Nisu to bile loše novine

Molim vas da u narednom broju „Vremena“ nađete mesta za moje reagovanje na tekst o nedavno ugašenom dnevnom listu „Balkan“ novinarke Tamare Skrozze, objavljen pod naslovom „Balkanski sindrom“.

Dva su razloga zbog kojih verujem da imam pravo na odgovor.

Kao prvo, kad je od mene u telefonskom razgovoru zatražila da „prokomentarišem izjave brojnih članova redakcije da su konstantno trpeli pritiske Bogoljuba Karića“, pokušao sam da joj objasnim da takva tvrdnja „ne zaslužuje moj komentar“, ali ona nije bila voljna da objašnjenje sasluša – zaključila je da ja „komentar nemam“, i tako i napisala.

Nisam stigao da joj objasnim da sam kao glavni i odgovorni urednik „Balkana“ od prvog broja pa do nekih dvadesetak dana do gašenja lista jedino ja odgovoran za uređivačku politiku lista, i da su stoga i „pritisci“, bez kojih uređivanje novina u Srbiji, valjda, ne biva, bili usmereni isključivo na mene. Prevashodno pritisak da se novopokrenuti list održi na tržištu i svakog meseca novinarima i urednicima isplate zarade. Šta je od ovog dvoga uzrok, a šta posledica, ni do dana današnjeg ne znam – činjenica je da su zaposleni u listu bili osetljiviji na kašnjenje plata od svih redakcija u kojima sam ranije radio i da se štrajkovalo na ovaj ili onaj način i kad su zarade kasnile jedan dan. Nažalost, izgubili smo bitku sa tržištem (moja krivica, ako treba da dodam, u tome uopšte nije mala) i na kraju nas je gašenje lista preteklo – ostalo je da dve plate potražujemo preko suda.

Verovatno je ogorčenost zbog tog duga nekog od članova redakcije navela da od Tamare Skrozze i redakcije „Vremena“ potraži utehu i pomoć – otud „insajder“ čije kazivanje čini okosnicu „Balkanskog sindroma“. Našao je crkvu gde će da se moli! Umesto da sudbina „Balkana“ posluži kao povod za raspravu o položaju privatnih novina u Srbiji, i nezaštićenosti novinara u njima, od redakcijskih tračeva iz treće ruke, političkih prepucavanja i nekih davno izrečenih diskvalifikacija lista – i od apsolutnih neistina! – ispletena je priča o „korumpiranom tabloidu“ koji, po vama, nije ni zaslužio drugo nego da se ugasi.

Od potpune odgovornosti za pisanje „Balkana“ nemam nameru da bežim, niti da je delim sa ostalima koji su radili u listu – za razliku od zasluga! – i optužbe na račun pisanja „Balkana“ jesu optužbe na moj račun. To je drugi razlog zbog kojeg polažem pravo na odgovor vašoj novinarki Tamari Skrozzi i njenom „insajderu“ koji, kaže ona, „iz razumljivih razloga želi da ostane anoniman“. Boji se? Mene? Ili se stidi?

Dakle: tvrdnje iznete u tekstu „Balkanski sindrom“ nisu tačne. Jesu li proizvod zle volje „ozbiljnog lista“, želje da se napadne Bogoljub Karić (ne verujem da se potresao!) ili, jednostavno, novinarkinog nerazumevanja stvari, meni je svejedno. Da urednik nekad mora da novinaru kaže šta da sagovornika pita (i Karića, i Koštunicu, i Vučića…), i da to više govori o novinarima nego o uredniku – Tamari Skrozzi da crtam neću. I neću da tražim da mi navede koju to agenciju za istraživanje javnog mnjenja „Vreme“ ignoriše zato što je „u njenim istraživanjima B. K. obično izuzetno dobro kotiran“ – a „Balkan“ joj posvećuje udarno mesto.

Neka po grobu „Balkana“ pleše bez mene.

Nisu to bile loše novine… Toliko.