Neka druga lepota. Crtica o ratu

Ovo je pravi trenutak za čitanje Ilijade. Ili za njeno „reprizno pisanje“, kao što sam ja učinio. Ovo su ratne godine. I pored toga što mi se i dalje čini da je „rat“ pogrešna reč za ono što se danas zbiva u svetu (proizvoljna reč, rekao bih), ovo su zacelo godine u kojima je izvesno gordo divljaštvo, hiljadama godina vezivano za ratničku tradiciju, postalo svakodnevna pojava. Bitke, ubistva, nasilje, mučenja, odsecanje glava, izdajstva. Herojstva, oružje, strateški planovi, dobrovoljci, ultimatumi, proklamacije. Iz dubine za koju smo verovali da je temeljno sahranjena, isplivao je na površinu čitav jedan okrutni i raskošni vokabular koji je od davnina bio nerazdvojivi deo ratničkog čovečanstva. U takvom kontekstu – vrtoglavo suptilnom i skandaloznom – čak i detalji poprimaju poseban značaj. Javno čitanje Ilijade jeste detalj, ali ne beznačajan. Kako ne bi bilo zabune, želeo bih da istaknem da je Ilijada ratna priča, ona je to u potpunosti i bez ostatka: i da je stvorena kako bi opevala ratničko čovečanstvo, i kako bi to učinila na način koji je toliko upečatljiv da će trajati dok je sveta i veka, i dopreti do poslednjeg potomka, neumorno opevajući dostojanstvenu lepotu, i nezamenljivo osećanje, koje je rat onomad isijavao, i isijavaće i nadalje. U školi je, možda, tumače drugačije. Ali suština je ta. Ilijada je spomenik ratu.

I stoga se prirodno nameće pitanje: koji je smisao da se u ovakvom jednom momentu posveti toliko prostora, i pažnje, i vremena jednom ratnom spomeniku? Kako to da nas pored tolikih priča koje postoje, privuče upravo ova, poput kakve svetlosti koja nas izvodi iz mraka u kojem se danas nalazimo?

Smatram da se pravi odgovor na ovo pitanje može dati samo ako smo kadri da suštinski shvatimo naš odnos prema svim ratnim pričama, a ne posebno prema ovoj: da shvatimo naš nagon da ih stalno iznova prepričavamo. Ali to je veoma složeno pitanje, koje svakako ne može biti razrešeno ovde i sad, niti sam ja taj koji će ga razrešiti. Ono što mogu da učinim jeste da se držim Ilijade i da ukažem na dve stvari o kojima sam, tokom godinu dana bliskog kontakta sa tekstom, najčešće razmišljao: u njima je sabrano sve ono što mi se, u ovoj priči, ukazalo s onom snagom i bistrinom koju samo prave pouke imaju.

Prva. Ono što u Ilijadi začuđuje jeste snaga, usudio bih se reći samilost, s kojom su iskazani razlozi poraženih. To je pripovest koju su pisali pobednici, pa ipak u sećanju takođe ostaju, ako ne i pre svega, ljudski likovi Trojanaca. Prijama, Hektora, Andromahe, pa čak i sporednih likova poput Pandara ili Sarpedona. Ovu sposobnost, nadljudsku, da se bude glas čitavog čovečanstva, a ne samo svoj sopstveni, pronašao sam radeći na tekstu i otkrivši da su Grci, u Ilijadi, iskazali, između redova jednog spomenika ratu, sećanje na nesalomivu ljubav prema miru. Na prvi pogled čitalac to ne primećuje, zaslepljen sjajem oružja i junaka. Ali u odrazu tog bljeska nazire se jedna Ilijada koju ne očekujemo. Hoću da kažem: ženska strana Ilijade. Često su žene te koje, bez okolišenja, iskazuju svoju želju za mirom. Proterane na margine bitke, otelovljuju postojanu i gotovo kradomičnu pretpostavku jednog drugačijeg društva, u kojem ne postoji dužnost ratovanja. Uverene su da se može živeti drugačije, i to otvoreno govore. To je najjasnije iskazano u VI knjizi, malom remek-delu sentimentalne geometrije. U jednom bezvremenom trenutku, gluvom, ukradenom od bitke, Hektor ulazi u grad i sreće se sa tri žene: i to izgleda kao kakvo putovanje kroz naličje sveta. Očigledno je da sve tri izgovaraju jednu te istu molitvu: mir, ali svaka u svom osećajnom registru. Majka ga poziva da se moli. Helena ga poziva da sedne pored nje, da se odmori (a možda i nešto više od toga). Andromaha ga, na kraju, moli da bude otac i muž, a ne junak i borac. Posebno u tom poslednjem dijalogu, sinteza poseduje gotovo edukativnu prozirnost: dva moguća sveta stoje jedan naspram drugog, i svaki ima svoje razloge. Hektorovi su kruti i slepi, dok su Andromahini moderniji, mnogo čovečniji. Zar nije čudno da se jedna muškošovinistička i ratnička civilizacija kao što je Grčka opredelila da ovekoveči glas žene i njenu želju za mirom?

