Tužibaba i oponenti

Osim diskretnog uticaja mladalačkog boravka u Zagrebu na način govora (akcenat i terminologija), Svetozar Marović, aktuelni predsednik državne zajednice, nema ni fizičkih ni očiglednih karakternih sličnosti sa aktuelnim hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem, pa ipak je svojim poslednjim potezom dao oponentima povoda za komentare o svojoj „mesićevskoj ulozi“, pri tom još i sasvim očekivanoj. Reč je, ako je neko slučajno zaboravio, o asocijaciji na izjavu nekadašnjeg predsednika države (Mesića) koji je na početku svog mandata najavio da će biti poslednji predsednik iste te države (SFRJ) – što se i desilo.

Marović je, naime, u iznenadnom saopštenju za javnost, u nedelju najavio novu internacionalizaciju unutrašnjih problema, čije je uzroke video samo u jednoj članici zajednice – Srbiji.

„Bojim se, i o tome ću obavestiti EU, da se sve više pojavljuju tendencije koje, umesto da pomognu, direktno ugrožavaju brzinu evropeizacije Srbije i Crne Gore“, ocenio je Marović, ističući da te tendencije ne dolaze iz Crne Gore, „nego iz pojedinih institucija i ministarstava Vlade Srbije, koja se na rečima zalaže za državnu zajednicu, a stvarno, svojim pojedinim konkretnim potezima, direktno utiče na usporavanje evropeizacije državne zajednice, njenu stabilnost i potencijalno ubrzava njen kraj“. Svoje upozorenje predsednik je konkretizovao u tri tačke: prva je neizvršavanje obaveza prema Hagu, drugu čine neprecizirane „tendencije da se preuzimanjem imovine, bez zakona o imovini, želi ugroziti i zaustaviti funkcionisanje jedinstvenog fonda za reformu Vojske“, a treću istovremeno nastojanje istih neimenovanih srpskih institucija da se „suprotno duhu Ustavne povelje, Zakona o sprovođenju Ustavne povelje“ preuzmu „medijske, finansijske i druge institucije (kao što su Tanjug, „Borba“, „Večernje novosti“, banke…), kao što je to bilo u slučaju formiranja ‘Srpske banke’, bez sporazuma s vladom Crne Gore i Savetom ministara“.

Crnogorska vladajuća koalicija, okupljena oko Demokratske partije socijalista, čiji je Marović potpredsednik, praktično je podržala njegov stav, ocenivši da je „poslovično uzdržanom Maroviću prekipelo“. Osim radikala, koji su ocenili da se Marović stavio na stranu separatista te bi stoga valjalo preispitati njegov položaj, oponenti srpske vlade se do utorka nisu previše bavili Marovićevim istupom. Politički analitičari u Srbiji uglavnom su podržali deo koji se odnosi na nepostojanje saradnje s Hagom, ali ne i njegovu izjavu u potpunosti – a sve zbog ogromnog stepena tolerancije predsednika zajedničke države, spram, recimo, odnosa zvanične Crne Gore prema onom delu Ustavne povelje koji se odnosi na održavanje neposrednih izbora za poslanike u Skupštini SCG početkom sledeće godine.

Baš s tim u vezi, najveća crnogorska opoziciona stranka, Socijalistička narodna partija, optužila je Marovića za namerno insceniranje nefunkcionalnosti državne zajednice, podsećajući da je već i ranije tvrdila da će Marović to u nekom momentu uraditi. Potpredsednik male opozicione Narodne stranke Predrag Popović čak je zaključio da predsednik sprema teren za ostavku, kako bi bila otvorena mogućnost za izvođenje separatističkog projekta. Po poslednjim anketama, najpopularniji crnogorski političar (iako i dalje pozicioniran u sektoru nevladinih organizacija) Nebojša Medojević u svemu je video pokušaj prebacivanja loptice u drugo dvorište: prema njegovoj oceni, crnogorski premijer, lider DPS-a, Milo Đukanović nalazi se u teškom položaju, jer ne može međunarodnoj zajedinici da objasni da se šalio kada je potpisao Beogradski sporazum, kojim je prihvatio neposredne izbore za Skupštinu SCG, a svestan je da na njima ne može da pobedi (jer independistički nastrojen deo crnogorskih birača na takve izbore jednostavno ne bi izašao, a Đukanović, koji se na domaćem terenu zalaže za nezavisnost, imao bi logičkih problema u eventualnom pokušaju da ih animira da prošetaju do biračkih mesta).

Predstavnici prozvane vlade Srbije imali su odgovarajući utuk na Marovićev utuk: Srđan Đurić, šef vladine Kancelarije za saradnju s medijima, saopštio je da Vlada Srbije „ispunjava sve svoje obaveze vezane za funkcionisanje državne zajednice“, dodavši da „o tome najbolje svedoči i Predlog zakona o neposrednim izborima, koji je ona usvojila i uputila Skupštini na razmatranje“ – za razliku od Crne Gore, koja tu svoju obavezu nije ispunila. Najratoborniji je, kao i obično, bio srpski ministar finansija Mlađan Dinkić: podsetivši da je Vlada Srbije na poslednjoj sednici donela odluku da ubuduće bez njene saglasnosti Savet ministara ne može da prodaje imovinu državne zajednice, između ostalog i vojnu, Dinkić je rekao da se u Crnoj Gori daleko odmaklo s prodajom vojne imovine, o čemu Savet ministara i srpska vlada malo znaju, i Maroviću uputio pitanje – zašto mu smeta kontrola prodaje vojne imovine.

Do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak) nije bilo Marovićeve reakcije na postavljena mu pitanja, niti se tačno znalo da li je drugi deo njegovog nedeljnog upozorenja urodio plodom. Marović je, naime, još jednom pozvao predsednike i premijere Srbije i Crne Gore na sastanak koji već mesec dana bezuspešno pokušava da organizuje (predsednik SCG je tokom posete Karle del Ponte najavio takav sastanak, uslovivši svoj ostanak na funkciji efikasnom saradnjom s Haškim tribunalom). Ostalo je, pri tom, nejasno da li bi na spisku tema tog sastanka trebalo da budu i Đukanovićev zahtev da se razgovara o transformaciji državne zajednice u zajednicu nezavisnih država, ili ideja o produžetku mandata postojećeg sastava parlamenta SCG, što je predložio potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus, a Đukanović podržao. Za razliku od Labusa, čija se partija zalaže za nezavisnu Srbiju, premijer Vojislav Koštunica insistira na doslednom poštovanju Ustavne povelje, što podrazumeva skoro održavanje neposrednih izbora za Skupštinu SCG. Koštunica se, pri tom, nada pritisku EU-a, pod čijim nadzorom je Ustavna povelja i potpisana, a koji bi crnogorsku stranu trebalo da privoli na poštovanje tog potpisa. Tako ispada da je na potezu upravo onaj kome se Marović i obratio – EU.