Nikola Bertolino (1931) važno je ime među remboistima i prevodilac velikih francukih pesnika. Rođen je u Buenos Ajresu gde su mu otac, poreklom Italijan, i majka, oboje rodom iz Dalmacije, otišli za boljim životom. Detinjstvo i prvu mladost, do 1947. godine, proveo je u mestima Dalmacije, u Vukovaru, Zagrebu, Sremu i Beogradu. U Zavičajima je zabeležio sećanja na lične doživljaje iz tih mesta tog vremena
Prodavnica „Bate“ u Širokom Brijegu (1937-1938)
S nepunih pet godina otišao je iz Argentine u Dalmaciju, u Drvenik, seoce u zabiti makarskog primorja. Zbog čestih selidbi u ranom životnom dobu, bilo mu je suđeno da ga „ne prožme nikakav nacionalni duh“ zbog čega sebe svrstava u iskorenjene, ali se zbog toga ipak ne oseća „lišenim zavičaja“.
„Za sve doživljeno i upamćeno iz tih godina imam samo jedno ime: zavičaj. On ispunjava moje sećanje slikama nastalim u životu a ne u mitovima, glasa sa odavno utihnulom, a meni ipak čujnom muzikom od zvonjave omiškog i supetarskog zvonika, od šumova borova, tamarisa, jablanova u kotlini Cetine, od cike lastavica i krika galebova, pesme cvrčaka, huke talasa, žalobnog brundanja dalekih trabakula što ispunjava horizont, dok oni promiču kanalom noseći svoje teške terete.
A ni danas, kao ni onda, ne čujem ga ni u kakvim himnama i marševima; još uvek ga gledam u bojama prirode, a ne grbova i zastava.“
(Već u ranom detinjstvu, iako na tlu svojih predaka u Drveniku, Omišu i Supetru, osećao se kao bela vrana.)
„Našavši se u Dalmaciji, dakle prestavši da slušam španski i da ga govorim, zaboravio sam taj jezik i naučio drugi. Izvesno vreme zadržao sam guturalno, „špansko“ izgovaranje suglasnika, zbog čega sam bio izložen podsmevanju dečurlije. Sećam se kako mi jednog sunčanog prepodneva na supetarskoj rivi nekoliko mangupa (fakina) podrugljivo dovikuje: Kaži: guća! Kaži: idemgući! Slušao sam to i gledao prizor oko sebe – luku, čamce, ćutljiva okna kamenih kuća – obuzet osećanjem nepripadanja.“
(U Širokom Brijegu, blizu Vukovara, 1938. godine, prvih školskih dana učitelj ga je okrivio da je gađao grudvicom papira devojčicu u prvoj klupi iako je to učinio drugi dečak, a zatim ga je, zbog tvrdnje da je to laž, išibao.)
„Da bi se izbegla zabuna, moram reći da uprkos svom prezimenu nisam pružio svom učitelju iz Širokog Brijega nikakav stvarni povod da u meni vidi stranca među svojim učenicima, koji su svi bez izuzetka bili Hrvati. Naime, već u Drveniku, Omišu i Supetru, prilagodivši se okolini, navikao sam se da sebe nazivam Hrvatom. Pa ipak, uzrok antipatije čija sam žrtva postao nalazio se negde tu. Kad danas o tome promislim, on mi se čak čini očiglednim. Znam da je potreban i te kakav oprez u pribegavanju naknadnim projekcijama pri tumačenju prošlosti, ali u onome što se desilo već jednog od mojih prvih dana u toj školi nalazim jedinu opipljivu činjenicu kojom se može objasniti kasniji sled događaja. Tog sam se dana, naime, ni ne sluteći kakvu neman time mogu razdražiti – a kako bih i mogao tako nešto pretpostaviti! – pred čitavim razredom glasno pohvalio da znam i ćirilicu. (Njegov otac je redovno kupovao „Politiku“ tvrdeći da su to jedine novine kojima može da veruje – p. a.) Saopštio sam, dakle, da sam dragovoljno naučio pismo – simbol koji su mnogi u tom kraju osećali kao nametnuti, tuđinski žig. Poturao sam učitelju i svojim školskim drugovima, kao neku vrstu opasnog primera za ugled, tu dvostrukost svog bića, tim opasniju što je bila potpuno spontana i prirodna.“
(Pre početka rata, nije mogao naslutiti „da biti Srbin predstavlja nešto bitno različito, na sudbonosan način drukčije od biti Hrvat“. A onda je čuo učiteljicu da im govori kako su „oni“, Hrvati, do dana kada je njihova domovina uskrsnula, bili ljudi nižeg reda, i da sveštenik na propovedi deli ljude na „mi“ i „oni“, govoreći da su ih „oni“ godinama držali pod jarmom.)
