Nove priče o rehabilitaciji

Ruska carska drama počela je 17. jula 1918, ubistvom Nikolaja II, poslednjeg ruskog cara koji se godinu dana pre toga odrekao prestola, njegove supruge, sina naslednika, četiri kćeri i četvoro njihovih slugu.

Posle februarske revolucije car je bio prinuđen da abdicira, da bi ga potom privremena vlada Kerenskog poslala u Tomsk u Sibiru. Posle Oktobarske revolucije preuzeli su ga boljševici, koji su ga prebacili u Jekaterinburg, u kuću Ipatijevih, u čijem podrumu je i likvidiran. Podaci o odluci da se car likvidira dosta su oskudni, i pre se može suditi na osnovu nagađanja nego pisanih dokumenata. Poznato je da je pred pogubljenje Jekaterinburg bio u opasnosti da padne u ruke belogardejaca i da je moglo lako da se desi da car bude oslobođen. Pretpostavlja se da je Uralski sovjet, na čijoj teritoriji se car nalazio nekoliko dana pre pogubljenja, dobio ovlašćenje od partijskih lidera iz Moskve u kome se kaže da je sudbina carske porodice u njihovim rukama. Uralski sovjet shvatio je da ne može da evakuiše porodicu, niti da dozvoli belogardejcima da je oslobode. Odlučeno je da se likvidira čitava carska porodica, što je moguće pre, i da se uništi svaki trag tog čina.

Priča o političkoj rehabilitaciji Romanovih počela je još početkom devedesetih, na inicijativu rođakâ poslednjeg ruskog cara, koji se mahom nalaze u inostranstvu. Tako je još 1994. tadašnji predsednik ruske Dume Ivan Ripkin obećao da će ruski parlament razmotriti načine da rehabilituje carsku porodicu, ali je sve ostalo na rečima. Četiri godine kasnije, na osamdesetogodišnjicu pogibije Romanovih, obavljena je državna sahrana njihovih posmrtnih ostataka u Crkvi sv. Petra i Pavla, gde počivaju svi ruski carevi od Petra Velikog. Posmrtni ostaci sahranjeni su uz sve državne počasti i veoma dirljivu ceremoniju, koju je pratila cela zemlja.

Državna sahrana trebalo je da znači da je Rusija podvukla crtu ispod prošlosti i okončala carsku dramu, koja je počela 17. jula 1918. Dve godine kasnije, avgusta 2000, poslednji Romanovi su kanonizovani, tako da je i Ruska crkva dala svoj pečat konačnoj sudbini i ulozi carske porodice.

S tim događajima kao da su splasnuli i romantičarski zanos i nostalgija za nekadašnjim carskim vremenima, prisutna kod jednog dela ruske intelektualne i političke elite. I najveći deo predstavnika porodice Romanovih, potomaka dede i stričeva poslednjeg ruskog cara, smatrao je posle sahrane da je njihov spor sa državom konačno prevaziđen.

Izuzetak je bila „velika kneginja“ Marija Vladimirovna Romanova, unuka poslednjeg nominalnog pretendenta na presto, brata od strica Nikolaja II, Kirila Vladimiroviča. Dama, za koju mnogi tvrde da ima, kako kažu, bolesnu ambiciju da ponovo uspostavi monarhiju u Rusiji, smatra da bi Romanovi trebalo da budu i politički rehabilitovani, i da je to jedini način da se jednom zauvek skine mrlja sa njihovog imena. Na njenu inicijativu slučaj Romanovih našao se pre tri godine pred predsedničkom komisijom za rehabilitaciju žrtava političke represije, uz svu dokumentaciju koju je kneginja mogla da sakupi. Prema navodima britanskog „Gardijana“, komisija je trebalo da preporuči svom osnivaču, predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, da rehabilituje carsku porodicu po okončanju istrage. To je trebalo da bude poslednji čin, kojim bi Rusija zaokružila svoj odnos prema carskoj porodici. Međutim, iako je istraga odavno trebalo da se završi, Marija Vladimirovna do sada nije dobila nikakav odgovor.

Za političku rehabilitaciju carske porodice potrebno je dokazati da je njenu egzekuciju naredio vrhovni organ boljševika u Moskvi. Upravo tu nastaju problemi. Osamdeset godina nakon ubistva dokazi su, ako ih je uopšte i bilo, najverovatnije uništeni. Do danas su sačuvana samo dva telegrama iz Jekaterinburga koji govore o masakru. U jednom se kaže da je ruski car pogubljen, a u drugom da je „porodicu stigla ista sudbina“. Većina istoričara smatra da su partijski lideri, ukoliko su i dali nalog za egzekuciju, to učinili usmeno, tako da nema nikakvih pisanih tragova.

