Robin Hud – naopačke

Rovovski rat u Evropskoj uniji zbog utvrđivanja novog budžeta, objavljen na samitu EU-a u junu kada je Luksemburg predao palicu predsedavajućeg Toniju Bleru u ime Velike Britanije, ulazi u poslednju fazu. Kako je svaki rovovski rat veoma iscrpljujući, tako i ovaj oko plaćanja u zajedničku kasu preti da traje dok ima i poslednjeg atoma snage za borbu. Žrtava će, kao što biva u svakom ratu, najviše biti među najslabijima i najsiromašnijima. Na poprištu EU-a, najviše razloga za strah imaju novopridošle članice koje su se od pada Berlinskog zida postepeno približavale zapadnoevropskom idealu, ali koje još nisu u stanju da ekonomski odmeravaju snage sa svojim bogatijim zapadnim susedstvom.

Premijer Velike Britanije Toni Bler koristi poslednje dane svog predsedavanja EU-om da izgladi podele i postigne kompromis kako se poslednji samit EU-a u ovoj godini ne bi završio fijaskom, kao što je bio slučaj u junu. Doduše, tokom junskog samita bilo je očigledno da se evropski lideri još nisu bili oporavili od hladnog tuša nakon referenduma u Holandiji i Francuskoj na kojima je odbačen ustav EU-a, što je bio prvi veliki udarac Uniji nakon gromoglasnog proširenja. Zbog toga je tadašnji samit protekao u međusobnim optužbama koje su više bile usmerene na očuvanje nacionalne časti i ponosa, a manje u razložnim debatama oko toga ko će šta i koliko da plati.

„PREKO NIŠANA„: Iako su samo optimisti smeli da se nadaju da će tako uzavrela atmosfera u junu pogodovati nekom kompromisu, ni predbožićni decembarski dani ne ulivaju nadu u uspeh. Podele su i dalje veoma duboke, pa je veća verovatnoća da će se evropski lideri i na ovom samitu gledati „preko nišana“. Da se atmosfera između dva samita malo promenila svedoči kratko obraćanje finskog ministra spoljnih poslova svojim kolegama iz EU-a: „Pošto nema ničeg novog, nemam ništa novo ni da kažem.“ Domaćin skupa, britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro ironično je pohvalio svog finskog kolegu zbog konciznosti.

Završnica diplomatske ofanzive Tonija Blera pred predaju dužnosti Austriji ne obećava, i svi su izgledi da će, kao i na prošlom samitu, za debakl biti optužen upravo britanski premijer, koji, ukoliko kompromis izostane, neće imati da se podiči ama baš nikakvim uspehom tokom svog predsedavanja.

Da bi kompromis bio pronađen, neophodno je da popuste dve moćne članice EU-a – Britanija i Francuska. Obe se bore da sačuvaju dve relikvije „srednjoročne finansijske perspektive“, kako se budžet EU-a zove briselksim birokratskim rečnikom. Prvu čini deo kolača koji se preliva za Zajedničku poljoprivrednu politiku (ZPP), od koga najviše koristi ima upravo Francuska. Druga se tiče britanske privilegije na rabat, ili prava da iz budžeta povlači novac u sopstveni budžet na osnovu toga što ne traži pare za poljoprivredu, tradicionalno beznačajnu privrednu granu Velike Britanije.

Britanski premijer letos je bacio rukavicu u lice francuskom predsedniku Žaku Širaku kada je najavio da njegova zemlja neće podržati nacrt sedmogodišnjeg budžeta iz koga blizu 40 odsto odlazi na ZPP, od čega najviše za sebe uzima Francuska. Blerova vlada smatra neprihvatljivim da skoro polovina novca iz zajedničke evropske kase odlazi na poljoprivredu koja u ukupnom prihodu EU-a ne učestvuje ni sa TRI odsto. Širak je uzvratio da neće tolerisati takav ton i zatražio od Blera da se Velika Britanija odrekne rabata, odnosno privilegije da iz budžeta povlači sredstva. Za ovu privilegiju Britanija ima da zahvali „čeličnoj lejdi“, premijerki Margaret Tačer. Ona je pre više od dvadeset godina iskoristila okolnost da Velika Britanija umesto para za poljoprivredu, koja je u njenoj zemlji beznačajna privredna grana, dobije pravo na povraćaj para iz budžeta, što je u proteklom budžetskom periodu iznosilo više od pet milijardi evra. Važno je, međutim, podsetiti da je tada Velika Britanije bila među najsiromašnijim članicama tadašnje Evropske zajednice – siromašnije su bile još samo Grčka i Irska, a sada je među prvih pet najbogatijih, ali zbog rabata u zajedničku kasu realno unosi manje od svojih ekonomskih takmaca, poput Švedske, Holandije, Austrije, Irske, Nemačke i Francuske.

SVE SE VRTI OKO PARA: Kao i mnogo puta u istoriji EU-a, najžučnije rasprave i svađe vodile su se zbog novca – ko šta plaća u zajedničku kasu i koliko ko dobija od zajedničkog kolača. Iako ideja solidarnosti leži u samom temelju EU-a, gde se kroz različite budžetske mehanizme pomaže razvoj slabije razvijenih regija i zemalja, u osnovi su budžetska usvajanja podešena kao igra u kojoj zbir mora biti nula. Više novca za jedne, automatski znači manje za druge. Pošto se budžet EU-a usvaja na sedam godina, svaka članica želi da maksimalizuje svoje zahteve i da za sebe prigrabi što veći deo od zajedničkog kolača. Zato je dobra raspodela uvek rezultat velikih političkih kompromisa između onih koji najviše pridodaju zajedničkoj kasi, iako je u suštini reč o relativno simboličnoj svoti. Iako Evropska komisija, ili „vlada“ EU-a zahteva da se u narednom periodu budžet neznatno poveća, niko od velikih donatora nije spreman da on iznosi oko jedan odsto bruto domaćeg proizvoda Unije. Zbog toga mnogi analitičarti smatraju da je tolika rasprava samo bura u čaši vode, i da budžetska politika EU-a mora hitno da se reformiše kako ne bi bilo nepotrebnih zastoja i političkih blokada.

