Period intenzivnog cimanja

Jedna od tipičnih sms poruka u posleponoćnim satima glasi:… POZDRAV ZA BATAJU…OBDAREN MLADIĆ TRAŽI NAPAljENE DAME U KRAJU… GAY STOP, BEZ CIMA… Ako apstrahujemo erotski naboj i lepotu sms pravopisa, ostaje dominantno osećanje koje obeležava Srbiju – CIMANjE! Izraz je star koliko i mobilna telefonija u Srba, ali je praksa viševekovna. Zvrcnete nekom, on se polomi da stigne do telefona, a onda – ništa! Umesto telefona dolaze u obzir i svi ostali vidovi ljudske komunikacije, epilog je uvek isti – zavlačenje. Danima nas tako cimaju, a televizija se pokazuje kao savršen medij za ovu igru. Vojna i nezavisna komisija se međusobno cimaju oko izveštaja, a onda cimaju i sve nas koji očekujemo nekakvo razrešenje. Već smo pisali o tome kako Dana Drašković telefonom (totalno profi) odgovara smaračima.

Da maltretiranje ima i patološke dimenzije pokazuje primer ludaka koji su porodicu jednog od nastradalih vojnika ucenjivali tobožnjom kasetom gde se vidi šta se u Topčideru zaista desilo. Policija je uhapsila ucenjivače, a na mestu primopredaje otkrila kasetu sa porno filmovima. Kakav bolestan um je u stanju da smisli ovakvo maltretiranje, kažem vam stvar se otela kontroli.

Slična stvar se dešava sa otkupom deonica ’’Knjaza Miloša’’ gde se Divac i Danone nadmeću sa ostalim ponuđačima. Mali akcionari su, dakle iscimani, a mi ostali čekamo saopštenje Centralnog registra i Komisije za hartije od vrednosti, kao nekad lex specijalis.

DSS je protekle nedelje cimnuo jedan od njihovih poslanika – imenom Dragiša Đoković, kada je rešio da napusti stranku i pređe u DS. Vrhovni sud mu je oduzeo mandat, ali je zanimljivije što su pobunjenom poslaniku, navodno, prvo nudili mnoge lepe stvari. Lanac sreće izgleda otprilike ovako – stan, kredit, stipendija za malog, ostalih nagrada (bela tehnika, put u Rio) se ne sećam. DSS opet, navodno, o tome ništa ne zna, izbrisali su identifikaciju sa cima.

U srpskohrvatskim odnosima ponovo smo došli u fazu cimanja. Pred rat je omiljeni sport bilo nasumično pozivanje brojeva u Zagrebu i Beogradu, pa su se ljudi cimali, psovali, da bi se stvar završila klanjem. Nakon perioda normalnosti manija je probuđena, Gurović ne može sa Dražom u ZG, Tijanić je bio, ali ga je onaj cimao čuku vremena, ili su se cimali obostrano, pa su sad neki javni djelatnici u Hrvatskoj pisali peticiju protiv ovog gostovanja. Vrhunac ludila (opet ta omladina) jeste hapšenje i pritvaranje studenata Stevana Vraneševića i Mirjane Đerković, koji su na Jelačić placu hteli da se slikaju sa Dražinom slikom. Glupa ideja, rezultovala je nerealno strogom presudom i novim lancem histeričnih reakcija u Srbiji i Hrvatskoj. Umesto da cimaju, svi turisti iz Beograda, bili studenti ili urednici RTS-a, čini mi se, nemaju dovoljnu svest da u toj Hrvatskoj i dalje žive mnogi Srbi, da su izbeglima iz Hrvatske od vitalnog značaja normalni odnosi naše dve rovite demokratije. Ne govorim o licemernom bratimljenju niti mazohizmu, govorim o elementarnoj ozbiljnosti, kad još uvek ne shvatamo šale.

Kad smo kod shvatanja šale, danima razmišljam o novoj reklami za Fast. Do sada je debeljuškasti glavni junak uvek, ni kriv ni dužan, dobijao batine jer je nešto pogrešno shvatio.

U poslednjem izdanju, vidimo ga kako čeka bus, nosi venčani prsten (znači porodični tip) i vidi kako policajac juri za sumnjivim frajerom. Premišlja se, šta ima da se petlja, ali na kraju se ohrabri i saplete sumnjivca. Ispostavi se da svi trče za autobusom i debeljko opet popije batine – doduše kačketom. To je jedini eufemizam, jer bi nezgodno bilo da ga nabadaju šakom kao u prethodnim epizodama, kada ga je mlatila žena. Možda će mu neko uskoro pucati u kolenca ili dobaciti kašikaru. Poenta, gledaj svoja posla, nemoj da se cimaš, ništa nije kao što izgleda. Ako se osmeliš da uzmeš stvar u svoje ruke – ima da te izlomimo! Kupuju se na trafici, a nisu novine – batine!