„Jednog dana čuo sam i čudnovatu rečenicu Oninamnetrebaju!
Da bih prekinuo nedoumicu, upitao sam dida, uveren da će on u svom bogatom životnom iskustvu naći neko objašnjenje za tu zagonetnu rečenicu: Jeli, dide, štaznačitodanamSrbinetrebaju?
Zatečen, did je otćutao nekoliko trenutaka, a potom uzvratio pitanjem: Akotijetoreka?
Čuosamdanasujednomgovorunapijaci.
Nastao je poduži muk, a onda je did odmahnuo glavom i promrmljao: Neznamštatoznači. Tojenekakvaglupost.
Još neko vreme izgledalo je da je utonuo u misli, a onda je uzdahnuo i ponovio: Bogami, glupost.“
(U Dubrovniku mu je dan „počinjao veselo, zvucima vojne muzike“ i himnom „Lijepa naša“ koju je znao od ranije.)
„Potom bih začuo i neke nove, meni dotad nepoznate melodije. Najpre jednu koju su svirali u brzom ritmu, a koja se, kako sam ubrzo saznao, zvala prilično čudnovato: Puškapuca. Sledeće dve, kad god sam ih slušao, navodile su me na razmišljanje o neobičnoj dvostrukosti nove domovine u kojoj smo živeli, a kojoj se u Lijepojnašoj pevalo: Milasinamtijedina. Ti jedina! Pa ipak, dve dodatne melodije bile su nesumnjiv dokaz da ona za nas, u tom trenutku, nije bila baš jedina. Zato sam za prvu od njih imao svoj naziv: Lijepanjihova. O drugoj, takođe sviranoj u brzom ritmu, rekli su mi da pripada ljudima u crnim košuljama i da se zove Giovinezza.“
Na Savi, povratak normalnom životu (21. 7. 1946)…
(Gde god bi došao, uvek je „priman kao došljak i stranac“, pa i u Dubrovniku.)
„Kad su mi razredni drugovi otkrili da imamo učitelja Srbina, bio je to prvi znak da nepoverenje nestaje i da sam prihvaćen. Njihovo otkriće primio sam skoro ravnodušno, mada mi je bilo saopšteno s prizvukom tajnovitosti i zavereništva. Nisam video zbog čega bi ono moglo imati neki poseban značaj. U ovom gradu nisam imao prilike da slušam, kao u Sinju, o podelama na njih i nas, pa sam te nacionalne zavrzlame brzo zaboravio. No već za nekoliko dana usledila su nova saznanja: rečeno mi je da naš učitelj, iako je ostao u službi, ne prima platu poput ostalih njegovih kolega: njegov je položaj privremen i neodređen. Bez prihoda, bez ikakvog imanja, on sa svojom porodicom gladuje. Zatim mi je saopšteno – ali na to sam već morao malo više da pričekam – da mu učenici donose hranu.“
(U sremskom selu Golubinci gde je proveo tri godine rata, između dva šora postojao je prostor ogroman kao, kako mu se tada činilo, kraško polje.)
…i slika neviđene majke
„Kad bih se kretao stazom koja je naše bašte delila od njihovih, u prvo vreme imao sam utisak, na osnovu svega što mi je pričano i što sam mogao naslutiti, da se krećem granicom između dvaju suprotstavljenih svetova, pa čak i linijom neke još nevidljive bojišnice. Ubrzo sam, međutim, prevazišao to frustrirajuće osećanje i počeo sasvim slobodno da se krećem baštama, iako – moram, eto, dodati ovu čudnovatu ispravku – isključivo onima sa naše strane. Uprkos tom ograničenju, toliki stepen slobode kretanja bio je nezamisliv za meštane, tako da sam u širokim prostorima bašta skoro uvek bio sasvim sam.