Preko tog glasa ukazuje nam se ženska strana Ilijade: ali kad smo je jednom spoznali, posle je pronalazimo na svakom koraku. Zamagljenu, jedva primetnu, ali neverovatno postojanu. Ja je vidim jasno izraženu na bezbroj mesta u Ilijadi, gde ratnici, umesto da se bore, pričaju. To su zborovi bez kraja i konca, beskonačne rasprave, koje prestanemo da mrzimo tek kada počnemo da shvatamo šta u stvari znače: njihov cilj je da što je više moguće odlože borbu. One su poput Šeherezade, koja se spasava pričajući. Reč je oružje kojim se na trenutak zamrzava rat. Čak i kada raspravljaju kako da ga vode, u tom trenutku ga ne vode, i to je nesumnjivo jedan od načina da se spasu. Svi su osuđeni na smrt, ali poslednju cigaretu puše u nedogled: i puše je rečima. A potom, kada uistinu krenu u borbu, pretvaraju se u obnevidele junake, koji odbacuju svaku mogućnost spasa, fanatično se predajući svojoj dužnosti. Ali pre toga: pre toga postoji jedno beskrajno vreme, ženstveno, ispunjeno mudrom sporošću, i pogledima unazad, dečijim.

Na jedan uzvišen i očaravajući način, ova vrsta oklevanja pred junaštvom se zgušnjava, kao što je i prirodno, u Ahileju. On je taj kome treba najviše vremena, u Ilijadi, da krene u borbu. On je taj koji, poput kakve žene, iz daljine prisustvuje ratu, svirajući na citri i ostajući pokraj onih koje voli. Upravo on, koji je najokrutnije i najfanatičnije, doslovce nadljudsko ovaploćenje rata. U tom smislu, geometrija Ilijade je neumoljivo precizna. Tamo gde je trijumf ratne kulture najsnažniji, tamo je opredeljenje za mir najpostojanije i najdugovečnije. Ahilej je, konačno, taj iz koga provaljuje ono što je za svakog junaka neizrecivo, i to kroz izričite i precizne misli, jasno iskazane i direktne. Ono što on izgovara pred Agamemnonovim izaslanicima, u IX knjizi, možda je najsnažniji i najnesporniji krik mira koji su nam naši preci ikada odaslali:

Nije naknada meni za život ni bogatstvo ono
što ga je naseljeni u sebi sakriv’o Ilij
dok još vladaše mir, dok ne stiže ahejska vojska,
ni blago ono što kameni prag Apolona streljača
Feba krije unutra u krševitoj Piti.
Jer se upljačkati mogu i goveda i tovne ovce,
mogu se tronošci steći i jošte plavogrivi konji, ali se nikada duša čovečja ne vraća nit se
može ulovit’ kad jednom iz ograde zubne izleti.