Formalno-pravno gledano, veoma je teško dokazati da je postojao nalog za egzekuciju. S druge strane, opšte je poznato da su Romanovi pogubljeni iz političkih razloga, od strane boljševika. Odluka o rehabilitaciji bi stoga trebalo da bude politička, a ne sudska. Jedan anonimni član komisije izjavio je pre tri godine da je „moralni element rehabilitacije carske porodice počeo sahranom njihovih ostataka u Carskom mauzoleju u Sankt Peterburgu. Kanonizacija od strane Ruske pravoslavne crkve je drugi važan korak. Pravna rehabilitacija je poslednji, i neophodan korak“.

Većina ruskih analitičara smatra da su osnovni motivi za rehabilitaciju, ukoliko do nje nekada bude došlo, populistički, ali čini se da posle svega za tim nema potrebe.

Posle početnih neuspeha Marija Vladimirovna i dalje ne želi da odustane od svoje početne namere. Zahtev za sudsku rehabilitaciju našao se na stolu državnog tužioca u decembru, sa zahtevom da se slučaj iznese pred sud. Pre nešto više od dve nedelje tužilac je odgovorio da „nema tačnih dokaza o bilo kakvoj zvaničnoj ili nezvaničnoj sudskoj odluci da se prema mrtvima primenjivala politička represija iz političkih motiva, kao što zakon o rehabilitaciji zahteva, što nam ne dozvoljava da ih priznamo za žrtve političke represije i donesemo odluku o njihovoj rehabilitaciji“.

German Lukjanov, advokat Marije Vladimirovne, smatra da nema apsolutno nikakvog razloga da se čitav slučaj ne nađe pred sudom, jer je sasvim jasno da se radi o žrtvama jednog autoritarnog režima. Romanovi tu nisu izuzetak, čak ni među ruskom aristokratijom. U jednom ranijem slučaju, 1999. godine, rehabilitovani su prinčevi Pavel Aleksandrovič, unuk ruskog cara Aleksandra II i nećaci Nikolaja II, Nikolaj i Georgij Mihailovič i Dmitrij Konstantinovič. Prinčevi su proglašeni neprijateljima države i pogubljeni ispred Petropavlovske tvrđave 24. januara 1919.

U čitavu priču uključile su se i nevladine organizacije. Jelena Zemkova, direktor Memorijalnog udruženja za ljudska prava, izjavila je da je „to važan korak za našu zemlju. Ljudi u Rusiji moraju shvatiti da pravda na kraju uvek pobeđuje. Egzekuciju carske porodice i njihove posluge više niko ne dovodi u pitanje. Ona se dogodila u sovjetsko vreme i po sovjetskim zakonima, i ti ljudi koji su pobijeni bez suđenja moraju biti rehabilitovani“.

U spor se uključila i Ruska pravoslavna crkva. U saopštenju Moskovskog patrijarhata stoji da crkva smatra da je pravna rehabilitacija nepotrebna jer je država sahranjivanjem ostataka carske porodice već priznala da je ubistvo bilo protivzakonito. Crkva je kanonizacijom iskazala svoj stav i, zajedno sa državom, stav celog ruskog naroda. Uz to, Patrijarhat je optužio Mariju Vladimirovnu da želi da monopolizuje pravo da govori u ime carske porodice, uz konstataciju da „svecima ne treba rehabilitacija“.

Na kraju, ipak ostaje nejasno zašto i politička odluka o rehabilitaciji, ma koliko ona formalna bila, još uvek nije doneta. Od političkih snaga u Rusiji, najviše štete bi mogla da pretrpi Komunistička partija, koja ipak ima mali uticaj u zemlji. Čini se da o povratku romantičarskog zanosa sa početka devedesetih više nema ni govora. Što se Zajednice članova kuće Romanovih tiče, iako je ova organizacija stala iza inicijative Marije Vladimirovne, čini se da je kneginja ipak ostala usamljena u svom zahtevu.

Treba istaći i da dinastičke rasprave naslednicima loze Romanovih nisu strane ni posle svih ovih godina. Marija Vladimirovna ne krije da sebe smatra jedinim pravim naslednikom izgubljenog trona. Ipak, i istoričari podsećaju da je njen deda Kiril priznao februarsku revoluciju 1917, i da su tim činom svi potonji Romanovi izgubili pravo na presto. U svakom slučaju, ona je najavila da će se i dalje žaliti ruskom sudu, tako da konačna odluka o rehabilitaciji Romanovih verovatno još nije doneta.