Svi protiv Armstronga

Gde god da budete između 2. i 24. jula u popodnevnim satima, moći ćete da pratite ili direktno ili u raznim pregledima i sažecima svaku od 21 etape 92. Tur de Fransa. Najčuvenija biciklistička trka na svetu stiže u sve krajeve sveta i na sve kontinente preko osamdesetak TV-stanica i kompanija koje su otkupile prava za emitovanje (među njima je i RTS, za svakodnevne preglede), a ako se zna da se od ove godine uključuju Japan i Kina, onda je jasno da se potencijalno gledalište svakog popodneva penje na (bar) milijardu ljudi. Iako jedan moj prijatelj maliciozno kaže da nikako ne razume zašto se toliko ljudi „pali“ na biciklizam kad u tom sportu nema „ni lopte ni golova“, reč je o sportu koji tradicionalno pobuđuje ogromno interesovanje navijača, medija, sponzora… Kao u atletici, posebno u trkama na duže staze i maratonu, reč je o proveri ljudskih mogućnosti pod najtežim uslovima. Ne zna se šta je gore, žestoke vrućine ili hladne kiše, teški usponi ili opasne nizbrdice, brdski ciljevi ili vožnja na hronometar… Iako su biciklisti uglavnom u karavanu, reč je o individualnom sportu, o proveri sopstvenih mogućnosti i borbi tipa „sam protiv svih“.

Tur je rođen 1903. kao tiražna akcija pariskog lista koji se zvao „Auto“ (imao je prekide samo tokom dva svetska rata), a idejni tvorac je novinar Geo Lefevr. Prvi Tur krenuo je 1. jula 1903. a zvanični naziv trke bio je „Šest dana na putu“. Nagradni fond iznosio je 20.000 franaka od kojih je 3000 bilo za pobednika. Upisnina je koštala deset franaka, što nije bilo malo jer je hleb početkom veka u Parizu koštao 0,40 franaka. Prvi pobednik bio je izvesni Moris Garin, koji je dobio prvu etapu i sve do danas biće jedan od retkih koji su vodili od starta do cilja. Trka je donela veliki uspeh organizatoru, „Auto“ je na kraju izdao specijalno izdanje u 130.000 primeraka što je bilo šest puta više od uobičajenog tiraža i 50.000 više od tiraža konkurentskih novina koje su se zvale „Velo“.

Danas je Tur medijski i sportski spektakl, veliki posao za mnoge koji su na razne načine umešani u celu priču. Podatak da čak 4000 osoba prati trku u nekakvom svojstvu deluje zastrašujuće, ali čitava ta bulumenta muva se uz trasu ne bi li uvećala svoje parče kolača. Trku prati oko 1100 novinara a uslovi za njihov rad i smeštaj posebna su priča. Kolega Havijer Dalmases iz „Mundo deportiva“ (Barselona), koji godinama prati Tur, prenosi svoja iskustva:

„Prvo što treba uraditi, gotovo istog dana kad se objavi itinerer trke, jeste rezervisati smeštaj što je bliže moguće mestu u kome je cilj etape. To možda izgleda smešno, ali ako samo jednom probate, videćete kakva je to muka… Dešavalo mi se da posle obavljenog posla moram da vozim i 200 kilometara da bih negde prespavao nekoliko sati i ujutru u cik zore kretao nazad da bih se uključio u karavan… Svi novinari voze se u iznajmljenim automobilima, ali moraju biti najmanje po dvojica u kolima jer organizatori ne daju akreditaciju samo za jednog novinara po kolima. Na kraju etapa trčimo u pres centar koji je obično u školskoj sportskoj sali, tamo je kao u košnici i samo novinari ‘Ekipa’, lista koji je sponzor trke, mogu da računaju na neku posebnu kancelariju…“

Prošlogodišnji nagradni fond iznosio je 2,8 miliona evra, što i nisu neke velike pare u poređenju sa nekim drugim sportovima, na primer automobilizmom, tenisom, golfom, pa i atletikom. Pobednik Armstrong dobio je 896.827 evra ali je pitanje koliko mu je ostalo jer je običaj da se nagrada deli na deset delova, osam pripada članovima ekipe a deveti mehaničarima i ostalom pomoćnom osoblju. To je nepisano pravilo koga se, uglavnom, drže svi šampioni jer njima pobeda na Turu donosi druge velike mogućnosti za veliku zaradu. Ovogodišnji nagradni fond je nešto malo veći, tri miliona evra.

