Svačije i ničije

Pre nešto više od dva meseca u domaćoj štampi se pojavila informacija da šest vojnih aerodroma C kategorije odlazi „na doboš“. Aerodromi „Lisičiji jarak“ u Beogradu, „Mira“ u Leskovcu, „Pančevo“ u istoimenom gradu, „Glibovac“ u Smederevskoj Palanci, „Odžaci“ u Trsteniku i aerodrom „Ečka“ u Zrenjaninu našli su se na spisku nepokretnosti ponuđenih na prodaju, koji je Vojska Srbije i Crne Gore objavila na svom sajtu i u određenim sredstvima javnog informisanja.

Prodaji se prvi (i jedini) usprotivio Vazduhoplovni savez Srbije (VSS), jer se svih šest aerodroma trenutno nalazi pod zakupom aeroklubova i koristi u svrhe sportskog vazduhoplovstva, pa je otud, smatraju u VSS-u, bilo logično da Vojska o svojim namerama prethodno obavesti njih. S obzirom na to da to nije učinjeno, u VSS-u pretpostavljaju da je prodaja aerodroma „gotova stvar“ i upozoravaju da će ovaj „vojni manevar“ naneti ogromnu i nenadoknadivu štetu Republici Srbiji i otvoriti niz značajnih imovinskih i pravnih problema koji su u suprotnosti sa Ustavnom poveljom i sa Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje. Sudeći prema do sada objavljenim novinarskim tekstovima i po rečima čelnika Vazduhoplovnog saveza Srbije, sudbina ovih aerodroma je da, nakon prodaje, postanu golf tereni, unosno građevinsko zemljište ili poljane za uzgoj pečuraka. Istovremeno, na desetine domaćih aeroklubova ostaje bez svojih vazdušnih luka, bez takmičenja, aeromitinga i sličnih aktivnosti, a Srbija, praktično – bez sportskog vazduhoplovstva. Vojni krugovi, međutim, tvrde suprotno.

ZAMENA TEZA: „Vojska Srbije i Crne Gore neće prodavati vojne aerodrome. Bar ne u skorije vreme i svakako ne bez saglasnosti Vlade Republike Srbije“, kaže za „Vreme“ referent vojnog katastra Vojske Srbije i Crne Gore Slaviša Božić. „Vojska za ove aerodrome nije raspisala ni javni konkurs, niti ih je do sada ponudila bilo kome. Tender za ove aerodrome nije čak ni u pripremnoj fazi. Oni su samo uvršteni u spisak objekata predviđenih za otuđenje. Ovde je reč samo o različitom tumačenju onoga što su ljudi iz Vazduhoplovnog saveza Srbije videli na našem sajtu.“ Vojska je, objašnjava Božić, prošle godine krenula u pripremni postupak prodaje bezmalo 200 vojnih kompleksa, a u tom postupku za sada uopšte nisu aerodromi C klase.

U VSS-u smatraju da Vojska SCG ni u kom slučaju, i ni u kom trenutku, nije pravno ovlašćena za prodaju navedenih kompleksa. Spisak razloga koji se navode u prilog ovome je poduži, ali kao glavni se navode sledeći: sporni kompleksi se ne nalaze u vlasništvu VSCG, već u vlasništvu Republike Srbije, te su otud za njihovu prodaju ovlašćeni jedino republički organi; u vreme primanja aerodroma, tadašnja Vojska Jugoslavije (VJ) je kod većine kompleksa upisana kao korisnik nepokretnosti, a ne kao njihov vlasnik; ista VJ nikada nije izvršila kupovinu predmetnih nepokretnosti, već su kompleksi samo dati na korišćenje sa namenom da se koriste kao aerodromi C klase, odnosno kao pomoćni aerodromi. Ključno je, upozoravaju u VSS-u, to da Ustavna povelja predviđa da VJ može zadržati samo imovinu neophodnu za obavljanje svojih zadataka. Sva ostala imovina koja nije neophodna za izvršavanje vojnih zadataka pripada republikama na čijoj se teritoriji nalazi. Shodno tome, sva imovina koju je vojska oglasila za višak, automatski mora postati imovina Republike Srbije, odnosno vojska nema pravo da njome raspolaže.

