla: „Baš si slatka devojčica, doći ću sutra da ti diram guzu.“ Živanovićeva kaže da u ovom slučaju, iako nije bilo direktnog kontakta, u dogovoru sa tužiocem ovo delo biće teretirano kao pokušaj bludnih radnji, što do sada nije bila praksa. „Zbog dece moramo svi da budemo fleksibilni, da sankcionišemo takva dela, a osobe koje ih čine da pošaljemo na lečenje. Svuda u svetu izvršiocima se pruža lekarska pomoć. Oni nisu opasni, ali lako stupaju u kontakt sa decom jer su ona personifikacija pozitivne ličnosti. S obzirom na to da su često u pitanju starije osobe, deca na njih gledaju kao na svog deku.“

HVATANjE FROTIRISTE: Jedini način za hvatanje frotiriste jeste da ga žrtva prijavi odmah, na licu mesta sa mobilnog telefona, ili prvom policajcu koga sretne. Međutim, najveći problem i uobičajena praksa kod svih seksualnih delikata jeste što, iako frotirista ne pobegne odmah, oštećena strana obično ne želi dalju saradnju s policijom i ode sa mesta događaja. Ukoliko ne postoji ništa osim iskaza svedoka ili žrtve, posao policije je završen, a prestupnik na slobodi. „Građani treba da znaju da policija reaguje svaki put kada se prijavi slučaj, ali da ne može da linčuje čoveka, već samo da uradi sve što predviđa zakon. Prekršilac može da dobije kaznu do dva meseca zatvora, a ukoliko ima elemenata za krivično delo sa pristankom tužioca, možemo da ga zadržimo 48 sati. Ali, tu se naše zakonske mogućnosti završavaju“, kaže Milena Živanović. Ukoliko bi egzibicionizam i frotirizam ušli u Krivični zakon, u najmanju ruku nakon nekoliko evidentiranja iste osobe, sledila bi i veća kazna.

ODBRANA: Prema dosadašnjim saznanjima policije, frotiristi, egzibicionisti i voajeri ne napadaju, već se zadovoljavaju svojom „osnovnom delatnošću“, ali izuzetak se ne isključuje. Preporuka policije o ponašanju jeste da pri susretu osoba pokuša da kontroliše svoje reakcije i ne pokaže strah. Međutim, prema dosadašnjim iskustvima, kada se nađe na pustom i mračnom mestu, žrtva uvek razmišlja o najgorem, pa čak i o smrti u slučaju silovanja. „Nedavno smo imali slučaj da egzibicionista traži da ga osoba dodiruje; i to je krivično delo, ali ne možemo da okrivljujemo čoveka za misli i za ono što nije učinio. Egzibicionisti su uglavnom plašljivi, i kada ih dovedemo u policiju, obično kažu da su vršili nuždu, da imaju stomačnih i problema sa bešikom. ‘Grejači’, koji se u autobusu trljaju uz druge osobe takođe su plašljivi. Ukoliko im se ugrožena osoba obrati, oni često verbalno napadaju. Ukoliko okolina na njih reaguje, sklanjaju se sa lica mesta. „Muškarci se veoma plaše napada seksualne prirode“, kaže Živanovićeva. „Oduvek je bilo normalno da se na ženu gleda kao na seksualni objekat koji može da se napastvuje, ali muškarci teže reaguju od žena, imaju veće traume. Oni mnogo ređe prijavljuju frotiriste; pre svega zbog srama i straha da bi ljudi mogli da pomisle kako oni žele takvo dodirivanje.“ Poseban je problem što su žrtve čak i stariji muškarci. Egzibicionisti koji se pojavljuju u okolini Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj ulici poznati su policiji toliko da ih gotovo znaju po imenima. „Žene se sprdaju s tim. Ima nekoliko osoba egzibicionista jer znaju da u klinici leži veliki broj žena. To područje im je zgodno i za seksualne napade. Gde god postoji prečica, zelena površina, žene treba da budu oprezne jer ima ne samo egzibicionista i voajera već i siledžija.“

Tamara Štajner-Popović kaže da su dublji razlozi u privlačnosti tog mesta: s obzirom na to da je cilj poniziti i ući u privatni prostor žene koja najčešće predstavlja majku, na tom mestu lako je pronaći pogodnu osobu. Trudnice su mame, ali i babe i sestre. One su i ona početna slika rođenja brata ili sestre.

LEČENjE: Seksualni poremećaji, odnosno perverzije, obuhvataju spektar patologije. Ona može da se kreće od normalnog neurotičnog pa do raznih formi psihoza (npr. prekid kontakta sa realnošću), s tim što se normalno neurotično javlja i u obliku predigre seksualnog odnosa. Problemi se javljaju već u prvoj godini života kada beba ne dobija dovoljno emocija, ali se to leči, mada dugo i mukotrpno. Osobe svojevoljno dolaze na lečenje jer se osećaju psihički impotentnim za odnos. Kada se javi sumnja kod osobe da je drugačija, strah od otkrivanja, ili joj se dese „strašne stvari“, tek onda će se obratiti za pomoć. Egzibicionista će se možda jednog dana zaljubiti i početi da se plaši da njegova žena ne sazna da je egzibicionista. S obzirom na to da svoj poremećaj smatraju normalnim ponašanjem, lečenje je u praksi retkost.

Evidentiranje ovih osoba veoma je važno, ali pre svega zbog sklonosti ka pedofiliji kod mnogih među njima. Oni rade i u školama, obdaništima i domovima zdravlja u stalnom kontaktu sa decom. Ustanove zakonski najčešće ništa ne preduzimaju, već se dogovaraju sa osobom o prelasku na drugo radno mesto, u drugu instituciju, gde se ista priča nastavlja. Međutim, pojedinac ne može da reaguje sam. Ovde je potrebno i učešće nevladinog sektora, koji bi reagovao kao što to čini u slučajevima seksualnog zlostavljanja. Susret sa frotiristima, egzibicionistima i voajerima je razoran, agresivan, ostavlja žig, a koliko će ko i kako da odreaguje zavisi od uzrasta osobe i od toga da li je s nekim podelila i „proradila“ događaj. U suprotnom, često se javljaju krivica i razmišljanje o vlastitom doprinosu tom dešavanju. Može da izazove i poremećaje, jer kada se na krivicu nadoveže i stid a događaj postane tajna, ceo doživljaj veoma je sličan traumi.