(Homerova Ilijada, IX pevanje, 401–409, u prevodu Miloša N. Đurića)

To su Andromahine reči: ali ih u Ilijadi izgovara Ahilej, koji je prvosveštenik ratne religije: i stoga one poseduju neprikosnoveni autoritet. Kroz taj glas – koji, sahranjen ispod spomenika ratu, kaže zbogom ratu, birajući život – Ilijada nam dopušta da kroz nju nazremo jednu civilizaciju za koju Grci nisu bili sposobni, a koju su, doduše, naslutili, i poznavali, pa čak i čuvali u nekom tajnom i zaštićenom kutku svog osećanja. Ostvarenje te slutnje je možda ono što nam je kroz Ilijadu preneto kao nasleđe, i zadatak, i dužnost.

Kako ispuniti taj zadatak? Šta učiniti kako bismo naveli svet da sledi svoju prirodnu sklonost ka miru? Čak i kad je o tome reč, Ilijada, rekao bih, ima čemu da nas nauči. I to čini na svom najispoljenijem i najskandaloznijem planu: ratničkom i muškom. Nije sporno da ova priča predstavlja rat kao jednu gotovo prirodnu civilizacijsku pojavu. Ali, ne ograničava se samo na to: čini nešto daleko značajnije i, ako hoćemo, posve neprihvatljivo: opeva lepotu rata, i to čini s nezaboravnom uverljivošću i strašću. Gotovo da nema junaka čija moralna i fizička lepota, u trenutku borbe, nije dostojno opevana. Gotovo da nema smrti koja nije raskošno ukrašeni oltar, izvezen poezijom. Opčinjenost oružjem je konstantna, kao i divljenje prema lepoti vojnih manevara. Životinje su prelepe, u ratu, a priroda je veličanstvena kada služi kao okvir za krvoproliće. Čak su i udarci i rane opevani kao uzvišene tvorevine kakvog paradoksalnog zanata, okrutnog, ali umešnog. Reklo bi se da sve, od ljudi pa do prirode, pronalazi u ratnom iskustvu svoje najuzvišenije ostvarenje, estetsko i moralno: poput veličanstvenog vrhunca kakve parabole koja tek u okrutnosti smrtonosnog okršaja pronalazi sopstveno ispunjenje. U ovom omažu lepoti rata, Ilijada nas primorava da se setimo nečeg neugodnog ali neprikosnoveno istinitog: hiljadama godina rat je, za ljude, bio okolnost u kojoj se snaga – lepota – života očitovala u svoj njenoj moći i istini. To je bila gotovo jedina okolnost u kojoj je bilo moguće promeniti sopstvenu sudbinu, pronaći istinu o sebi, uzdići se do jedne uzvišene etičke spoznaje. U poređenju s bledunjavim životnim osećanjima, i s moralnom osrednjošću svakodnevice, rat je mogao da pokrene svet i izmesti pojedinca izvan uobičajenih granica, u neki kutak duše koji mu je morao delovati, konačno, kao cilj svakog traganja i svake želje. Ne govorim o dalekim i varvarskim vremenima: pre samo nekoliko desetina godina, prefinjeni intelektualci poput Vitgenštajna i Gade nastojali su da se bore u prvim linijama fronta, u jednom nečovečnom ratu, uvereni da će jedino tamo pronaći sebe. To svakako nisu bili slabi pojedinci, niti su bili bez sredstava ili obrazovanja. Pa ipak, kako svedoče njihovi dnevnici, živeli su u uverenju da bi takvo jedno granično iskustvo – okrutnost smrtonosnog okršaja – moglo da im ponudi ono što svakodnevni život nije u stanju da izrazi. U tom njihovom uverenju oličen je profil jedne civilizacije, uvek žive, u kojoj je rat stožer ljudskog iskustva, motor svakog postojanja. Čak i danas, u jednom vremenu u kojem za većinu ljudi pretpostavka da bi mogli otići u rat zvuči krajnje besmisleno, i dalje se pothranjuje, ratovima koji se vode preko zastupnika uz korišćenje profesionalnih vojski, onaj stari ratnički duh, što odslikava jednu suštinsku nesposobnost da se pronađe neki smisao, u životu, koji u sebi ne bi sadržao taj trenutak vrhunske istine. Neprikriveni muški ponos kojem su se, kako na Zapadu tako i u islamskim zemljama, pridružile poslednje ratne egzibicije, svedoči o jednom instinktu koji uprkos užasu ratova dvadesetog veka očigledno nije odumro. Ilijada pripoveda o takvom načinu razmišljanja i vrsti osećanja, sabirajući ga u jedan sažet i savršen pojam: lepotu. Lepota rata – svakog njegovog detalja – izriče svoju povlašćenu poziciju u ljudskom iskustvu: prenosi ideju da ne postoji ništa drugo, u ljudskom iskustvu, zbog čega uistinu vredi živeti.

