Ove februarske dane, kada je vreme nestabilno, sunce zubato, a džepovi praznjikavi, narod zove – klimava nedelja. Nije još stiglo do Svetog Trifuna ni do Svetog Valentina (ko šta više voli), ni gasa nije bilo dovoljno – sedeli smo kod kuće i gledali klimavi tv–program. Dve najveće privatne televizije delovale su dosta rasklimano, BK iz poznatih razloga, jer Braća Karamazovi nisu kod kuće, a Pink je uleteo u nemilosrdnu eksploataciju domaćeg filma. Izgleda da sapunica „Ljubav u zaleđu“ nije dovoljna, pa se potpuno stihijski, bez reda i logike emituju domaći filmovi. Ja sam jedan od poštovalaca domaće kinematografije, jer su nam jedino filmovi ostali kao dokument prošlih vremena. Ipak, bilo bi lepo da se filmovi organizuju u cikluse, da znate šta ćete i kada gledati, to je prosto odnos prema prošlosti i umetnosti uopšte. Ako je film samo zamena za telešop ili intermeco, onda naš muzej pokretnih slika izgleda kao podrum pretrpan kutijetinama. Kako reče Rasim Ljajić, tako izgleda i naša vojna arhiva, pa će po takvim budžacima haški istražitelji tragati za dosijeom Ratka Mladića.
Druga velika tv-tema je predstojeći festival, popularno nazvan – Beovizija. Mi se sad mnogo ložimo na Evroviziju, pesmom probijamo put u budućnost, pa nam je bitno ko će da nas predstavlja. Nije nam bitno ko su nam ambasadori po svetu, nije nam bitno kako izgleda kulturni centar (jedini preostali) u Parizu, nije nam bitno kako nam izgledaju granični prelazi i toaleti na njima – najvažnije je da neko lepo otpeva srpsku pesmu na Evroviziji. Ove godine, na iznenađenje organizatora, nastupiće i zvezde Granda, Ana Bekuta i još neki narodnjaci – poput Luisa. Ništa logičnije – napopularniji i najtiražniji izvođači prijavili su se na Beoviziju, a onda je domaća estrada počela da se zgražava. Kao, bljak, pa neće nas valjda narodnjaci predstavljati na Evroviziji? To sve govore novinari i novinarke kroz čije emisije neprekidno defiluje upravo ta estrada. Gde to još u svetu delite muziku na narodnjake i zabavnjake i ko će da mi objasni razliku? Narodnjaci su naš trenutni ukus i prepoznatljiv brend. Nemoj da se foliramo. Sa njima se dešava ono što se na političkoj sceni dešava radikalima. Upeglali su se, malo popravili stajling, ne greše u padežima, u stavovima se ne razlikuju od, recimo, zabavnjaka iz DSS–a, najjača su pojedinačna stranka, a kao – nisu za Evropu. DSS može, to su zabavnjaci, a SRS ne može, to su narodnjaci. Zezaće nas stranci kad čuju narodnjake i vide radikale. To mu dođe kao muzika i politika samo za domaću upotrebu. Kao što radikali nestrpljivo očekuju sledeće izbore, tako valjda i ovi iz Granda jedva čekaju da dobiju međunarodni sertifikat – kao „Lane moje“ u Turskoj.
Kad smo kod razotkrivanja, aferu kofer i aferu Karić pratila je i medijska zbrka oko pornića i fotografija devojke za koju „Kurir“ tvrdi da je glumica Maja Mandžuka. Čuo sam teorije o tome ko je plasirao snimak, veštačenja eksperata o autentičnosti, poruke podrške i osude i – ništa! Uporedimo li publicitet porno-fotografija sa problemom srpskih enklava na Kosovu koje mesecima nemaju struju na minus deset, golo dupe ponovo dobija bitku. Poruka naših medija (naročito štampanih) građanima jeste da ukoliko žele da skrenu pažnju javnosti na svoj egzistencijalni problem, naprave nekoliko snimaka cele figure goli ko od majke rođeni, ili još bolje neki filmić za odrasle. Nema veze, gledaće i deca, ali će vas tek onda neko nešto pitati. Olivera Kovačević je nešto slično saopštila u emisiji „Muškarčine i muškarače“ na TV B92. Počeli su ozbiljno da je shvataju tek kada se slikala za „Plejboj“. Prethodni rad, univerzitetska diploma, rejtinzi – sve to nije bilo dovoljno. Kakva li se logika krije iza ovakvog stava, pitam se? Ako te vide golog/golu ili tokom seksualnog čina, učinio si (kao hipici šezdesetih) – konačno razotkrivanje pred javnošću, razbio zid između privatnog i javnog. Setite se Ćićoline i njenog političkog angažmana.
Zato je valjda Sneki Daki u emisiji „U trendu“ sa blagom jezom govorila o sopstvenom strahu od sličnih fotografija. Ne sme žena u prodavnici ni u garderobu da ode, može neko da je okine skrivenom kamerom ili telefonom i puče bruka. Istini za volju, minić u emisiji je bio toliko kratak da smo i bez skrivene kamere i bez naročite želje morali da vidimo sve što bi neko tajno snimao. Zato u našim medijima stoji otvoren konkurs, kao u emisiji „Nemoguća misija“. Frajere cimamo murijom, pišite nam koga biste voleli da vidite u ulozi žrtve. Po istom principu moglo bi – devojčice snimamo u akciji, pa koju biste voleli da vidite?
