Naših šezdeset godina

Slikar u svom ateljeu je jedan od najboljih autoportreta u istoriji skikarstva. To je Vermer iz Delfta. Tu sliku je voleo Ilješ Špic, prvi i najbolji trener Partizana. Majstor je počeo da slika devojku u plavom, neki kažu da je to boginja Klio, boginja istorije. Ja ne mislim tako. Devojka drži u ruci Tukididovu Istoriju. Ne slažem se ni sa tim. Slikar sedi, sedi Vermer za štafelajem i okrenut je leđima, iznad štafelaja je mapa Holandije, a svetlost pada na devojku i mermerni pod. Na crno-bele kvadrate. I slikar je, i Vermer je u crno-belom kostimu. U crno-belom dresu. I ima spuštene štucne. Kao Omar Sivori. I Jan Vermer je bio grobar. Članska karta broj 1632. Znači od rođenja. I nije slučajno što je među članovima Ajaksove delegacije koja je utanačila ugovor sa Veliborom Vasovićem bio i jedan gospodin Vermer, Paul Vermer. Vermer znači udaljeno jezero.

Zašto je Slikar u svom ateljeu bila omiljena slika Ilješa Špica? Zato što je to čas apsolutne posvećenosti. Profesiji i strasti. Jer je i taj mađarski Jevrejin, taj apatrid (trener u Splitu, Skoplju i Sofiji), koji je samo srećnim slučajem izbegao Aušvic, imao jedan jedini poziv, jednu strast i jednu posvećenost – fudbal.

Ilješ Špic (ta čuvena leva polutka Ujpešt Dože) tu posvećenost prenosio je na igrače Partizana kao negovanje talenta za rad. Kao radost treninga. Radost vežbe. Jedan Dorćolac, prijatelj Špicovog sina Đurike, pričao mi je da je Špic poznavao, u Budimpešti, Lajoša Kašaka i da je voleo njegovu poemu Konj umire, ptice uzleću. I onaj distih Sigurno je da pesnik il gradi sebi nešto do čega mu je stalo/ il može hrabro da ode u skupljače opušaka od cigare. To je preveo Danilo Kiš.

Stvoriti slobodan prostor u zoni šuta, a onda u taj otvoren prostor odigrati tačan pas, tačan kao Vermerova linija. Lopta na tempo. I cela se suština Špicovog shvatanja igre svodila na tu čistu liniju (poslednji pas) i taj otvoreni prostor. Lopta iza leđa protivnika. Čist prostor kao na (slici) Času klavira Anrija Matisa. Anri Matis i(li) Stjepan Bobek. Jer je najveći majstor prostora u istoriji fudbala, to kaže Ferenc Puškaš, bio mladi Zagrepčanin (u Beogradu), najbolji Špicov učenik. Njegovi su pasovi bili kao strela (i kao kornjača), kao plamen (i kao ura). I duhoviti i volšebni – Bobekova štikla, Štefova peta. Video sam tu Bobekovu štiklu u Sarajevu u novembru 1958. kada je petom probacio loptu kroz noge centarhalfu Švraki i ostavio samog Vladicu Kovačevića. Neću vam reći rezultat. I ja sam imao (imam) tu petu. Najbolju (posle Bobeka), samo sam ja to izvodio na ulici, u mojoj ulici. I na Kalemegdanu. (Svedok naš najbolji crtač Dragan Lubarda.) I na Vračaru, u ponoć (svedok naš najbolji, apsolutno najbolji glumac Petar Božović… i Moca Vukotić i Zoran Cvetanović.) I na Adi. (Svedok naš najbolji pevač Dušan Prelević, i još jedan p(j)evač Davorin Popović.) I jedna bajka od štikle u Košutnjaku. (Svedok Bajka.)

Ali taj pas, ta peta ne vredi ako nema centarfora koji provocira, koji izaziva taj pas. „Niko nije tako, kao Marko umeo pravovremeno da se demarkira, oseti prostor i natera me da uputim loptu na najbolje mesto.“ Tako Bobek o Marku Valoku. O centarforu koji je protiv Zvezde na trinaest utakmica dao trinaest golova, četrnaesti su mu poništili. O tom četrnaestom Valok mi je pričao tu pre neko veče (4. oktobar) u galeriji Haos, ali o tome drugi put.