„Pre svega, Zakon o imovini državne zajednice još nije donet“, kaže Božić, „što se tiče ovih aerodroma i što se tiče zemljišta koje čini aerodromske komplekse, to zemljište je u vlasništvu Republike Srbije i tu ništa nije sporno. Međutim, to da je ‘vojska samo korisnik’ se po mom mišljenju pogrešno protumačilo. Vojska, naime, ima pravo korišćenja na državnoj imovini. Država jeste vlasnik te imovine i baš kao takva ona i dodeljuje pravo korišćenja državnim instutucijama, pa i vojsci. Vojska, jasno, nema ingerenciju da proda te komplekse bez prethodno pribavljene saglasnosti vlasnika, odnosno Vlade Republike Srbije. Mi tu saglasnost još nismo dobili“, kaže on. Kako je objasnio, procedura za prodaju je precizno definisana: predlog zaključka koji se podnosi Vladi priprema Direkcija za imovinu Republike Srbije. Vojni organi su u neposrednom kontaktu sa Direkcijom i preko nje utvrđuju šta bi bio predmet otuđenja, pri čemu sa obe strane postoji ozbiljna kontrola rada. U slučaju da su za pravo korišćenja nekih kompleksa zainteresovane pojedine opštine u Srbiji, postoji mehanizam zamene nepokretnosti, ali i tada se radi tenderska/licitaciona dokumentacija. Zakup/prodaja omogućeni su tek po završetku kompletne imovinsko-pravne i tehničke dokumentacije. Čitav taj elaborat šalje se Republičkoj direkciji za imovinu sa pribavljenom procenom vrednosti koju vrši jedini merodavni organ – Poreska uprava Srbije. Direkcija na osnovu svega toga pribavlja potrebnu saglasnost u okviru nadležnih republičkih organa i ako Vlada odobri da vojska može predmet te dokumentacije otuđiti prodajom, Vojska po tome i postupa. „Mi, kao prvo, ne možemo prodati nešto što nije čisto, a pogotovo Republička direkcija za imovinu ne može prihvatiti nešto što nije takvo“, tvrdi Božić i dodaje da Vlada za sada nema pred sobom nikakav dokument vezan za ovu prodaju.

NAMENA: Druga sporna stvar na koju ukazuje VSS je „da postoji opasnost da se prodajom aerodroma promeni njihova namena“. Zakonom o prostornom planu Republike Srbije, pojedinačno nabrojani, ovi sportski aerodromi su zaštićene zone kojima se ne može menjati namena, niti vršiti gradnja koja bi ometala letenje. „Jedini motiv eventualnih kupaca je da aerodrome iskoriste kao građevinsko zemljište. Oni se nalaze u blizini naselja a izgrađeni su i prilazni putevi. U takvim okolnostima sasvim je izvesno da kupci teško da mogu biti zainteresovani da zadrže sadašnju namenu, jer to ne obezbeđuje visok nivo zarade za kratko vreme. Pretvaranjem aerodroma u građevinsko zemljište, kupci bi za kratko vreme stekli znatan profit, a region bi ostao bez aerodroma“, tvrde u VSS-u. Božić, međutim, tvrdi da Vojsci nije svejedno: „Ukoliko i kada do postupka otuđenja ovih aerodroma uopšte bude došlo, VSCG će svakako ostati zainteresovana da oni ostanu u operativnoj funkciji. Vojska trenutno nema potrebe da ih koristi u mirnodopske svrhe, ali u nekim izvanrednim situacijama – svakako da.“

