Te srede poslepodne u Beograd su doletela dva znamenita čoveka: Lu Rid – prvi put, i Slobodan Milošević – poslednji put. Posle ćemo saznati da je bilo mrtvo-ozbiljnih ideja da i Požarevljanin, nedugo nakon Njujorčanina, nastupi u istoj dvorani, ali se to srećom nije dogodilo. Tako da ćemo i ubuduće moći spokojno da pohodimo to mesto. Kako god, smestili smo se u dražesno neudobne stolice Velike dvorane Centra „Sava“ i, čekajući da počne koncert ovog prvog (dok su se fanovi potonjeg demonskog superstara okupljali na drugom mestu), zezali se u stilu: šta misliš, da li je Lu leteo sa Slobom u istom avionu? I koga li su prvog iznosili…
Ne bi se reklo da je nekoliko hiljada prisutnih mnogo marilo za Istorijski Trenutak usred kojeg se ovaj koncert odvija, ili zapravo i jeste: baš je fakat da je tvorac albuma kakvi su Transformer i Berlin sleteo u naše krajeve bio onaj istinski perfect day, stvarni Trenutak Za Pamćenje. A genijalni matori namćor iz Bruklina izvoleo nam se predstaviti jednoipočasovnim, polumrzovoljnim rečitativom, besprekorno profesionalnim baš koliko i suštinski ravnodušnim i nedinamičnim. I nije mu palo na pamet da „igra za raju i zanemaruje taktiku“ tako što će publici upriličiti nekakvu greatest hits reviju. Naprotiv, pevao je i svirao ono što ga trenutno zaokuplja, a s publikom jedva da je komunicirao, osim što je u rutinerskom, a opet gotovo autoironičnom stilu sa cedulje odrecitovao, na jeziku pomalo sličnom srpskom, nešto što je zvučalo kao dreegou–mi–je–štou–sam–ouwde. Hvala, takođe… I toliko od Lua Rida, za kojeg je čula čak i ona mala Frida: jedan manje-više „odrađivački“ nastup visokokvalitetnog konfekcijskog kroja, i ćao đaci. Docnije ću u „Jutarnjem listu“ čitati prikaz Ridovog ljubljanskog koncerta iz sajberpera Aleksandra Dragaša: bilo je navlas isto kao sutradan u Beogradu. Elem, otpada varijanta da „nas, Srbe“ Lu „mrzi“ zaveden lažima propagandne mašinerije Novog svetskog poretka, pa da zato škrtari sa šizenjem koje, megjutoa, štedro podaruje drugima… Ma jok, čoveku je naprosto ravno odavde pa do Vajominga; i vama bi bilo da ste na njegovom mestu. Verujem da se za nedelju-dve neće ni sećati da je ikada bio u Beogradu.
A onaj drugi Superstar, bož’meprosti, tri je dana kasnije pokopan u Požarevcu, u bizarnom sumračnom ritualu, bez kučeta i mačeta, ali sa Vučelom i Dragim Acom. I ne bih o tome pisao na ovom mestu – ako ste se, vala, o nečemu ovih dana načitali i prečitali, o tome ste! – da ukopnom ceremonijalu nije prisustvovao i stanoviti Peter Handke, državljanin Austrije i stanovnik Pariza (uglavnom), imenjak i prezimenjak jednog pisca koji je u prethodnim decenijama bio idol nad idolima vaskolike „napredne inteligencije“ s posebnim naglaskom na onu koja drži da je dobra i ozbiljna književnost samo ona koju ne možete prepričati bližnjima, pošto su radnja, likovi, zaplet i tako to zapravo malograđansko-buržoaska predrasuda, kapitalistička izmišljotina sa jedinom svrhom da radnike, seljake i poštenu inteligenciju drži u duhovnom mraku i strašnom ropstvu Fabule… Kako god, Handke je Peter svojim prisustvom na sahrani – gde se nešto kao i obratio prisutnima, valjda u ime Internacionale dobrovoljnih davalaca tuđe krvi – logično zaokružio jedan svoj zaumni opus posvećen obožavanju provincijalnog srpskog demagoga, da bi potom, u kratkoj izjavi za „Blic“, podvukao – nuto đavla – da „mu je drago što je ovde“ (opet: hvala, takođe, niste trebali, dug put je velik trošak…). On kanda nije, kao Lu Rid, držao ceduljicu pred sobom; uostalom, toliko je puta već bio ouwde da je do sada možda i naučio srpski.
Okej, šta uopšte spaja ova dva događaja, i ove dve ličnosti koje su pohodile Srbiju ovi(je)h dana? Pravo da vam kažem – baš ništa, osim što je obojici, eto, „drago što su ovde“. I upravo je u tome stvar: Lu Rid je dolepršao u Beograd radeći svoj posao, a ne zato da „nam“ iskazuje svoju ljubav, ili već tako nešto, iz falširanog operetskog registra onih koje ni majke nisu uspele da vole, a nije da nisu pokušavale. Utoliko je Lu Rid, i onda kad održi jedan ne preterano impresivan koncert, čovek koji dolazi u goste našoj normalnosti: mi smo za njega samo publika, jedna od bezbroj po svetu, bazično ista kao i svaka druga. Handke je, međutim, perjanica parazita srpske nesreće: on nas patološki „voli“, baš kao i sumasišavšeg Mesiju kojeg je ukopati došao. Kako god okreneš, meni ta dva tipa izgledaju kao dve paradigme nedavne prošlosti i sadašnjosti – valjda ne i budućnosti – Srbije: jedan je došao da nam legalno uzme nešto para i zauzvrat nam pruži nešto muzike, što je sasvim u redu, pošteno i ljudski. Drugi je došao da nam proda bele pod obične bubrege, što je sramno čak i ako za to ne traži honorar: takvi kao on, naime, cinično ohrabruju ono najgore u „nama“ samo zato da bi i dalje iživljavali svoj mali jevropejski fantazam o Dobroj Drugosti, o dražesnim malim poludivljacima iz balkanskih gudura koji se ne daju pokoriti trivijalnim dobrobitima dekadentne civilizacije. Otuda su likovi kao Handke istinski pripadnici „miloševićevske supkulture“, i to u vazda neophodnoj ulozi inostranih „platonskih“ simpatizera. Pratite dobro koji i kakvi umetnici i intelektualci zalaze u ove krajeve, i znaćete sve o stanju ove zemlje: vratićemo se u normalu tek kada čestiti tezgaroši definitivno proteraju jurodive i opasne entuzijaste.