A kakva je bila glad Partizanovih strelaca, onih koji su najbolje čitali prostor: Miloša Milutinovića (sa tim strašnim skorom – 198 utakmica, 190 golova u Partizanu), Milana Galića (na debiju u reprezentaciji protiv Bugarske dao je gol u 28. sekundi), Mustafe Hasanagića (još se trese prečka na stadionu Koševo posle njegovog voleja), Nenada Bjekovića (četiri puta za redom najbolji strelac Francuske), Dragana Mancea (i onaj njegov volej u Maksimiru), Save Miloševića… Deo te golgeterske uznemirenosti i odlučnosti pokazuje i Mateja Kežman, i evo njegovi golovi vode nas, našu reprezentaciju na Svetsko prvenstvo. I sutra će dati gol. (Mora ga dati, jer ovaj tekst kasni). I nisu slučajno najbolji strelci u našoj reprezentaciji bili Stjepan Bobek i Milan Galić.

Zato je Partizan uvek bio najefikasniji (Špic je govorio: Nije strašno ako primimo gol, daćemo gol više, uvek gol više). I zato kapiten Crvene zvezde Rajko Mitić pred utakmice sa Partizanom nije imao strah od poraza, nego strah od katastrofe. Jer je ta Bobekova navala igrala do poslednjeg daha, do poslednjeg odsjaja svetlosti. Ona je bila strašna kao konjica koja prelazi reku, kao mačevi u poljupcu. I u tri godine za redom Partizan je pobedio Zvezdu 6:1, 6:0 i 7:1. A igrali su i Krivokuća i Stanković i Predrag Đajić i Zeković, i Mitić i Tomašević, i Kostić i Vukosavljević. U finalu Kupa 6:0, i one dve stative Veselinovića. I onih 5:0 (i tri gola Galića). To je 24:2. Gol diferencija 24:2 u četiri utakmice. Pa zar je to bio derbi? To je bio odstrel. Pa evo za Cigane (savest mi nalaže) morao bih da intervenišem. Za Cigane u redu, ali za Delije (rumena i čista obraza) to nikako, nikad. Za te fol(k) patriote.

Ta Špicova škola, taj Partizan Miloša Milutinovića Čajkovskog i Branka Zebeca i Bobe Mihajlovića pobedio je dva najbolja tima – Honved Ferenca Puškaša i Real Di Stefana. Honved po kiši 3:2 (i još jednom 5:3) i Real po snegu 3:0 ( i one dve stative Hercega i Milutinovića). Kiša daje igri otmenost, a sneg lakoću. Iz te otmenosti i lakoće, iz napadačke strasti, iz te Špicove škole izletela je generacija Partizanovih beba. Ta čudesna generacija odrasla na crvenoj šljaci Partizanovog pomoćnog igrališta i iz srca Florijana Matekala. On je prestao rano da igra jer je imao nešto na srcu.

U vreme kad je Jugoslavija bila olimpijski šampion (kad je Rim bio grad Vilme Rudolf i Kasijusa Kleja) i druga u Evropi (u Parizu, kad se Žilijet Greko bila zaljubila do ušiju u Zorana Miladinovića) i četvrta na svetu (Santjago, ono kad nam je izmaklo finale zato što u Čile nisu otputovali Vasović i Zvezdan Čebinac), Partizan je bio tri puta za redom prvak države. Četiri puta u šest godina. Jednom bebe nisu bile prve zbog slabije gol razlike, a drugi put ono kad je Vasović prešao u Zvezdu na godinu dana…

I taj veličanstveni hod, taj put do finala, kad su pred timom iz Beograda padali redom – prvaci Francuske, Nemačke, Čehoslovačke (tada, vicešampiona sveta), i Mančester junajted (velikog sera Mata Bezbija). Mančester junajted sa Bobijem Čarltonom i Stajlsom, Denisom Louom, i sa Džordžom Bestom (on je tada bio popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno). Sa gol diferencijom (u Beogradu) 12:0 i sa ona dva poništena gola Hasanagića (a ko to može poništiti…?). Onaj (sa sinkopom – na grudi) volej protiv Sparte, za 6:0, i onaj iz slobodnog udarca (kada je Vladica Kovačević samo pipnuo loptu) protiv Mančestera. Protiv ta četiri strašna prvaka 14:0. Tako je Partizan otvorio Bitef u Beogradu i pre Krajče, i pre Vilsona, i pre Grotovskog, i pre Barbe i pre Efrosa. I to finale protiv Reala kad su bebe išle na finale privatnim kolima, svako za svoj ćef, kad je i Puškaš navijao za Partizan, kad je Galić došao na finale iz vojničke uniforme i kad je poveo sa 1:0 (Vasović) i kad je nedostajalo samo srce Zorana Miladinovića (kažnjen zbog tuče u polufinalu sa onim strašnim Krirendom na Old Trafordu i ono kad je Milutin Šoškić, kad je Šole branio sve i kad je Mančester preživeo drugu katastrofu, drugi Minhen) i kad sam nedostajao ja (mogao sam igrati to finale, imao sam punih petnaest i po). I… kako sam preživeo to finale? I to leto 1966. Čitao sam, učio sam napamet Pod vulkanom Malkolma Laurija. I ko kaže da sam preživeo? Tog maja u Briselu procvetale su koprive. A koprive cvetaju samo u decembru.

