Pukovnik u bukagijama

Kad bi se u Vojsci Srbije i Crne Gore kao u školi pisali pismeni zadaci na temu „Kako sam proveo versko-proleterske praznike“, pukovnik Čedomir Branković mogao bi da napiše roman. Nesrećni pukovnik, tenkista po VES-u, otišao je u Sofiju uoči praznika kao član vojne delegacije koja je sa Bugarima trebalo da dogovori zajedničku vežbu. Drugog dana posete, uhapšen je za vreme svečane večere u reprezentativnoj zgradi bugarskog Ministarstva odbrane. Branković je zatim doživeo da ga porodica na televiziji gleda sa lisicama i u bukagijama, višednevni policijski i diplomatski pritvor, trilateralno prepucavanje preko rođenih leđa, da bi se u dramatičnom finalu za dlaku spasao dugogodišnje robije. Drama je počela 26. aprila, a završila se 3. maja, poslednjeg dana praznika, u rano popodne.

Branković je uhapšen na osnovu crvene poternice Interpola, koju je izdala Hrvatska zbog ratnih zločina počinjenih četrnaest godina ranije. Branković je u to vreme bio komandant oklopno-mehanizovanog bataljona u području Novske, u Slavoniji. Zamenik portparola policije u Zagrebu Igor Štefanac naveo je konkretne detalje: „Mi sumnjamo da je on tokom avgusta 1991. godine, kao komandant bataljona tadašnje JNA naredio i zajedno sa još 32 osumnjičene osobe otpočeo i izvršio napade na ukupno 21 naselje na području opštine Novska, gde su tokom tih napada pljačkali i minirali katoličke crkve, te u ostalim slučajevima palili i minirali i pljačkali gospodarske i stambene objekte i tako počinili neprocenljivu materijalnu štetu.“ Iako je u prvi mah bilo objavljeno da je Branković u odsustvu osuđen na dvadeset godina zatvora, naknadno je utvrđeno samo da se protiv njega od 1999. godine vodi istraga pred Županijskim sudom u Sisku.

Verodostojnost ovih optužbi vrlo je teško proveriti. U to doba, „Vreme“ je na terenu Zapadne Slavonije imalo nekoliko vrsnih reportera, uključujući Miloša Vasića i Filipa Švarma. Niko od njih se ne seća da je u tom području bilo teških borbi i razaranja; bio je jedan od onih džentlmenskih dogovora o „humanoj razmeni ljudi i teritorija“ između Tuđmana i Miloševića. Granatiranje dvadesetak sela neko bi valjda primetio. Izveštaja o tome, međutim, nema ni u srpskim ni u hrvatskim novinskim arhivama, mada ima o incidentima. Naduvane ili ne, optužbe protiv Brankovića smestile su ga na međunarodnu poternicu Interpola koja je izdata 2002.

Kada su bugarski policajci onako prekinuli svečanu večeru, nije se samo Branković našao u nebranom grožđu. Bio je to blam za Vojsku, odnosno Ministarstvo odbrane SCG, koje poslednjih šest meseci ionako neprestano potresaju skandali; bio je to diplomatski blam, jer je upravo tih dana ministar inostranih poslova Vuk Drašković u Holandiji agitovao za hitan prijem SCG u Partnerstvo za mir; blam za bugarske domaćine, iz ministarstava odbrane, spoljnjih i unutrašnjih poslova, koji su se našli raspeti između želje da poštuju međunarodne obaveze i potrebe da očuvaju dobre odnose sa Srbijom. Ti odnosi su se, usput budi rečeno, poslednjih meseci osetno popravili, o čemu svedoči nedavno otvaranje zajedničke železničke stanice u Dimitrovgradu. Blam je, mada u nešto manjoj meri, bio i za Hrvatsku, koja se našla pred dilemom da li zbog isterivanja pravde na Brankoviću vredi dizati tenziju. Koliki je ovo blam bio za Brankovića i familiju, odjednom je postalo najmanje važno.

Za razliku od poternica Haškog tribunala, koje bi se morale automatski izvršavati, postupanje po poternicama Interpola povlači sudsku proceduru. Branković je 27. aprila izašao pred bugarski sud, koji ga je oslobodio sa obrazloženjem da pukovnik, iako vlasnik običnog pasoša, uživa diplomatski imunitet koji crpi iz svog članstva u delegaciji. Svi su odahnuli, ali je već posle nekoliko sati usledio preokret: Kasacioni sud poništio je tu odluku i najavio žalbu. Istovremeno, direktor bugarske nacionalne granične policije, general Valeri Gligorov, kategorično je sinoć najavio da će pukovnik biti ponovo uhapšen ako pokuša da napusti Bugarsku. Za Brankovića nije bilo druge nego da se skloni u ambasadu SCG u Sofiji. Tu je situacija već prerasla u krizu.

VAĐENjE: U međuvremenu, vest o hapšenju proširila se Srbijom, što je štampa zahvalno dočekala pripremajući se za praznični informativni post. Prvi na udaru bio je ministar odbrane Prvoslav Davinić, čija je stranka (G17 plus) već mesecima na udaru pojedinih tabloida. Ministar, koji je tih dana u društvu načelnika Generalštaba pred gomilom novinara dizao moral vojsci koja pomaže stradalnicima od poplavljenog Tamiša, mogao je samo da potvrdi vest i najavi saopštenje. Sa raznih mesta čuli su se glasovi o „intenzivnim diplomatskim naporima da se Bulatović oslobodi. Zanimljivo je da su hrvatski mediji, iako neopterećeni prazničnom ćutnjom, prilično diskretno ispratili aferu Branković. Novine su je prenele bez ikakvih komentara, kao šturu agencijsku vest. Zvanično nije rečeno ništa, a nezvanično jedino da će Hrvatska tražiti izručenje. Za to vreme, u Beogradu, prigodni praznični programi bili su presecani slikama okovanog tenkiste i pitanja su počela da se množe.