Da postignem toliku emancipaciju donekle mi je pomogla pomisao koja mi se odmah nametnula, o tome koliko je u mom slučaju paradoksalna podela na nas i njih, jer se značenje tih zamenica za mene iz osnova promenilo. Mi se neočekivano pretvorilo u oni. Da li je moje nacionalno ja, upitao sam se tada prvi put, neka vrsta kameleona koji menja boju u zavisnosti od sredine?“
(Jedne noći 1944. godine, probudio ga je razgovor: otac je sa partizanskim odredom došao u selo. Nije bio naoružan.)
Pušku, ustvari, oninedajusvakome, rekao je.
Kako, svakome? iznenadio se barba Koštanco (mlađi stric, komunista – p. a.). Zarsitizanjihsvako?
Jasam, ipak, Hrvat, odgovorio je moj otac. Ono ipak u toj rečenici bilo je izrazito naglašeno. Kad sam im to rekao, imao sam utisak da me čudnovato gledaju.
PaijasamHrvat, začuđeno je uzviknuo barba Koštanco. Nikomeodmojihdrugova, tamanposla, nikadnijepalonapametdatomepridabilokakavznačaj.
(Posle oslobođenja, stupio je u SKOJ u nadi da će tako delotvornije moći da širi bratstvo i jedinstvo. Iskoristio je neku anketu da sa meštanima Golubinaca porazgovara o tome.)
„Seljaci su me dočekivali sa nepoverenjem, a na hrvatskoj strani jasno sam osećao sumnju da su i taj moj upad i to beleženje podataka koje oni, seljaci, smatraju zadiranjem u svoje lične poslove, u stvari samo nekakva nova srpska ujdurma. Uprkos snažnoj želji da upravo tu, na samoj liniji bojišnice među zakrvljenim narodima, počnem propovedati bratstvo i jedinstvo, te da tim zatrovanim dušama pokušam objasniti besmislenost njihove mržnje, nisam se na to mogao odlučiti, pa se moja skojevska aktivnost čak i u takvim naizgled povoljnim okolnostima svodila samo na slušanje i posmatranje. Čekao sam da se sami seljaci otvore, da mi nekom svojom primedbom pruže priliku. Ponekad bih nekom aluzijom pokušao i da ih podstaknem; oni su, međutim, i jedni i drugi, i Srbi i Hrvati, ostajali ćutljivi i rezervisani. Gledali su me, a iza njihovih očiju nazirao sam zid. Bio je to zid u dušama, zid u koji, osećao sam, ne mogu da dirnem.“
(Od početka 1947. godine sebe naziva Beograđaninom. Strah da će i ovde biti bela vrana bio je bezrazložan. Pamti samo jedan nelagodan događaj – jedan drug iz razreda, posebno zainteresovan za književnost, počeo je razgovor o stihovima Vladimira Nazora.)
„Voleo sam ih, zaista, svom snagom svoje zavičajne nostalgije, jer mi se činilo da me prenose pod nebo Dalmacije, i jer su mi stvarali iluziju da u njima osećam slani duh morskog vetra i miris algi, da čujem daleke galebove s pučine ili cvrčke što u maslinjacima vezu svoju pesmu pod mediteranskim suncem. Međutim, saznavši za tu moju književnu ljubav, moj novi drug stavio mi je na znanje da je taj moj omiljeni pesnik, taj Nazor, pre nego što će se naći među partizanima, pisao ustaškom poglavniku. Nisam raspolagao nikakavim dokazom kojim bih mogao opovrgnuti to tvrđenje, pa su me reči mog druga tim jače kosnule.
… Zahvaljujući kosmopolitskom duhu grada čiji sam stanovnik postao, ma koliko krhkom i kratkotrajnom, i upravo zato što se ta krhkost i ta kratkotrajnost nisu tada mogle ni naslutiti, nisam bio primoran da budem neprestano suočen sa mržnjom. Dobio sam predah. Prizor mojih raspamećenih zavičaja nestao mi je iz vidokruga, da bi se tri decenije kasnije iznenada vratio, i potom nametnuo u obliku stravične eksplozije.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!