I to finale Partizan–Real, i taj hod do finala pamti se kao što se pamti ono finale koje je izgubila Mađarska protiv Nemačke (protiv Sepa Herbergera i Frica Valtera) u Švajcarskoj 1954. I to finale kao finale filma Divlja horda. Ono kad su se Vilijam Holden i Ernst Borgnin, Edmond O’Brajan i Voren Outs puni špagova zlata (puni sanduci zlata), obavivši poslednji posao, vratili zbog onog meksičkog dečaka što je imao ime Ančel, ili meksički Anđeo, i zbog mladog prijatelja otišli u izgubljeno finale. Kako se pamti taj njihov hod kad slijepoočnicama putuju predeli (pozdrav za Abdulaha Sidrana).

I ko dolazi posle herojskog doba? Posle juriša vitezova. Dolazi vreme patuljaka, vreme mrtvozornika, lešinara i mesnih zajednica. Vreme populista, vreme širokog fronta, vreme SSRN-a i Aleksandra Bakočevića. Vreme Miljana Miljanića. Kriza jugoslovenskog fudbala kreće (o)lakim odricanjem od onih koji znaju da igraju lopte (u Zvezdi Jeftić, Škrbić, Trifke Mihajlović…) I forsiranje onih koji mogu da trče (elegantno, na petama – Đorić, pa ona half linija sa Rakićem iz Kragujevca, pa Klenkovski…). Vreme tog palanačkog trijumfa i uvođenje metodike, metodike i pedagogije pod zajedničkim naslovom strah od poraza, strah od protivnika. Dolaze te male, sitne igre, na mali rezultat, u utakmicu se ulazi da se ne primi gol, a ne da se da gol više. Da se igra na nula:nula. I kakav je rezultat na Svetskom prvenstvu reprezentacije koju vodi Miljan Miljanić, a koju predvodi Dragan Džajić. Na Prvenstvu sveta u Nemačkoj 1974. Jugoslavija je pobedila samo (ne)svrstani Zair. Zair bogami 9:0. A onda porazi protiv Nemačke, protiv Poljske, protiv Švedske.