Da je neko napravio brljotinu bilo je sasvim jasno, ali svi su odmah počeli da peru ruke. Odmah se nametnulo pitanje kako Ministarstvo odbrane nije znalo da im je čovek na poternici. Odgovor koji je usledio stigao je u vidu šturog saopštenja. Ministarstvo „nije moglo da raspolaže informacijama da je Branković na poternici Interpola, jer te podatke imaju samo Interpol i zemlja koja potražuje pojedine osobe. Navodi u pojedinim medijima o javno dostupnim spiskovima osoba protiv kojih su izdate poternice Interpola nisu tačni. Jedini punovažni spiskovi osoba za kojima je izdata poternica Interpola nalaze se u toj organizaciji i u nadležnim državnim organima zemlje koja potražuje te osobe.“

Ovim je loptica prebačena na teret beogradske kancelarije Interpola, koju je kao uzrok nevolja naveo i predstavnik bugarskog MUP-a Bojko Borisov. „Problem beogradskog Interpola je što je Branković pušten iz Srbije. Krivi su Srbi, koji su ga poslali bez provere“, rekao Borisov novinarima i dodao, „da ga nismo uhapsili, Hrvatska bi nas optužila da krijemo ratne zločince.“ Bugari su, naime, u prilično delikatnoj fazi učlanjivanja u Evropsku uniju, i trenutno su na takve kritike osetljivi. U rešavanje problema se uključio i predsednik Boris Tadić, na oporavku sa operacije sinusa, koji je pisao bugarskom predsedniku Georgiju Prvanovu. „Javnost u SCG naročito je uznemirena snimcima na kojima se vidi kako je pukovnik Branković vezan lancima za ruke i noge, što je frustrirajuće i za građane i za državne službenike u Beogradu“, pisao je Tadić, tražeći od svog bugarskog kolege da se svojim autoritetom založi za „pravedno rešenje“.

ISTINA I POSLEDICE: Sve to vreme pukovnik Branković sedeo je u ambasadi u Sofiji, prateći polemike i prepucavanja u iščekivanju konačnog raspleta. U rano popodne u utorak, afera je presečena odlukom bugarskog Apelacionog suda. Sud je izvršnom presudom potvrdio Brankovićev diplomatski status, i pukovnik je istog časa otpremljen kući. Priča se, što se njega tiče, završila.

Da li se završila i za ostale, ostaje da se vidi. Ljudske štete nema, ali pitanje ko je šta znao i mogao lebdi i dalje, a nema garancija da se sličan slučaj neće ponoviti. Ministarstvo odbrane malo se poigralo istinom kada je sopštilo da su „jedini relevantni spiskovi“ u Interpolu i državi koja potražuje lice. Tamo su, naime, jedini zvanični spiskovi, ali zvanično i relevantno nisu isto. Naime manje zvaničan, ali relevantan spisak nalazi se na veb sajtu Veritasa, nevaldine organizacije koja zastupa ineterese Srba u Hrvatskoj. Za razliku od državnih organa, koje to nije interesovalo, Veritas je sistematski pratio postupke hrvatskog pravosuđa protiv Srba, a Brankovićevo ime stoji na njihovom sajtu od prošle godine, zajedno sa još oko 1500 Srba koje Hrvatska potražuje.

Ako Ministarstvo odbrane nije zanimao Veritas, i dalje su nezvaničnim kanalima mogli dobiti spisak oficira koje preko Interpola traže Hrvati ili neko drugi. Kako Interpol ne bi smeo da tu vrstu informacija zvanično deli sa drugima, pod „nezvaničnim kanalima“ podrazumevaju se vojne službe – Vojno-obaveštajna i Vojno-bezbednosna agencija. Aleksandar Dimitrijević, koji trenutno koordinira rad obe firme, morao je od svojih potčinjenih tražiti da te kanale upotrebe, pogotovo što je po dužnosti ujedno i pomoćnik ministra odbrane. „Koga od naših traže zbog ratnih zločina?“ možda nije pitanje koje se rutinski postavlja u švajcarskoj vojsci, ali VSCG je, kao što znamo, nešto drugo. Sličan propust stoji i kod Bugara koji su, takođe, mogli da unapred rutinski propuste spisak gostiju kod svoje kancelarije Interpola, ali ljudi su pretpostavili da u Beogradu znaju koga šalju. Kad je o pukovniku reč, on kao komandant 211. oklopne brigade iz Niša verovatno neće skoro putovati u inostranstvo, premda je u jednom trenutku izjavio da je „Bugarska divna zemlja“. Da se Branković umesto u Beogradu obreo u Zagrebu, sve bi bilo drugačije. Ovako, sad će na relaciji Tadić–Davinić–Drašković nastati otimanje oko zasluga za njegovo oslobađanje. Pitanje odgovornosti ljudi koji vole da šire famu da znaju sve, a kad treba ne znaju ništa, neće se postavljati – do sledećeg skandala.