Dopis koji je Vazduhoplovni savez Srbije 25. oktobra uputio predsedniku republičke vlade sa predlogom da se odmah obustavi prodaja svih kompleksa zemljišta i parcela na kojima se nalaze aerodromi za sportsku i opštu avijaciju, stoji i spisak objekata velikih površina i velike vrednosti koji su izgrađeni iz sopstvenih sredstava klubova i saveza. Spisak obuhvata piste sa betonskim graničnicima, rulne staze, asfaltne saobraćajnice, parkinge i stajanke za vazduhoplove; vodovodne, kanalizacione, PTT i električne mreže za koje su plaćeni priključci; hangare i druge zidane objekte; skladišta za avionsko gorivo sa ukopanim cisternama kapaciteta od po više desetina hiljada litara; ograde, ulazne i druge prateće objekte; prilazne puteve do aerodroma… Kako se u dopisu ističe, aerodromi su od vojske u ruke zakupaca došli kao potpuno neizgrađeni kompleksi zemljišta. Uz napomenu da su svi objekti izgrađeni legalno i uz saglasnost nadležnih organa, VSS upozorava da bi se, ukoliko bi se prodaja izvršila na način koji stoji u ponudi, kupac/novi vlasnici objekta našli u vrlo nezavidnoj situaciji jer bi morali da rešavaju brojna i vrlo složena imovinsko-pravna pitanja i sporove velike vrednosti.

„Svaka čast svima koji su tu nešto uradili ali nije tačna tvrdnja da vojska nikada ništa nije gradila i da je samo dobila zemljište“, kaže Božić.

Prema evidenciji vojnog katastra, na aerodromu „Lisičiji jarak“ nema građevinskih objekata. Ista je situacija i sa aerodromima „Mira“ i „Ečka“ (videti okvir). „Kada smo od Vazduhoplovnog saveza Srbije tražili da se oni, odnosno njihovi pravni prethodnici (pojedini aeroklubovi) legitimišu kao investitori izgradnje tih objekata, to je ostalo samo na rečima. Ja, stoga, ne znam čiji su građevinski objekti. Inače, postoji tvrdnja iz VSS-a, koju je i Vojska dobila, da su maltene aeroklubovi i savezi gradili sve te aerodrome što, takođe, nije tačno“, navodi Božić. Kako objašnjava, zakup za sve aeroklubove je bez novčane naknade, ali uz obavezu čuvanja i održavanja operativne upotrebljivosti tih aerodroma. O tome šta je ko gradio, vojni katastar ne beleži ništa.

Vojska je ubeležila 19 objekata sa ukupnom korisnom površinom od 29 kvadratnih metara na aerodromu „Glibovac“, 14 objekata površine 613 kvadrata u Odžacima i 189 objekata sa ukupnom površinom od 22.406 kvadratnih metara u Pančevu. Poslednji aerodrom vodi se kao višenamenski kompleks, koji se sastoji iz kasarnskog dela i dela gde su (neizgrađene) aerodromske manevarske površine. Predviđeni status ovog aerodroma je delimično otuđenje, odnosno otuđenje dela kompleksa izvan ograde kasarne. Na vojnom spisku aerodroma C kategorije predviđenih za otuđenje nalazi se i arodrom „Bojnik“ u istoimenoj opštini. Njegov trenutni zakupac je PIK „Pusta reka“ Bojnik.

Kako „Vreme“ saznaje, na pomenuti dopis ni posle više od dva meseca niko iz Vlade nije odgovorio. Na adresu Vazduhoplovnog saveza Srbije stigao je samo odgovor Ministarstva odbrane SCG u kome stoji da ne postoji namera da se prodaja aerodroma izvrši pod bilo kakvim nezakonitim okolnostima, da se aerodromi neće otuđiti u bliskoj budućnosti i da je Vojska svesna činjenice da je vlasnik aerodroma – Republika Srbija. Koliko god odgovor umirujuće i racionalno zvučao, na Vazduhoplovni savez Srbije nije delovao umirujuće.