Za stručnjake nema nikakve dileme da je Lans Armstrong, Amerikanac koji je pobedio na šest poslednjih Tur de Frans takmičenja, čime je već ušao u istoriju bicklističkog sporta jer to nikome pre njega nije uspelo (Francuz Žak Anketil pobeđivao je 1957, 1961, 1962, 1963. i 1964; Belgijanac Edi Merks 1969,1970,1971,1972. i 1974, još jedan Francuz, Bernard Ino 1978,1979,1981,1982. i 1985. i Španac Migel Indurain 1991,1992,1993,1994. i 1995) i ove godine veliki je favorit. Neki su pokušali da konfiguraciju ovogodišnje staze protumače kao „anti-Armstrong“, ali stručnjaci kažu da on lakše pobeđuje što je staza teža! Jedini koliko-toliko dostojan rival može mu biti samo Nemac Jan Urlih dok su svi ostali daleko iza. Trka ima 21 etapu od kojih su devet po ravnici, 4 su polubrdske, pet klasične planinske, dve individualne na hronometar i jedna ekipna na hronometar. Odmor je samo dva dana, 11. i 18. jula.

U borbi protiv dopinga, najvećeg zla današnjeg vrhunskog profesionalnog sporta, mnogi upiru prstom na biciklizam kao lidera u korišćenju nedozvoljenih sredstava. Ruku na srce, bilo je mnogo dokaza i povoda za takve sumnje a Tur se pre nekoliko godina pretvorio u neku vrstu trke „žandarma i lopova“ jer je francuska policija upadala u hotele, pansione, gde je stigla, i odvodila učesnike na doping-testove ili u policijsku stanicu… Jedan od onih na koje se oduvek sumnjalo, ali kome nikada ništa nije nađeno, jeste upravo Lans Armstrong.

„Stalno slušam te glasine, ali ako je toliko puta kontrolisan, na sve moguće načine, bez najave, sa najavom, u pola dana i pola noći i ako mu nikada ništa nije nađeno, onda jednostavno nemamo prava da ga sumnjičimo. Čini mi se da je reč o čistoj ljubomori jer je čovek daleko najbolji“, kaže kolega Dalmases.

Poznato je, ali nikad nije na odmet ponoviti, da je Armstrong u mladosti bio triatlonac a da je kasnije uspešno dobio bitku protiv kancera testisa. Kad se zna podatak da je njegov kapacitet pluća (83 mililitra) skoro dva puta veći od kapaciteta običnih ljudi (45 mililitara), onda je jasno da je reč o fenomenu. Uz ono što su mu dali priroda i priprema, ide i specijalna oprema koja mu znatno pomaže da pobeđuje. Kažu da je svaki delić na biciklu posebno prostudiran i da se delovi menjaju u zavisnosti od etape, odnosno terena, i da težina oscilira i po 200 grama. Naizgled beznačajno, ali kažu da nije. Majice su od specijalnog materijala kako bi se smanjio otpor vetra, pripreme za Tur počinju u novembru i svake nedelje Lans pređe oko 7000 kilometara. Njegova kaciga je jedinstvena, posebno aerodinamična, tako da u trci na hronometar može da dobije čitave 33 sekunde zahvaljujući kapi… Posebna priča su patike. Izrađene su od najčvršćih materijala da bi otpor bio što veći, kažu da izdržavaju pritisak od 6500 njutna bez savijanja… Kažu, opet, da samo jedan podignuti palac tokom trke povećava otpor vetra za 20 grama… Ako ste mislili da je biciklizam „uzjaši i gazi pedale“, moraćete da menjate mišljenje.