I šta rade, kakav je posao, u čemu je glavna delatnost malih ispostava (Srpske pravoslavne crkve, Madere, Politike – izgubljeno-nađeno, kasnije „Odjeci i reagovanja“; SANU – Istorijsko odeljenje, Arheološko odeljenje, Odeljenje za jezik i književnost, Udbe) velike nacio(nalne) institucije Crvene zvezde? Pravljenje mita Dragan(a) Džajić(a). Da, Dragan Džajić, idealan dečko, Dečko koji obećava da preda štafetu drugu Titu. Tih, fin, malo govori, vaspitan. I sa temperamentom vođe na terenu od koga bi se i časna, najčasnija sestra postidela. A rezultat, rezultati? Nekoliko kupova i nekoliko prvih mesta u domaćem prvenstvu. I tu nema ništa sporno. Dragan Džajić je odličan domaći igrač. (Mnogo je važniji za Zvezdu bio u to vreme Kule Aćimović.) A reprezentacija? Dobro je igrao na prvenstvu Evrope u Italiji (i onaj gol protiv Engleza toliko opevan da je i Bobi Mur poželeo da uđe u naš novi desetarac). I kraj karijere. Govorilo se – o Džajića se otimaju Real, Barselona, Benfika… Olimpik, Nant, a ono turističko-razglednički kraj. Bastija. I ona veličanstvena pobeda nad Zairom. I da, njegov drugi otac Miljan Miljanić je sa odličnom ekipom, s reprezenatcijom Jugoslavije, osam godina kasnije, u Španiji (1982) uspeo da pobedi Honduras 1:0, ali i to nedovoljno. I nisam proverio da li je Honduras bio nesvrstan. Dakle, Dragan Džajić, drugo mesto u Evropi i ništa više. A najbolji igrač Jugoslavije u anketama. U anketi „Politike“, ono kad je Zvezda otkupila ceo tiraž. A evo Milan Galić (u sportu se sve može izmeriti rezultatom). I Galić je osvojio sa reprezentacijom drugo mesto u Evropi, i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama i četvrto mesto na svetu (ono kad su on i Šekularac kraljevali u Čileu). Najbolji strelac u reprezantaciji (0,74 gola po utakmici) pa četiri titule sa Partizanom, 165 golova u dresu sa Partizanom (na 281 utakmici), put u Kup šampiona, finale Kupa šampiona. I gol Mađarima (pobedili smo Mađare posle trideset godina, i to na NEP stadionu, u Budimpešti). A u reprezentaciji je bilo devet igrača Partizana. Devet ili osam, sad svejedno. Posle desetogodišnje krize (zar su stari Egipćani, Grci ili Rimljani bili večni) igračke i trenerske, dostojanstvo Partizanovoj napadačkoj školi Ilješa Špica vratili su Bora Đorđević (Bora Kili, onaj gol kad je predriblovao celu Zvezdu i celu Udbu na njihovom stadionu), Blagoje Paunović (onaj koji je stavio u džep svakog centarfora, osim Rusa Baniševskog) i Miloš Milutinović (kao trener) i Nenad Bjeković (onaj gol u Ljubljani, u poslednjoj sekundi sekunde i radost Zorana Miladinovića) i šjor Biće Mladinić (sa fenomenalnim Mocom Vukotićem) i onaj stravični Partizanov bilans sa najviše osvojenih bodova u istoriji jugoslovenskih prvenstava. I gospodin Ivan Osim koji je u finalu Kupa pobedio najbolji tim Zvezde u njenoj istoriji. Ivan Osim, poslednji selektor reprezentacije, selektor ekipe koja je časno igrala na Svetskom prvenstvu. Na čijim dresovima je pisalo Bila jednom jedna zemlja.

I sad, evo za kraj, ne snalazim se dobro u broju karaktera, ali dobro, to je briga urednika.

Partizan je gubio u finalu Kupa protiv Radničkog 0:3 (a na klupi Radničkog sedeo je Ilješ Špic) pa je stigao do 5:3. Partizan nije pobedio Artmediju zato što je ušao u utakmicu da ne primi gol, a ne da da tri gola. Zato sadašnji Partizan treba da se vrati duhu Miloša Milutinovića (Miloša koji je driblao Bilija Rajta između sunca i senke), onom duhu kome je glavno geslo dati gol, i dati uvek gol više.

Jer nije slučajno Real posle finala sa Partizanom čekao trideset godina da osvoji Ligu šampiona, a gol za Real dao je, morao je dati Grobar – Predrag Mijatović. I nije slučajno Velibor Vasović bio kapiten Johanu Krojfu, a Ivan Ćurković Mišelu Platiniju. I nije slučajno Danilo Kiš (mladi Kiš, sa Leonidom Šejkom) u kafani Ruski car rekao Ilješu Špicu da svaka kap driblinga Milana Galića može napisati Ilijadu, Ilijadu i Odiseju. Stjepana Bobeka ili Milana Galića.

I nije Šekspir uzalud napisao da nema veće vlastele od grobara. I Šekspir je bio partizanovac. Broj članske karte 1564. To se lako može proveriti u arhivi Partizana. Vilijem Šekspir je Grobar od rođenja.

A ona boginja na slici Vermera iz Delfta nije boginja Klio, nego boginja Grobara. Grobarska boginja. I ona knjiga koju drži ta devojka nije Tukididova Istorija, nego Istorija Partizana. Tu istoriju ću ja napisati. Partizan, i moj Partizan. Jer Partizan me tera da budem mlad. Da budem bolestan od crno-bele, od neizlečive mladosti. I zato da ove nove bebe – Vukčević, Rnić, braća Marinković, Smiljanić, Babović osvoje titulu, pa na jesen u Ligu šampiona. Ima, ima šta da se voli.

I smrt fašizmu, živeo Partizan.