Istini za volju, Toni Bler je u zahuktaloj diplomatskoj kampanji uoči samita najavio da je Britanija spremna da se odrekne 10-15 odsto iznosa rabata za budžetski period 2007–2013, ali sada traži da ukupan budžet EU-a bude smanjen za oko 24 milijarde evra, što automatski znači 14 milijardi evra manje za siromašnije članice. „To naprosto nije realno“, gotovo ljutito je prokomentarisao ovaj Blerov manevar predsednik Komisije Žoze Manuel Baroso. „Ovo je predlog budžeta za neku mini Evropu, ne za snažnu Evropu kakva nam je danas potrebna.“ Bler je ovu ponudu pokušao da „proda“ prošle nedelje na samitu zemalja Srednje i Istočne Evrope u Budimpešti, ali je umesto dogovora samo još više razljutio lidere novopridošlih zemalja koji treba da se pomire sa činjenicom da je vreme blagostanja prošlo i da nipošto neće moći da uživaju tolike privilegije u pomoći kao što su nekada uživale najsiromašnije članice, poput Irske, Španije, Grčke, Portugala, pa i same Velike Britanije. „Strategija Robina Huda izvrnuta naopačke“, osvanulo je u gotovo svim komentarima vodećih istočnoevropskih novina, gde je Bler optužen za pokušaj otimanja od siromašnih da bi davao bogatima. Mnogi su doveli u pitanje tradicionalni entuzijazam Velike Britanije za proširenjem, pošto Bler sada ne želi da se prevede u opipljivu pomoć onima koji treba da se po ekonomskoj snazi izjednače sa bogatijima. Osim za poljoprivredu, lavovski deo budžeta, oko 40 odsto, odlazi na takozvane strukturne i kohezione fondove za pomoć nerazvijenim regijama i državama. Međutim, bar polovina te sume vraća se za razvoj zaostalih regija kojih ima i u bogatim zemljama. Da bi napravio ustupak siromašnima, Bler je pokušao da ubedi imućnije članice da se sva sredstva iz strukturnih i ekonomskih fondova u narednom periodu preusmere na siromašne nove članice, uključujući Bugarsku i Rumuniju koje se nadaju članstvu za koju godinu. Ovaj argument ima smisla naoročito ako se ima u vidu činjenica da od starih članica samo Portugal i Grčka ispunjavaju kriterijum za dobijanje razvojnih sredstava EU-a. Međutim, ovoj ideji protive se bogati, ali i Komisija, koja je opterećena birokratskim procedurama i koja nerado odobrava sredstva po originalnim rešenjima ili nekom prečicom. Protivnici ove ideje koriste argumente koje često čuju i naši pregovarači kada pokušavaju da ubede Komisiju da bude fleksibilnija u raspodeli sredstava.

Komisija, naime, svoj oprez opravdava zebnjom da zemlje čiji je BDP ispod 75 odsto evropskog proseka nemaju „apsorpcione kapacitete“. Drugim rečima, Komisija tvrdi da administracija u tim zemljama nije dovoljno snažna da može da koordiniše sredstvima iz ovih fondova, čime upada u paradoks da je pomoć delotvorna samo onda kada nije ni neophodna. Urednik uglednog britanskog ekonomsko-političkog časopisa „Ekonomist“ Džon Pit smatra da Komisija u svom protivljenju koristi i manje ubedljive argumente, posebno one psihološke prirode. Naime, Komisija brine o potamnelom imidžu EU-a među građanima iste te Unije, pa tvrdi da poreski obveznici i iz bogatijih zemalja vole da vide da im se uloženi novac vraća i iz Brisela, a ne samo od svojih vlada, čak i kada je ta suma simbolična.

Bler je u pomoć pozvao nemačku kancelarku Angelu Merkel, koja tek što je stupila na dužnost, a već mora da se hvata u koštac sa velikim problemom na nivou EU-a. Iako naizgled sklonija Blerovoj politici od svog prethodnika, Merkelova je najavila da će voditi računa o interesima svojih istočnih suseda, posebno Poljske čija joj je nova vlast takođe mnogo bliža nego prethodna. Da bi obezbedio podršku kod svojih zapadnih kolega, Bler je ponudio rešenje da ukupan iznos budžeta ne premaši jedan odsto evrpskog BDP-a, što odgovara najvećim donatorima, kao što su Švedska, Austrija i Holandija. On je ponovio spremnost da se odrekne dela rabata, ali da se Zajednička poljoprivredna politika reformiše i da se sredstva preusmere na korisnije projekte. Ponude nisu ni najmanje impresionirale ministre spoljnih poslova zemalja EU-a, pa je teško očekivati da će na kompromis biti spremniji šefovi država i vlada kada se 15. decembra budu sastali na samitu.

Bez kompromisa na vidiku, svi su izgledi da će sve ove probleme naslediti Austrija, koja od 1. januara od Velike Britanije preuzima predsedavajuće mesto. Austrija može da se uteši podsećanjem na to da je svaki budžet EU-a do sada izglasan u proleće.