Ilijada nam možda sugeriše da nijedan pacifizam, danas, ne sme da zaboravi ili porekne tu lepotu, kao da nikada nije ni postojala. Govoriti i dokazivati da je rat samo pakao i ništa drugo, jeste opasna laž. Koliko god to zvučalo surovo, neophodno je setiti se da rat jeste pakao: ali lep. Ljudi oduvek u njega uleću poput leptirova privučenih smrtonosnim bljeskom plamena. Nema tog straha, ili odvratnosti prema samom sebi, koji bi mogli da ih udalje od tog plamena: jer su u njemu uvek pronalazili jedino moguće otkupljenje od sivila života. I stoga bi, danas, zadatak istinskog pacifizma trebalo da bude ne toliko ekstremna satanizacija rata, već spoznaja da samo kada budemo sposobni za neku drugu lepotu, moći ćemo da se odreknemo one koju nam je rat oduvek nudio. Satvoriti neku drugu lepotu je možda jedini put ka pravom miru. Dokazati da smo sposobni da razgradimo sivilo svakodnevnog života, ne pribegavajući plamenu rata. Dati snažan smisao stvarima bez potrebe da ih obasjamo zaslepljujućim sjajem smrti. Biti u stanju da promenimo sopstvenu sudbinu bez potrebe da ovladamo tuđom; pribaviti novac i bogatstvo bez pribegavanja nasilju; pronaći etičku dimenziju, čak i onu najuzvišeniju, ne tražeći je na marginama smrti; pronaći samog sebe u intenzitetu mesta i momenata koji nisu poprište borbe; spoznati osećanje, čak i najvrtoglavije, ne pribegavajući dopingu rata ili metadonu sitnih svakodnevnih nasilja. Pronaći neku drugu lepotu, ako shvatate šta hoću da kažem.

Mir je danas tek nešto više od političke demagogije: to sasvim izvesno nije preterano raširen način razmišljanja i osećanja. Rat se doživljava kao zlo koje treba izbeći, naravno, ali daleko smo od toga da ga smatramo apsolutnim zlom: prvom prilikom, uvijenom u lepe ideale, vođenje rata će začas postati realan izbor. Izbor za koji se, ponekad, opredeljujemo čak s izvesnim ponosom. Noćni leptirovi nastavljaju da se strmoglavljuju u svetlost plamena. I stoga ja jednu realnu, proročku i hrabru težnju za mirom vidim jedino u strpljivom pregnuću hiljade zanatlija koji svakoga dana rade da stvore neku drugu lepotu, i odsjaj svetlosti, jasne, koja ne ubija. To je utopijski poduhvat, koji podrazumeva nesalomivu veru u čoveka. Ali, pitam se da li smo ikada toliko daleko odmakli, na tom putu, kao danas. I stoga verujem da sada više niko ne može zaustaviti to stremljenje, ili, pak, preusmeriti njegov tok. Uspećemo, pre ili kasnije, da izvedemo Ahileja iz tog krvavog rata. I neće ga strah ili užas vratiti kući. Biće to neka lepota, drugačija, privlačnija od one njegove, i neuporedivo pitomija.