Kako izgleda objekat u kome se, prema izvesnim navodima, s vremena na vreme krije Ratko Mladić
Kada se govori o Han Pijesku valja razlučiti to malo mesto na visini od 1107 metara između Sokoca i Vlasenice od podzemnog vojnog objekta „Crna Rijeka“, udaljenog od gradića desetak kilometara uzbrdo do brda Žep. Postojanje tog objekta bila je strogo čuvana državna tajna. Sem gustih stoletnih stabala sa krošnjama koje potpuno zaklanjaju nebo, dobija se utisak da, sem zverinja, nema ničeg drugog. Međutim, do rata u Bosni nije se znalo da se na tom terenu, u narodu zvanom Crna Rijeka, u utrobi Žepa nalazi komandno mesto Vrhovne komande oružanih snaga bivše Jugoslavije. Opremljeno za to vreme (od 1960. do kraja 1970. godine) najmodernijim tehničkim dostignućima i građeno gotovo identično kao komandno mesto u Topčideru, o kome se ponešto saznalo nakon nedavne tragedije, odnosno ubistva dvojice vojnika stražara, čuvara tog objekta.
„Da se na pomenutom prostoru Crne Rijeke nešto gradilo ukazivali su i danas vidno istaknuti znaci kojima se ljudi upozoravaju da su ušli u zabranjenu zonu“, kaže sagovornik „Vremena“ koji je kao starešina JNA svojevremeno više puta boravio na tom terenu i komandnom mestu. „Han Pijesak i okolina bili su jedna od pet zabranjenih zona u bivšoj SFRJ, tačnije u Bosni, bastionu odbrane zemlje. U njoj su bili smešteni glavni industrijski vojni potencijali bivše SFRJ. U Han Pijesku je prema propisima bio zabranjen boravak stranaca, njihovo nastanjivanje, a ukoliko su kraće boravili, odnosno bili u poseti, morali su da se prijave, što je omogućavalo da budu kontrolisani. Jednostavno, zato što je ta zona, kao i ostale četiri, bila od posebnog značaja. Ljudi iz tog kraja, Han Pijeska i okoline, verovali su da se gradila fabrika municije i podzemno skladište jer su znali da vojska obezbeđuje ceo kraj. Sličan objekat nalazio se i u širem rejonu Konjica, dolini Neretve, odnosno Boračkih jezera, ali je tu bila velika podzemna fabrika municije koju su kasnije zaposeli HOS-ovci“, kaže sagovornik „Vremena“.
Objekat Crna Rijeka je, pored prirodnog okruženja, dodatno maskiran, tako da je bio neprimetan, kako iz vazduha tako i sa kopna. „Verujem da i danas postoji više skrivenih ulaza i izlaza takođe neprimetnih. Postojala je i jedna neugledna drvena baraka iz koje se podzemnim putem ulazilo u objekat u kome inače nema spratova ni stepenica. Sve je na jednom nivou. Neupućen čovek bi u njemu zalutao kao u lavirintu. Naravno, u objekat se ulazilo isključivo sa propusnicom, s tim što ni s njom nije moglo svuda da se ide. Samo je mali broj ljudi mogao da se kreće kud hoće, odnosno samo vrh komande – komandant i njegov kolegijum. Osetljive tačke, na primer, daktilo-biro, prostorije radio i ostalih veza, kabinet i spavaća soba vrhovnog komandanta bili su pod posebnim merama vojne bezbednosti. Crna Rijeka u brdu Žep bila je zaštićena i od nuklearnih udara, kako spolja tako i od eventualnih podzemnih nuklearnih eksplozija. Graditelji su objekat zaštitili elastičnim sistemima, potpunom izolacijom i sa više ugrađenih blindiranih vrata koja se prema potrebi hermetički zatvaraju onemogućavajući na taj način eventualan prodor bojnih otrova. Budući da su hodnici koji se naglo lome levo i desno veoma dugi, postoje omanja vozila na električni pogon kako bi se što pre stizalo do određenih punktova. Sve u svemu, reč je o potpuno autonomnom objektu opskrbljenom svim neophodnim rezervama provijanata, goriva, vode, kako tehničke u bazenima tako i pijaće, i svime što je neophodno za veoma dug boravak. U njemu je moglo da se ostane nepunu godinu dana. Postoji, takođe, napominje naš sagovornik, poseban sistem ventilacije koja se inače spolja gotovo ne primećuje. Ti otvori imaju specijalne filtere za neutralisanje bojnih otrova. Kad se objekat kompletno zatvori, uključuje se tzv. odisni sistem, koji indirektno omogućava priliv svežeg vazduha. Inače, u Crnoj Rijeci unutra nema skladišta oružja i municije. Svako ko je bio u objektu nosi samo svoje lično naoružanje.
Pre Drugog svetskog rata u staroj četinarskoj šumi blizu Han Pijeska Karađorđevići su imali omanji letnjikovac, zapravo vilu sagrađenu u planinskom stilu. Prema pričama meštana, tu je bio sklonjen princ Đorđe Karađorđević posle nekog ekscesa. Zapravo, kad je svog ordonansa zatekao da mu krišom otvara poštu, udario ga je pljoštimice sabljom po glavi te je nesrećnik nešto kasnije i izdahnuo. Ta vila je krajem Drugog svetskog rata izgorela, ali je vojska JNA, odnosno Garda, u istom stilu podigla planinsku kuću koja je imala karakter dosta skromne rezidencije. Zvanično se zvala Rezidencionalni vojni objekat, koji je kasnije pripao Komandi Armije u Sarajevu. U tom objektu bili su sačuvani neki delovi nameštaja, spavaća soba kraljice Marije, kao i trpezarija, stolice, escajg… Rezidencionalni vojni objekat, koji su inače ljudi iz tog kraja i dalje nazivali Kraljeva vila, posećivali su pripadnici JNA, organizovali večerinke, drugarska okupljanja, vikende… Objekat su, međutim, i pored dva vojnika koji su ga uvek čuvali, napali crvotočci, izgrizli drvenariju, tako da mu nije bilo spasa. Saniranje nije uspelo.
Na periferiji Han Pijeska bila je od 1980. do raspada Jugoslavije vojna kasarna, odnosno objekat planinskog tipa u kome je boravila 228. brdska brigada tzv. „R“ sastava sa desetak starešina i 30-40 vojnika koji su održavali opremu brigade. Poslednji komandant te brigade bio je tada potpukovnik Dragoljub Milošević, trenutno u Hagu kao optuženik.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
