Gradonačelnica Novog Sada, „naša Maja“ (hvala, niste trebali!) ima, dakle, problema. Oh, ne sa novonastalom Ujedinjenom novosadskom opozicijom, nego onih „privatne naravi“. I zbog tih se problema, kako sama kaže, nije pojavila na onom ekscentričnom radikalskom hepeningu na beogradskom Trgu Republike. A baš joj je silno bilo žao zbog tog odsustva – naravski: ko bi normalan propustio tako bogat kulturno-zabavni program, pa još džabe?! – a još se više stužila (i „otplakala“, veli) kad je videla kako su Zli Novinari protumačili njeno nesrećno odsustvo kao distanciranje ne samo od mitinga i njegovih vrućih parola (koje su, bajdvej, bile ponosno zaratile ne samo sa Krivičnim zakonom nego i sa većinom Božijih zapovesti) nego i od braće radikala kao takvih.
Zašto se vraćam na ovaj već poluzaboravljeni događaj, potisnut u svesti javnosti docnijim, još spektakularnijim mentalnim ispadima vodećih radikala? Zar će da ispadne ono: ko o čemu – kurva o poštenju, vojnik o skraćenju, Voja o vlasnosti i valjanosti, Labus o MMF-u a Teofil o radikalima? Tja, neka bude i tako, ali ona priča koju smo započeli u prethodnom broju (ili dva-tri?) mora da se zaokruži, i to baš tamo gde zapravo najviše „propušta vazduh“. Elem, samo polako, ‘ajmo po redu. Najpre treba reći da verujem Maji Gojković: nije moglo biti ozbiljnih „političkih“ razloga za njen nedolazak na The Miting; ako je izostala, za to je sigurno imala dobrih, tj. privatnih razloga. Koji bi to razlozi mogli biti? To niti znam niti me zanima, a sve i kad bih slučajno znao ne bih to podelio sa vama. Okej, kako je moguće da ja, koji o javnom i političkom liku i delu Gojković Maje mislim, jelte, „sve najgore“, verujem njenim rečima, a oni koji je – bilo u političkim ili medijskim krugovima – bar malo simpatišu, misle da Maja tu „nešto mulja“ i da tu, brate, ima nečega zdravo sumnjivog? E, tu smo došli do prave teme: oni u to veruju jer im je to potrebno. A potrebno im je zato što je Maja G. nekako najpogodnije otelovljenje „transformacije“ ili čak „evolucije“ radikala, koja inače postoji samo u mašti izvesne sorte posmatrača, kako ih ovih dana uporno i razložno opominje sam Nikolić Tomislav, hodajuća legenda i ovaploćenje svega najgoreg što je ikada iznedrio „srpski neoradikalizam“ kraja XX veka, a taj je bar umeo svašta da iznedri.
Odakle potreba dela javnosti da vidi ono čega nema, i to baš kada su radikali u pitanju? Koren ovog blago patološkog poremećaja u percepciji stvarnosti može biti u strahu, ili pak u nadi. Jedni se boje povratka „starih“ radikala, pa pomalo „šamanski“ prizivaju neke nove, drugačije, umivene i depilirane, čak i verbalno gotovo pa artikulisane; pošto se u tom smislu i nemaju baš bog-zna-za-šta uhvatiti, onda su se dohvatili Gojković Maje pa je ne ispuštaju, sve glasno maštajuć’ o tome kako je ona najava nekog novog reform-radikalizma. Tu mu Maja dođe, otprilike, kao simbolički kontrastna figura onoj vazda eteričnoj i poetično ljupkoj Gordani Pop-Lazić, idealnoj manekenki hard–core radikalizma. Drugi se, pak, nadaju da bi im to prihvatljivije lice radikalizma olakšalo neke buduće političke dilove, tj. da će se lakše vladati i deliti dobro i dobro (u zemlji Srbiji zlo uvek ostane opoziciji…) sa radikalima ako oni kolektivno zaliče na NS gradonačelnicu, tj. na čeljade koje odaje utisak da mu nije neophodan staratelj za snalaženje u svakodnevnom životu u naseljenom mestu, i koje prilično tačno razume smisao i funkciju semafora. Pa čak i onoga što stoji u kupatilu, a nije ni čučavac ni kada, a čemu napredna nauka – po pisanju rubrike „Verovali ili ne“ u „Velikoj Srbiji“ – još nije otkrila poreklo i svrhu.
Ovakvo je isforsirano, iz malog prsta isisano medijsko-političko „reformisanje“ radikala protiv njihove volje, prirode i najdubljih ubeđenja, najkarakterističnije za DSS i okolinu, te za njima sklone medije, ali setimo se da je i Dragan Od Tadića Đilas nedavno izjavio kako bi s radikalima sve bilo pesma da su svi kao Maja Gojković?! I niko da ga priupita – a zašto, ‘leba ti? Ima dobar parfem, ili šta? Možda rešava ukrštenice brže od nesrećnog Mirčića?
Sa Gojković Majom ili bez nje, svo je to kolektivno fantaziranje o nekakvom new wave radikalizmu puko koješta. Radikali su danas navlas ono isto što su bili i ranije, samo što su se okolnosti oko njih promenile. Oni to do neke mere uviđaju – ta, nisu baš suicidalni – ali samo u smislu „taktičkog primirivanja“ ograničenog roka trajanja, a onda će ponovo doći Naše Vreme… Jakako, i politička stranka sa „ružnom prošlošću“ može se suštinski transformisati – mnoge su ekskomunističke stranke uspešnih tranzicionih zemalja dobar primer. Ali to onda znači bar ovo: 1. ozbiljan kadrovski diskontinuitet u najmanju ruku u celom „prvom ešalonu“; 2. trajno, glasno i nedvosmisleno odricanje od nekadašnjih temeljnih dogmi (boljševizam, „svetska revolucija“, jednopartijski sistem, sveopšte državno vlasništvo odn. „Velika Srbija“, borbeni nacionalizam i sve što uz to ide). Radikali svakodnevno naglašavaju suprotno: bezostatni kontinuitet s Najgorim Vremenima Naših Života. A u tim je vremenima i Maja G. bila ono što je i danas i u istu tikvu duvala, bez obzira što će nam sada rado koketno reći „da ni ne zna gde su ti Hrtkovci“ (jeeebote!). Uostalom, ako vaistinu ne zna neka pita Vojvodu; a može i Tomislava Od Antina, kako joj je na volju.
