Jedan naš ugledni kolumnista je svojevremeno napisao da će vlast gledati da dovede Rolingstonse u Srbiju ako ni zbog čega drugog, a ono da s vrata skine Ivana Ivačkovića. Ovaj dugogodišnji rok kritičar i autor knjige o Rolingstonsima Umetnost pobune, od 2002. vodi svojevrsnu javnu kampanju sa ciljem da Stonsi konačno zasviraju u Beogradu. Iako na zvaničnom sajtu grupe još nije potvrđeno da će grupa nastupiti na beogradskom Hipodromu 7. jula, organizator koncerta beogradska Komuna, nakon sastanka sa sekretarom Vlade Dejanom Mihajlovim i ponuđenim garancijama srpske vlade, tvrdi da su sve prepreke otklonjene, i da prodaja karata za koncert treba da počne ovih dana. Sa Ivanom Ivačkovićem rekapituliramo istorijat čitavog slučaja.
„VREME„: Kada se osvrnete na protekle četiri godine, i sve obrte, ponekad i sasvim bizarne, povodom slučaja „Rolingstonsi u Beogradu„, kako vam sve skupa danas izgleda? Čini se da tu ima dobrog materijala za jednu knjigu.
IVAN IVAČKOVIĆ: Možda pre za neku latino seriju ili posebno zanimljivu epizodu „Zone sumraka“. Bilo je zaista mnogo obrta, bilo je stvari koje normalan čovek ne može da razume. Za mene je možda najbizarnije bilo to što su Stonsi, još od sedamdesetih, ako ne i ranije, bili spremni da sviraju u Beogradu, a Beograd se prema tome odnosio ravnodušno ili se, još gore, opirao. Meni je u jednom trenutku takva situacija postala nepodnošljiva i zato sam pokrenuo kampanju da se grupa dovede u Beograd. Objavio sam knjigu o njima, nazvanu Umetnost pobune, i na pres-konferenciji u Britanskom savetu, pred više od 100 novinara, pozvao čelnike naše države, pre svih Zorana Đinđića, da stanu iza tog koncerta.
Šta se potom događalo?
Narednih nekoliko meseci sam tu priču gotovo svakodnevno ponavljao u medijima, koji su snažno podržali kampanju. Leta 2002. sreo sam se sa Čedomirom Jovanovićem i dao mu pismo za Zorana Đinđića u kojem sam još jednom objasnio zašto mislim da je koncert Stonsa u Beogradu stvar od državnog interesa. Jovanović mi je potom rekao: „Mi smo spremni da u to uđemo.“
Šta je stajalo u tom pismu?
Najpre, pisao sam kako bi trebalo da se ugledamo na Čehe koji su još 1990. shvatili da je rokenrol atraktivna prečica ka Evropi i koji su Džegerov dolazak u Prag organizovali uz slogan „Tenkovi se otkotrljavaju, Stonsi se dokotrljavaju“. Svet to nije propustio da zapazi i Češka je preko tog koncerta sebi napravila sjajan publicitet. Posle toga, pisao sam o poruci koja se, takvim koncertom, šalje samoj Srbiji. Kod nas se, svi znamo, godinama promovisala kultura kafanske srče, i kultura krvavih ruku uopšte, tako da je došao poslednji trenutak da se na drugi kraj vage stavi jedan ogroman tas koji bi generaciji odrasloj u turbo-deponiji pokazao kako postoji i nešto plemenitije. Dolazak Rolingstonsa popravio bi krvnu sliku naše sopstvene kulture. Najzad, pisao sam da nova vlast duguje taj koncert boljem delu Srbije, onom delu koji je 5. oktobra stavio tačku na Đinđićevu karijeru opozicionara. I podsećao sam da su se neki od pripadnika te Srbije, pre nego što će izaći na asfalt da se tuku protiv Miloševića, direktno hrabrili uličnom himnom Stonsa Street Fighting Man.
Znači, Đinđiću je bilo stalo do tog koncerta?
Mislim da ga je on jako želeo. Nažalost, nije ga dočekao. Metak ispaljen u njega ubio je i svaku šansu da se Stonsi tada pojave kod nas, ali verujem da u tom trenutku nijedan normalan čovek nije ni razmišljao o bilo kakvom koncertu. U mojoj kući je, posle atentata na Đinđića, danima vladala tišina. Bio sam, nakon toga, na nekom skupu pored Ružice koju, inače, ne poznajem i sve vreme sam želeo da joj kažem koliko žalim. Ali, knedla u grlu mi je bila prevelika i na kraju sam se, užasno potišten, okrenuo i otišao. Ne bih voleo da zvučim patetično, ali bio bi red da se, kad 7. jula Džeger izađe na binu, setimo Zorana Đinđića i njegove namere da pomogne oko koncerta.
Zbog čega taj koncert ima političku konotaciju, i otkud uključivanje političara u njegovu organizaciju, od Ljubiše Ristića naovamo?
Ta epizoda sa Ljubišom Ristićem je montipajtonovska i ne zaslužuje nikakav komentar. Što se tiče ovih kasnijih slučajeva, zahvalan sam svakome ko je pomogao da dođe do koncerta. Ima, naravno, gorkog humora u činjenici da Dejan Mihajlov završava nešto što je počeo Zoran Đinđić. Ali ja sam svima koji su me ovih dana zvali i – ponekad ozbiljno, a ponekad ironično – pitali da li sam sad zadovoljan, odgovarao da jesam. Upravo od Zorana Đinđića učio sam se toj tehnokratskoj robusnosti: jednostavno, treba završiti posao i neka ga završi onaj ko je u tom trenutku u poziciji da to učini. Za mene je bilo najvažnije da Mik Džeger konačno, bar jednom u životu, uzvikne: „Dobro veče, Beograde!“ Ali, takođe sam svestan da sve ovo pokazuje koliko smo bolesni kao društvo. U normalnim zemljama, promoter objavi datum koncerta, pusti preko interneta karte u prodaju i to je kraj priče. Kakvi političari, kakva vlada…
Nije li dolazak Stonsa u Srbiju danas ipak zakasnio? Odnosno, nije li danas previše očekivati od jednog događaja da donese, makar i simbolično, promenu kulturne paradigme u jednoj zemlji? To je pre petnaestak godina sa ulaskom rokenrola u zemlje Istočne Evrope možda i bio slučaj, ali danas?
Srbija je, valjda, jedina zemlja u kojoj koncert Stonsa još može nešto da promeni. Da smo napredovali kao Češka ili Mađarska, danas bi taj koncert na Hipodromu bio, u društvenom smislu, potpuno irelevantan. Da smo, s druge strane, kao Kina, i ovde bi, kao i tamo, samo stranci došli na koncert. Ali mi, na nesreću, nismo Češka i, na sreću, nismo Kina. Mi smo biće koje se devedesetih, u kulturi kao i svemu ostalom, unakazilo sa mazohističkom slašću, i koje je 5. oktobra, najzad željno drugačijeg vazduha, promolilo nos kroz turbo-folk deponiju. Paradoks je taj što je danas rokenrol u svetu pun ustajalog vazduha, a mi od njega, s punim pravom, očekujemo osveženje. Ali, ko nam je kriv kad smo sebe doveli u situaciju da nam nešto što je, objektivno, propala močvara, izgleda kao nacionalni park.
Dobro, hoće li ovaj Godo ipak doći u julu? Ali, stvarno?
Hoće, osim ako opet mi, kao zemlja, na neki način ne odustanemo. Ali, ako se i to dogodi, nema razloga za brigu: neće Stonsi odustati od nas. Tek posle Srbije može se ići u penziju ili umirati.
