Slike bez obaveštenja

Bivši šef SDB-a Srbije, načelnik diplomatske tajne službe, ambasador SRJ u Makedoniji Zoran Janaćković, nakon prevremenog penzionisanja 2002. godine u traganju za svojim unutrašnjim mirom i spokojem posegao je za kičicom i štafelajem i kao proizvod nastale su slike, predstavljene javnosti na nedavno otvorenoj izložbi pod nazivom „Cvetanje bića“. Za razliku od svojih kolega i saboraca iz Miloševićevog prvog ešalona, kojima je po funkciji pripadao, Janaćković nije samoaktuelizaciju potražio u politici ili pisanju memoara. Dosledan svojoj, možda i profesionalnoj „ćutljivosti i zatomnosti“ on se opredelio za komunikaciju putem slika. Kao što je umetnički čin duboko individualan proces, tako je i Janaćković ostao usamljen u predstavljanju slikarskih dela javnosti, jer je, bar sudeći prema publici koja se te večeri okupila u Centru lepih umetnosti Gvarnerijus, ostao lišen podrške nekadašnjeg političkog establišmenta, partijskih kolega i istomišljenika. Te večeri među okupljenim poštovaocima ovog, kako ga je nazvao njegov učitelj i mentor akademski slikar Radovan Mića Trnavac, likovnog umetnika asketskih vrlina, prepoznali smo jedino Draganu Kuzmanović, branitelja bez punomoćja lika i dela Mire Marković sa zvaničnom funkcijom portparolke JUL-a, i Milovana Drecuna, nekadašnju perjanicu RTS-a i vojnog analitičara. Da li ovo potvrđuje da se broj istinskih privrženika ideja Mire Marković (za šta je Janaćković uvek slovio) sveo na nekolicinu ili je naprosto bio loš tajming otvaranja izložbe (u vreme utakmice Strazbur–Zvezda) ne znamo. Ni njegovi dosadašnji profesionalni potezi nisu se odigravali pod svetlostima reflektora. Podsetimo, iskusni političar i borac za srpstvo sa juga Republike, kako su ga pojedini mediji okvalifikovali „leskovački kadar“, 1990. godine tiho je zaseo u fotelju prvog obaveštajca, sa imperativnim mandatom datim od Miloševića da se ne dozvoli razbijanje SDB-a. Neiskusnom policajcu pomogao je haški optuženik Jovica Stanišić, koji ga je i nasledio na ovom mestu. Janaćković je sa preporukama otišao u Ministarstvo spoljnih poslova na mesto šefa diplomatske tajne službe. U SMIP-u je kratko vreme bio šef obaveštajne Službe za informacije i dokumentaciju i istovremeno generalni sekretar. Tada je dobio mogućnost da se u potpunosti razmahne, ali kao rezultat se jedino beleži da kako su tada tvrdili dobro obavešteni izvori „nikada nije napravljena obaveštajna procena raspada diplomatske službe SFRJ, odnosno obaveštajnih prodora koji su odatle usledili, kao i naših prebega“. Pojedinci su ga optuživali da je Ministarstvo spoljnih poslova ekspeditivno očistio od „nesrpskih kadrova“. Pet godina potom imenovan je za prvog jugoslovenskog ambasadora u tek oformljenoj BJRM. Kako su njegovi potčinjeni tvrdili, poput Zajnela Zajnelija, nekadašnjeg atašea za štmapu SRJ u Makedoniji, Janaćković je u ambasadi u Skoplju zaveo strahovladu i policijski teror nad zaposlenima (niko od radnika ambasade nije smeo da izlazi u grad a da to nije prijavljeno ambasadoru, podnošeni su pismeni izveštaji o izlascima, susretima, čak i kupovimana, i dostavljani na Janaćkovićev sto). O njegovoj paranoji o prisluškivanju govore i izjave zaposlenih da je ambasador naredio da se gostima oduzimaju mobilni telefoni, koji su preventivno odlagani u frižider, i zaključavaju u podrum. Kao istaknuti Slobin čovek od poverenja našao se na spisku nepoželjnih građana iz SRJ u zemljama EU-a. Makedonci su ga javno optuživali za kontraobaveštajne poslove, a mnogima nije bilo jasno da li je Janaćkovićevo postavljenje u stvari Miloševićeva „sprdnja sa najmlađom državom nastalom na tlu nekadašnje SFRJ“. Posle petooktobarskih promena, diplomatska i politička karijera Janaćkovića je prekinuta, uprkos njegovim pokušajima da se približi novim vlastima. Otišao je bez pozdrava iz sveta politike, a isto tako bezglasno ušao u svet umetnosti.

Sama izložba imala je svojevrsni multimedijalni karakter, za šta su se pobrinuli frulaš Bora Dugić i vokalni solisti koji su izvorne srpsko-makedonske pesme izvodili uz pratnju klavira.

Kao poseban kuriozitet beležimo da se u luksuzno opremljenom katalogu u biografskim podacima šturo i ovlaš pominje politička karijera (za razliku od dobrovoljnog omladinskog rada koji je pedantno pobrojan), a da se celokupan rad u obaveštajno-policijskim organima neutralno predstavlja kao „rad u državnim organima“. Zanimljivo je da je Janaćković ovde predstavljen kao čovek koji je tokom svoje celokupne karijere „bio okupiran i umetnošću, a najviše slikarstvom“. Navodi se da je posećivao izložbe, otvarao ih i povremeno i sam slikao.

Likovni kritičari izreći će krajnji sud o dometima Janaćkovićevog slikarskog umeća. Kolege umetnici koji su pomogli u odabiru radova i pripremanju izložbe, posebno su istakli da je Zoran Janaćković slikar smirenog intimističkog temperamenta, koji nastoji da iznova predoči lepotu sveta. A književnik Dragan Jovanović Danilov je naglasio da „njegova slika predstavlja intimni razgovor sa plodovima i cvećem… Ovaj umetnik drži do lepog…“

Ovom penzionisanom diplomati ostaje nada da neće biti opozvan slikar i da u novoj profesiji neće drugi odlučivati o toku i ulogama. Jedno je sigurno, ova izložba neće izazvati publicitet, niti proizvesti reakcije i kritike kakve su izazivali njegovi potezi činjeni tokom diplomatske misije u Skoplju.